Јаквинта/16
| ←ПОЈАВА II | Јаквинта Писац: Драгутин Илић ПОЈАВА III |
ПОЈАВА IV→ |
ПОЈАВА III
Долази ЈАКВИНТА придржавајући рањеног краља ВЛАДИМИРА. МИРКО, МРГУД и неколико пратилаца.
ЈАКВИНТА:
Јошт мало, краљу, ту си заклоњен!
Проклете стреле танка оштрица
Срцу је хтела, ал' непогоди!
Витезу хвала, што је претече,
Те грудма својим тебе заклони!
ВЛАДИМИР:
Анђео Стрина! То је анђео,
Што спред мене самрт уклони!
ЈАКВИНТА (за се):
Анђео тамо, ал' ту ђаво сам,
У своје те је руке примио!
ВЛАДИМИР:
Ох, како тишти! Камо Мргуда?
Ни Мирка овде више не видим?
МРГУД И МИРКО:
Шта заповеда краљ?
ВЛАДИМИР:
Ето видесте,
Преговарање како испаде.
МРГУД:
О, светла круно!
ВЛАДИМИР:
Доста Мргуде!
Краљ је чинио шта је требало,
А сад остало вама остављам.
МИРКО:
Животом нашим круну краљеву
Од напасти ћемо дрске бранити!
ВЛАДИМИР:
Хвала, војводо! журите, господо,
Са овом раном борба почиње.
Нек наших труба звуци убојни
Огласе битку! Хајдмо, господо!
Пред свима вама предњачићу ја.
(Пође посрћући.)
ЈАКВИНТА (га придржи):
Не иди, краљу, ти си малакс'о,
Под раном што ти стрела зададе!
Твоје војводе учиниће то,
Што би јуначка твоја десница.
Хајдемо у двор! Ратко, Стриборе,
За нама хајдте!
(Оду сви, осим Мргуда и Мирка.)
МИРКО:
Хајдемо и ми,
Победу ил’ смрт дужност налаже!
МРГУД:
Та љубав срца друго казује...
Ал’ хајде већ испред судбине,
Нисмо ли само луда играчка?
Мач смо истргли, то је довољно,
На брата свога, ил’ на злотвора.
Ко зато пита! Хајдмо, војводо,
Под оклопом се срце не види,
Бар оно за сад мора ћутати!
(Оду.)
|