Jakvinta/15
| ←POJAVA I | Jakvinta Pisac: Dragutin Ilić POJAVA II |
POJAVA III→ |
POJAVA II
STRIBOR i RATKO.
STRIBOR:
Lepo! Ne može bolje biti! Ovome se kralju prohtelo, da se sa buntovnicima razgovara.
RATKO:
I ti to nazivaš: lepo? Hvala na takvom nazivu; ami, što se mene tiče, ja ne bih želeo da budem očevidac te tvoje lepote, koja bi nama vrlo lako presela.
STRIBOR:
Čudnovata ćudljivost, kojoj nema granice ! I takav kralj vlada!
RATKO:
Boga mi, trebalo bi nam se pričuvati, da nam i delom ne dokaže to. Znaš , možemo mu za oko zamaći, a ja ti, druže, jošt na malena patim od zla pogleda!
STRIBOR:
Koješta! Kad bi ee stari lisac tako olako varao! Misliš, da Stevan neće pomisliti da je ovo zamka Dobroslavljeva, pa ako hoćeš i Jakvintina. Pa baš ako bi i hteo što god preduzeti, ne bi mu dali mnogobošci, za koje čujem, da mu u gomilama u pomoć pridolaze. O, veruj mi, da su ovo pozne mudrosti, koje bi možda i nečeg pametnoga u sebi imale, da ih nije izmislila glava vojvode Mirka.
(Čuje se truba poklisareva.)
RATKO:
Čuj, čuj! naš poklisar trubi.
STRIBOR:
Nek duva, kad je lud! Znam da ništa pametno izduvati ne će.
RATKO:
Eno i Stevanov vitez na bedem izlazi, za njim čitave gomile buntovnika. Slušaj, već započinju.
GLAS KRALjEVOG POKLISARA:
U ime kralja Vladimira pozivam vojvodu Stevana, neka se pokori, ako želi, da ga milost kraljeva zaštiti.
GLAS SGEVANOVOG POKLISARA:
U ime moga gospodara, župana Stevana, pitam vas: čime jamčite, da će život sviju nas sa njegovim pravima nepovređen ostati? Čime jamčite, da će kralj od Dobroslava vrjvodstvo oduzeti i vratiti ga Stevanu zajedno sa dobrima, koja mu uz to pripadaju?
RATKO:
Ho, ho! Ovo je ono, što se zove krupno odgovarati. Ta ovaj se, tako mi viteštva, junački ponaša!
STRIBOR:
Tome sam se nadao. Ali! gle , kralj sa vojvodama, prilazi poklisaru, šta li će sad?
GLAS KRALjEVOG POKLISARA:
3ar buntovniku nije dosta, kad mu se život oprašta? U ime kraljevo, pitam vas: hoćete li se pokorti?
GLAS STEVANOVOG POKLISARA:
Hej, more! Ti si, dobra šaljivčina! Gle, evo ti odgovora, ova strela.
(Čuje se grohotom smej sa bedema, trube na uzbunu.)
STRIBOR:
Šta je sad? Vojvode se skloniše oko kralja, ha! kraljev konj nosrnu! Kralj je pao! Govori, Ratko, je l' istina, što mi oči vide?
RATKO:
Ti imaš pravo! One šaljivčine, što se tako grohotom smeju, odgovaraju vrlo mudro. Čuj, samo, kako usklikuju.
STRIBOR:
Divan početak! kralj poklisar dolazi iz gostiju. Tako mu i treba! (Podsmevajući se.) Hoćeš pregovore, dobri kralju?
|