Јаквинта/14
| ←ПОЈАВА II | Јаквинта Писац: Драгутин Илић ПОЈАВА I |
ПОЈАВА II→ |
ЧИН III
Поље пред замком Жупана Стевана. Из даљине се чују звуци трубе. Долазе: КРАЉ ВЛАДИМИР, ДОБРОСЛАВ, МИРКО, СТРИБОР, ЈАКВИНТА, МРГУД И РАТКО, с’ осталом свитом.
ПОЈАВА I
ВЛАДИМИР:
Нек буде као што сам казао!
Пре него што се борба крвава,
На оном пољу данас започне,
Ја хоћу с њима да покушам мир!
Нека поклисар трубом објави,
Да преговоре хоћу са њима.
ДОБРОСЛАВ:
Зар преговоре са бунтовником?
Тим већу важност њему дајемо.
Са врха, краљу, наше висине
Зар тако срамно да се спуштамо?
O, то би био диван подсмех тек
На праведну ти прошлу пресуду!
Ко частан борац, ко брат више још,
Ја се противим таквом решењу!
СТРИБОР:
О светли краљу, таквим мислима
Осудио си нашу сведоџбу!
Невери такву указати част,
Над нама то је страшна пресуда!
ВЛАДИМИР:
Разлоге ваше знадем штовати!
Ал' оно беше стари војвода,
Који је својом часном услугом
Држави нашој ко штит служио!
Па онда, ко зна, таквом осудом,
Заједно с вами тражећ истину,
Нисмо ли можда погрешили ми?
Ко знаде какви беху узроци,
Што га из замка онда водише.
ДОБРОСЛАВ:
Бунтовник шта би онда мислио?
У охолости свога поноса,
Мудрости твоје ову доброту
Другачије ће разумети он:
За страшљивост ће ово сматрати!
МИРКО:
Ја мислим, да тај корак мудрости
Казује снагу ума дубоког!
О таквим решењем краља нашега
Стевана ћемо натраг вратити.
МРГУД:
О, светли краљу!
Дозволи да ти и ја прозборим:
То што си данас мудро решио,
Племена наших, часни главари,
Са хвалом ће ти разносити свуд!
ВЛАДИМИР:
Мој стари друже!
Искреност твога оштрог прекора
Владимир је осетио већ
На очинском ти хвала савету!
Ал' нерасудност сумње ондашње
Данас ће ево поправити краљ!
Хајдете дакле!... Стрина, хајдемо
Ово је прекор себи самоме.
У преговору са противником!
(Оду, сви осим Ратка и Стрибора.)
|