Вукашин алити Љубав питур — Ле Сицилиен оу L'Амоур пеинтре/4
| ←Шена трећа | Вукашин алити Љубав питур Писац: Молијер Шена четврта |
Шена пета→ |
Вукашин (излази у барети од спања и у кошуљи, загрнут самијем ћурком, с сабљом под пазухом): Еле прође много земана да чујем пјеват овђе код моје авлије; бре не море ово да бива мање, јок да није просто. Тријеба је сасвијем мраком да радим досегнут ко могу бит ови музувијери.
Џоно: Коштица!
Коштица: Што је?
Џоно: Чујеш ли веће што?
Коштица: Не. (Вукашин стоји за њима и слуша их).
Џоно: Како? Сви наши труди неће моћ допријет да ја за један час проговорим с мојом љубљеном Гркињом? I ови проклети џиљозник, ова Влашина неопрана запрјечиват ће ми све путе по којијем бих мого доћ до ње.
Коштица: Дô бих не знам што да су га врагови досле понијели за ово што нам се чини оволико ломит и мучат, манигода једнога. Ах, да нам је овди, имо бих назбиљ густа осветит му се на шкини за оно што нам његова џиљозија чини залуду трудит.
Џоно: Са свијем тезијем ваља наћ који му драго начин и измислит коју му драго фурбарију за уловит ову нашу махништину и ђидиштину. Мени је јако трудно да је ико ко ми може ријет да сам слаго, кад бих поставио ...
Коштица: Госпару, ја не знам што ово хоће ријет, ма су врата отворена, и ако хоћеш поћу пополако уљестит за видјет што ово може бит. (Вукашин ходи и стаје на врата од куће).
Џоно: Да уљези, ма полако и без треске; ја ћу бит овди уза те. Једа небеса допусте да ово буде драга Аница!
Вукашин (замлативајући Коштици заушницу): Ко ово иђе?
Коштица (давајући Вукашину другу заушницу): Пријатељи.
Вукашин: О Јоване, Стојане, Мијате, Петре, Илија, Мартине, најбрже дорените ми ону кривајицу, мој џефердо, самокрес, ону диљку и палош, најбрже да сте слетјели! Де сијеците, не парјајте никога док све не изкрешете.
|