Јаквинта/3

Јаквинта
Писац: Драгутин Илић
ПОЈАВА III

ПОЈАВА III
Tрубe са обe стране, из замка излази краљ ВЛАДИМИР са свитом њему на сусрет. ДОБРОСЛАВ са заробљеницима)

ДОБРОСЛАВ:
Мој поздрав краљу!
ВЛАДИМИР:
Поздрав стрицу мом!
Ал' други беше много хитрији,
Па те у боју први поздрави:
Победа славна, она беше то,
Па када први бити не могах,
Заиста трећи не ћу бити ја.
Јуначку што ти стеже десницу !
(Рукују се.)
ДОБРОСЛАВ:
Ти си победник, светли краљу мој!
Милости твоје животворни зрак
Начинио је мене војводом.
А лавор твоме челу приличи.
А ти га носи господару мој,
Тај накит славе теби припада!
ВЛАДИМИР:
Јесу ли ово бунтовници ти?
ДОБРОСЛАВ:
Заробљене их теби доводим.
ВЛАДИМИР (прилази Громобоју):
Који је ово?
ДОБРОСЛАВ:
Идолопоклоник!
Што у завери, с бунтовницима,
На олтару бога каменог,
Победи њиној жртву принесе.
Владимир их је, рече, гонио,
А они за то траже освете.
ВЛАДИМИР:
Одрешите га! (један га витез одреши)
Говори, старче, за што се буниш?
ГРОМОБОЈ:
За своју веру.
ВЛАДИМИР:
За веру свога немог идола?!
ГРОМОБОЈ:
Он ћути, ал му дела говоре:
Каменом руком свезнајући Бог
Одредио је сваком судбину!
У страшном лету страсти крваве,
Што као пак'о људе прождире,
Каменом вољом показ'о је пут!
Да, нем, је, нем!
Ал' у немилу кад кад прозбори
И тешко томе ко се противи,
Том шаље клетве, љуте громове.
Које ћеш скоро искусити ти.
ВЛАДИМИР:
Ти претиш?
ГРОМОБОЈ:
Не ја, већ онај горе
Кроз моја уста прича судбину.
ВЛАДИМИР:
А моје судбе, је л' ти познат крај?
ГРОМОБОЈ:
У крви, круна, престо, пропада
У крв се даве главе толике,
За крвав престо што се дигоше,
И ти си тамо, неверниче, ти!
Бујица силна већ те заноси.
Добро се држи, обала је ту,
На њој би лепши проживео век!
ВЛАДИМИР:
Смрт ми проричеш?
ГРОМОБОЈ:
Не ја, већ онај горе!
ВЛАДИМИР:
Ти си слободан!
Да видиш како клетву презирем,
Старост ми твоја ништа не треба,
Ја ти опраштам!
ГРОМОБОЈ:
Перуне силни, теби следујем!
(Оде.)
ДОБРОСЛАВ:
А осталима шта си судио?
ВЛАДИМИР:
Смрт!
Нек им гробница веру очува,
На белом дану друга царује
Јошт ове ноћи нека погину.
Вод’те их даље!
(стража их одведе)
СТЕВАН (прилази):
По заповести твојој долазим,
У сретном часу славне победе.
ВЛАДИМИР:
Дали од срца речи долазе,
Ил’ навикнути хладно збори ум?
СТЕВАН:
До данас ме је разумео краљ,
Па ми је чудна таква беседа
Што собом носи сумњу некакву!
ВЛАДИМИР:
Ти си оптужен!
Противу мене својом издајом
Бунтовнике си побудио ти.
На одговор те за то позивам,
Је л’ то истина?
СТЕВАН:
О краљу, ти се умеш титрати,
Верности мојој тражећ’ границе.
ВЛАДИМИР:
Не желим да то буде истина,
Ал' против тебе зборе сведоци!
СТРИБОР:
Ја сам сведок тај!
СТЕВАН:
Ха, сад разумем од куд олуја!
Ти ли си сведок, што ме клевета
За издајништво према краљу мом?
Па чиме, реци, доказујеш то?
СТРИБОР:
Светли краљу мој!
У планинама славних Шкутара
Међ громовима мрачног Дриваста
Диже се олтар Богу каменом.
Огњиште ту је страшној завери:
И томе месту скоро сваку ноћ
Зачуђен мишљах шта ће рећи то?
И једне ноћи, светли краљу мој!
Очима својим ја сам гледао
На плећи свога бесног парипа.
Како се жури Стеван војвода.
Очима својим ја сам видео,
Где жрсвенику Бога каменог
Са страшном клетвом Стеван приступи
Паклену силу призивајућ' тад.
А у том часу небо стуштено
Грмљавином страшном клетву ј‘ пратило
Завереничке грднс гомиле.
Хоћеш ли краљу за то доказа?
Сведока имам Ратка властела.
На ово са мном заклеће се он.
СТЕВАН:
Господару мој,
Ја не знам узрок овој клевети,
Коју ми Стрибор данас подмеће:
Ал' да је ово само пука лаж,
То нек ти моја верност сведочи!
Што Стрибор вели ноћи толике
Очима својим да је гледао
Из замка мога како измичем,
3а то му није сведок требао,
Јер и сам тврдим: истина је то!
Обичај то је још из мдадости
На који сам се, краљу, свикао,
Јашећи мога брзог парипа
У подножије наших планина,
Да рујне зоре дочекујем зрак.
Ал' да сам им'о какве намере
С' бунтовницима против краља свог,
То је клевета, господару мој!
РАТКО:
Само једну реч!
Нек овде каже Стеван војвода,
У очи борбе наше крваве,
На коњу своме куд је ходио?
СТЕВАН:
Из замка никуд нисам одио.
ВЛАДИМИР:
Имаш ли кога, ко би јемчио.
Да си у замку пров'о цели дан?
СТЕВАН:
Сем мојих људи немам никога.
МИРКО:
Светли краљу мој!
Ја добро знадем, верност његова
Уз твој је престо вечно стајала,
Издајник никад не ће бити он!
А тврдњу њину да је пука лаж
Заклетвом својом доказаћу ја!
ДОБРОСЛАВ:
Не, ти се не ћеш на то заклети.
Јер клетву збори само истина,
И ја је тражим, будел' потребе
Да Стриборову тврдњу докажем!
МИРКО:
Сад ми је јасно! — Друже! Стеване!
Ти ћутиш, где је твоја одбрана?
СТЕВАН:
Све сам рекао,
Сад моја прошлост нека говори,
Јер краљ не прима моју одбрану.
МИРКО:
Господару мој!
Ко веран слуга твога престола
За Стевана ћу и ја јамчити.
СТЕВАН:
„Сведоци живи!“ Та је л' могуће
Да се и таквим подлим лажима
Срамоти име једног војводе?
Тако ми части; краљу то је лаж!
Па ма ко био, тако тврдио,
Ко подлог ћу га лажом назвати.
ВЛАДИМИР:
Док овој ствари не пронађем траг,
Одуз'о сам ти права војводска
И земљу што ти уз њих припада:
А опереш ли се од те клевете,
Милошћу мојом све ћу вратити!
Ја не знам ко је у праву а ко не.
Тек док се добро не докаже све,
У твоме замку мораш чекати
Ил' моју милост, или осуду!...
Сад у двор господо! Победиоца
Под својим кровом желим видети!
(Оду сви осим Мргуда, Мирка и Стевана, који стоји погружен.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.