Пређи на садржај

Вукашин алити Љубав питур — Ле Сицилиен оу L'Амоур пеинтре/4

Извор: Викизворник
Вукашин алити Љубав питур
Писац: Молијер
Шена четврта


Шена четврта


Вукашин, Џоно, Коштица и мужици

 
     Вукашин (излази у барети од спања и у кошуљи, загрнут самијем ћурком, с сабљом под пазухом): Еле прође много земана да чујем пјеват овђе код моје авлије; бре не море ово да бива мање, јок да није просто. Тријеба је сасвијем мраком да радим досегнут ко могу бит ови музувијери.
     Џоно: Коштица!
     Коштица: Што је?
     Џоно: Чујеш ли веће што?
     Коштица: Не. (Вукашин стоји за њима и слуша их).
     Џоно: Како? Сви наши труди неће моћ допријет да ја за један час прого­ворим с мојом љубљеном Гркињом? I ови проклети џиљозник, ова Влашина не­опрана запрјечиват ће ми све путе по којијем бих мого доћ до ње.
     Коштица: Дô бих не знам што да су га врагови досле понијели за ово што нам се чини оволико ломит и мучат, манигода једнога. Ах, да нам је овди, имо бих назбиљ густа осветит му се на шкини за оно што нам његова џиљозија чини за­луду трудит.
     Џоно: Са свијем тезијем ваља наћ који му драго начин и измислит коју му драго фурбарију за уловит ову нашу махништину и ђидиштину. Мени је јако трудно да је ико ко ми може ријет да сам слаго, кад бих поставио ...
     Коштица: Госпару, ја не знам што ово хоће ријет, ма су врата отворена, и ако хоћеш поћу пополако уљестит за видјет што ово може бит. (Вукашин ходи и стаје на врата од куће).
     Џоно: Да уљези, ма полако и без треске; ја ћу бит овди уза те. Једа небеса допусте да ово буде драга Аница!
     Вукашин (замлативајући Коштици заушницу): Ко ово иђе?
     Коштица (давајући Вукашину другу заушницу): Пријатељи.
     Вукашин: О Јоване, Стојане, Мијате, Петре, Илија, Мартине, најбрже дорените ми ону кривајицу, мој џефердо, самокрес, ону диљку и палош, најбрже да сте слетјели! Де сијеците, не парјајте никога док све не изкрешете.

 


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.