Јаквинта/2
| ←ПОЈАВА I | Јаквинта Писац: Драгутин Илић ПОЈАВА II |
ПОЈАВА III→ |
ПОЈАВА II
Стeвaн жупан и војвода Мирко долазе.
СТЕВАН:
Ни тренут више нећу трпети!
Ово је подло, нечувено јошт!
Тако ми мача, заклињем ти се,
За таквог краља, таквог владара,
Ја нећу своју верност чувати !
МИРКО:
Али стрпи се!
На лицу ти се мржња просула,
А Бог зна, да л' је Владимир крив!
Што је од тебе војску узео,
Да се Доброслав њоме прославља,
Ту подозрења нема никаквог.
Хтео је стрица да подигне свог,
И ништа више!
СТЕВАН:
Па баш ту је чвор!
Ја, што сам њему верно служио,
Да тако срамно предам војводство,
Није ли стидно, и за кога јошт?
За Доброслава, краља збаченог,
Кој' није мог‘о круну чувати,
Пред светом да га само опере,
С мојом га војском отпрати у бој.
(чује се труба)
Чуј, то јо њихов победнички глас!
Пред мојом војском вођа Доброслав.
К’о победник се повратио већ.
Је л'то за трпњу? Реци, шта би ти
На моме месту сада чинио?
МИРКО:
Ал' ако будеш дотле терао,
То ће се брзо крвца пролити,
Владимирова је чудновата ћуд?
СТЕВАН:
Зар такво ћуди да сам жртва ја?
МИРКО:
Дакле је истина!
Ја сам се у теби до сад варао.
То није онај Стеван негдашњи,
Који је мирно, мудрим саветом,
Међ' главарима увек светлио!
То није онај Стеван пређашњи,
За краља што је живот жртвов'о...
Не, то је само пакост опака
У наличију оног Стевана;
О тешко теби, земљо сирота,
У невиним твојим недрима
Чудовиште си одгајила ти!
СТЕВАН:
О, како ружно друга разумеш!
Да други ко год тако говори
Приличило би, али теби не!
Да, теби, теби, који цели век
Проведе са мном земљу бранећи,
Не доликују речи такове.
Стеван је увек исти остао.
Изменио се није до сада!
МИРКО:
С тим горе по нас, које занесе
Притворства твога, стална личина!
СТЕВАН:
Зар и ти, Мирко, можеш сумњати?
МИРКО:
Другачије сам некад веров'о,
Одбијајући сумњу жупана,
Који су тебе друкче ценили,
А сада, сада, видео сам сам
Да су жупани право имали,
Када су цвету твога поноса
У саможивости корен гледали!
СТЕВАН:
Зар ја саможив, ко то рећи сме?
Имену моме такву нагрду.
Нанео није нико до сада!
И тешко томе ко се усуди
Да саможивцем мене назове!
Деснице ове другар челични,
Кроз живот што је мене бранио,
Прекратиће му клеветничку реч!
МИРКО:
То онда удри право овамо,
Јер ја сам онај што ти говормм:
Ти ниси више Стеван пређашњи!
И да ми гласа громки одјеци
Полстет' могу целом државом,
Подвикнуо бих, да ме чује свет,
Чувајућ спомен старом Стевану,
Чију је слику овај украо,
Да прерушеним светим изгледом,
Разруши слогу, крвљу стечену —
Ти ниси Стеван, саможивче, чуј!
СТЕВАН:
Стани, не збори, речма леденим,
Угасит’ можеш пламен љубави!
Виш, ја те волем, као брата свог!
То нек ти тврди, за тим говором,
Очима својим што још гледаш свет!
Ал' не ид' даље, ја те преклињем!
МИРКО:
Док не пробудим старог, Стевана.
Ућутати не ћу, вере ми!
СТЕВАН:
Тражиш да будем жртва њихова?
МИРКО:
За љубав среће, зарад државе.
Стсван би такву жртву примио.
СТЕВАН:
Да знаш шта си ми одузео сад
Ал' ево речи, с мојом десницом.
Послушаћу те! —
МИРКО:
Је ли истина? —
Ја опет имам старог Стевана,
Таквог те увек желим, друже мој !
Заборав’ мојих речи клевету,
Којима нисам никад веров'о,
Па сад на груди, пријагељу мој.
На срцу моме да те поздравим!
(загрила га, чује се труба гласничка)
СТЕВАН:
Дао сам ти реч,
Праведну срџбу, бесног коњица,
Уздама воље да ћу држати.
Ал' ако што год краља подбоде
Да ме из тога мира отргне,
То моју клетву натраг помичем!
МИРКО:
До тога неће доћи веруј ми!
ГЛАС (с' поља):
Хеј, ко је тамо, врата отварај !
(Долази гласник, замак се отвара и налзии Кастелан).
КАСТЕЛАН (гласнику):
Од славног краља носи поруку
На капијама замка краљевог.
Победника ће дочекати краљ!
|