Јаквинта/15
| ←ПОЈАВА I | Јаквинта Писац: Драгутин Илић ПОЈАВА II |
ПОЈАВА III→ |
ПОЈАВА II
СТРИБОР и РАТКО.
СТРИБОР:
Лепо! Не може боље бити! Овоме се краљу прохтело, да се са бунтовницима разговара.
РАТКО:
И ти то називаш: лепо? Хвала на таквом називу; ами, што се мене тиче, ја не бих желео да будем очевидац те твоје лепоте, која би нама врло лако пресела.
СТРИБОР:
Чудновата ћудљивост, којој нема границе ! И такав краљ влада!
РАТКО:
Бога ми, требало би нам се причувати, да нам и делом не докаже то. Знаш , можемо му за око замаћи, а ја ти, друже, јошт на малена патим од зла погледа!
СТРИБОР:
Којешта! Кад би ее стари лисац тако олако варао! Мислиш, да Стеван неће помислити да је ово замка Доброслављева, па ако хоћеш и Јаквинтина. Па баш ако би и хтео што год предузети, не би му дали многобошци, за које чујем, да му у гомилама у помоћ придолазе. О, веруј ми, да су ово позне мудрости, које би можда и нечег паметнога у себи имале, да их није измислила глава војводе Мирка.
(Чује се труба поклисарева.)
РАТКО:
Чуј, чуј! наш поклисар труби.
СТРИБОР:
Нек дува, кад је луд! Знам да ништа паметно издувати не ће.
РАТКО:
Ено и Стеванов витез на бедем излази, за њим читаве гомиле бунтовника. Слушај, већ започињу.
ГЛАС КРАЉЕВОГ ПОКЛИСАРА:
У име краља Владимира позивам војводу Стевана, нека се покори, ако жели, да га милост краљева заштити.
ГЛАС СГЕВАНОВОГ ПОКЛИСАРА:
У име мога господара, жупана Стевана, питам вас: чиме јамчите, да ће живот свију нас са његовим правима неповређен остати? Чиме јамчите, да ће краљ од Доброслава врјводство одузети и вратити га Стевану заједно са добрима, која му уз то припадају?
РАТКО:
Хо, хо! Ово је оно, што се зове крупно одговарати. Та овај се, тако ми витештва, јуначки понаша!
СТРИБОР:
Томе сам се надао. Али! гле , краљ са војводама, прилази поклисару, шта ли ће сад?
ГЛАС КРАЉЕВОГ ПОКЛИСАРА:
3ар бунтовнику није доста, кад му се живот опрашта? У име краљево, питам вас: хоћете ли се покорти?
ГЛАС СТЕВАНОВОГ ПОКЛИСАРА:
Хеј, море! Ти си, добра шаљивчина! Гле, ево ти одговора, ова стрела.
(Чује се грохотом смеј са бедема, трубе на узбуну.)
СТРИБОР:
Шта је сад? Војводе се склонише око краља, ха! краљев коњ носрну! Краљ је пао! Говори, Ратко, је л' истина, што ми очи виде?
РАТКО:
Ти имаш право! Оне шаљивчине, што се тако грохотом смеју, одговарају врло мудро. Чуј, само, како ускликују.
СТРИБОР:
Диван почетак! краљ поклисар долази из гостију. Тако му и треба! (Подсмевајући се.) Хоћеш преговоре, добри краљу?
|