Сузе сина разметнога/Плач други: СПОЗНАЊЕ

Извор: Викизворник
Сузе сина разметнога Плач други: СПОЗНАЊЕ
Писац: Иван Гундулић



Плач други[уреди]

СПОЗНАЊЕ[уреди]

"Ет реверсус ин се." Луц. 15.[а]


1.[уреди]

Покли божја величина
У почетак свијет сатвори,
Сред опћенијех најприје тмина
Од свјетлости зрак отвори,
I осташе разлучене
С бијелим даном ноћне сјене:


2.[уреди]

Тако у тминах свијета овога,
Заметена свега у себи,
Кад човјека умрлога
Влас притвара вишња с неби,
Просвитлили га благо дости
Најприје зраком све милости.


3.[уреди]

Нетом ови зрак удари
У стражника жирнијех стада,
Виђе и позна све привари,
Ке му узрок бијеху од јада,
I да сташе за сатрти
Свој зли живот гором смрти.


4.[уреди]

Тим покличе: "Тко ме овако
Укопа у скут пустијех гора,
Да желећи добро свако
Од глада умрем пун прикора,
Чекајући мјеште гроба
Да ме прождре звјерска утроба?


5.[уреди]

За све јер би правда била,
Тко год живе као звјерење,
Да и мртав на сто дила
Од звјерења раздрпљен је:
Ако и звијери неби стране
С пиће утекле свим погане.


6.[уреди]

Ах! липото драга очима,
Ка за златом смагнеш толи,
Ево плате, ка се прима
Слидећ урес твој охоли,
Да и звијери бјеже прике
Људско срце с тве прилике.

7.[уреди]

Ти си облак, ки заступа
Виђење нам од небеси;
Гине, тко твим путом ступа,
Заплетена толи јеси;
Невјерност је тва истина,
Дружба: испразнос и таштина.


8.[уреди]

Дјевојчице пригиздаве
Цвијет чистоће своје миле
Под раскошам тве направе
Непомно су отруниле:
Ти најдраже пријатеље
С тве отровне свађаш жеље.


9.[уреди]

Ти постеље женитбене
Приљубовством мнократ скврниш;
Ти свитлости прослављене
Име тлачиш, зраку црниш;
Ти прихваћаш блудим твима
Љубовника у хотима.


10.[уреди]

Ти невјеште младце водиш
Мртвијем прамом завезане;
Погледом их ти господиш
I у срцу ствараш ране;
Ти их водиш на зла свака:
Они худи, ти си опака.


11.[уреди]

Прикидујеш ти завјете
Људем Богу посвећеним,
Чисте жеље, мисли свете
Да потамне блудном сјеним,
I да плијен је твога образа,
Што се Вишњем јур приказа.


12.[уреди]

Турске сабље на праведних
Ти обраћаш једовито;
Мјере од суда од највреднијих
Руках кривиш ти очито;
Самосилна свуд се чујеш,
Истијем краљим ти краљујеш.


13.[уреди]

Градови су гласовити
У пепелу твојих плама;
Ти вас урес њих честити
Сплеса и посу травом сама;
Ти си узрок вјечнијех штета,
А у себи што си опета?


14.[уреди]

Једно уфање, ко свеђ бјежи;
Зло у слици празна добра,
Плам, ки спража, а не вријежи;
Ноћ, ку за дан сљепац обра;
Вјетрић, хуђе ки разгара;
Обећање, које вара.


15.[уреди]

Један стабар, ки неплодан
Само у сјен се шири и стере:
Сладос горка, ијед угодан;
Глас без ријечи, ријеч без вјере;
Хип у вику свијех годишта;
Вјетар, магла, сјен, дим, ништа.


16.[уреди]

Мени се је догодило
Као дјетету, који хрли,
Гди плам свијеће цкили мило,
Најпослије ки га опрли;
Као лепиру, који удара
Око огња, ки га згара.


17.[уреди]

Јур за зраком умрлиме
Од липости, ка свим уди,
Слидећи га све ме вриме
У љувеној у пожуди,
Младос копне, живот гину:
Ах, сад познам му кривину!


18.[уреди]

Ах, спознање причестито!
Унутарња с тебе зрака
Разведрена види очито
Право добро без облака,
Гди је спасење, гди су моји
Слаци и дражи свим покоји.


19.[уреди]

Јао, вез, ки ме смртно веже,
Ја не познах сред кривине:
Тако и море не утеже,
Тко му нори у дубине;
Ну на врху пак када је,
Труд му и мало воде даје.


20.[уреди]

Косе, ке звах златом прије,
Јао, заблијештен с њих на близу,
Познам да су љуте змије,
Ке сад срце моје гризу;
А с погледим свитле очи
Муња, из које тријес искочи.


21.[уреди]

Оно лице, гди ми сива
У ружицах зора била,
Сад је драча бодежљива
I ма вјечна ноћ немила;
А усти, ко мњах да мед хране,
Чемером су отроване.


22.[уреди]

Зраци, кијем се живот дичи,
Зовући их звијезде своје,
Химбени су проводичи
Били од тамне смрти моје.
А посмијеси ведри и слаци
Пуни града црни облаци.


23.[уреди]

Ах, и оставих мјесто родно,
Пробијући стране и луге,
I иштући што је угодно,
Нађох јаде, бриге и туге,
I у доба тој сметено
Остах кано дријево одсјечено.


24.[уреди]

Ето живот мој свједочи,
Какав свијет је и што даје:
Кад се смије, плач узрочи,
А кад блазни, тад издаје;
У уресну лијепу суду
Сдржи налип и смрт худу.


25.[уреди]

Целовом те слацијем трује,
Грлећи те смртно убија;
У хвалах те истијех псује,
А крепчинах свије превија;
Разлик образ ставља на се,
Као звијер, ка се вјетром пасе.


26.[уреди]

Тихо с хитрим засједами
Тјера из срца свих бојазни;
I уњегује с прва и мами
Под приликом од пријазни,
Па ко силник плеше и меће,
Тко се узда у њ највеће.


27.[уреди]

Тако и море у тишини
С краја поморца у плав зове
А кад га има у пучини,
Скочи и узаври на валове,
I у потопу, ки на њ ори,
Прије смрти гроб му отвори.


28.[уреди]

Ах, сад имам памет хитру,
Све је, што свијет гледа и двори,
На огњу восак, дим на витру,
Снијег на сунцу, сан о зори,
Тренуће ока, стрила из лука,
Кијем потегне снажна рука.


29.[уреди]

Ах, није живот људски друго,
Нег смућено једно море,
Нег плав једна, коју дуго
Бију вали као горе:
I сред ових нетом тмина
Чоек се роди, мријет почина.


30.[уреди]

Бјежи, куд знаш, што хоћ, чини,
Запад и исток вас обходи,
I бескрајној по пучини
Свијет кружећи Индије броди;
Криј се у јаме горскијех хриди:
Смрт свуда те слидом слиди.


31.[уреди]

I није ствари, која може
Убјегнути тога суда;
У покоју сред раскоше
Стој без мисли и без труда:
Бран, се оружјем, злато трати,
Не ћеш јој се отхрвати.


32.[уреди]

Смрт не гледа ничије лице,
Једнако се од ње тлаче
Сиромашне кућарице
I краљевске те полаче;
Она упоред меће и ваља
Стара и млада, роба и краља.


33.[уреди]

Ведре круне, тешка рала
Једном косом она слама;
Лијепос, благо, снага и хвала
Све је прид њом на огњу слама
Глуха и слијепа без обзира,
Куд проходи све сатира.


34.[уреди]

Зграде охоле, ке висјеше
Њекада се до небеса,
Сад хрване по тлех леже,
Гњусном стопом стадо их сплеса;
А од унук се царскиех хране
Кости горе не укопане.


35.[уреди]

Славне госпође и краљице,
Ких липости још се хвале:
Златне косе, драго лице,
Љувен поглед, ке су имале,
Ах, виђ, што су у ово доба:
Мало праха у дно гроба.


36.[уреди]

Гди су млаци пригиздави,
Племенити и богати,
Ки цијењаху његда у слави
Поред сунцем у вик сјати?
Ах што је од њих сад остало,
Нег ли у земљи земље мало?


37.[уреди]

Гди јунаци, који снагом
Лаве хрваше и медвједе?
Гди разумни с ријечи благом
Ки даждјаху мед с бесједе
Господећи срца умрла?
Смрт у пепео све је стрла.


38.[уреди]

Гди они, ки се од свих људи
Добитници огласише?
Гди ли узможни, ких пожуди
Круг малахан вас свит бише,
I остали не бројени?
Сви су у лакту земље збијени.


39.[уреди]

Гди су источна царства стара?
Гди господство од Римљана?
Сви под плугом, кијем свит хара,
Од времена су узорана,
Јест, тко његда свијетом влада,
А не зна му се име сада!


40.[уреди]

Мру краљевства, мру градови,
I њих племство трава крије;
А јер је умрли живот ови,
Чоек у срцу миран није;
А сваки дан види очито,
Да није ништар вјековито.


41.[уреди]

Вријеме хара станац ками,
I жестоко гвожђе изједа;
А хоћемо ми, да нами,
Ки смо од земље, сврхе не да?
А ако живот наш је згледан,
Вас није друго, нег хип један.


42.[уреди]

Што је било, прошло је веће,
Што има бити, још ниј' тога;
А што је сада, за час не ће
Од прошастја остат свога,
На хипу се вријеме врти,
Један хип је све до смрти.


43.[уреди]

Ах, да у што можеш ријети,
Да се уздаш веће оди?
Је да у вријеме? Вријеме лети,
I у доходу свом проходи;
Згледај га си, свид се, тко си,
Уфај, кај се, моли, проси.


44.[уреди]

Тко се роди, свак умрије,
и би, као ти, прије тебе;
Да, као њему, и теби је
Мртав бити од потребе,
Да за тобом роде опета
Нови народ нова љета.


45.[уреди]

Али свак час гдје гледамо
Мријети и дјецу у повоју;
Ах јаох, за шта не имамо
Више главе свеђ смрт своју?
Ка час по час згоду пази,
Да те убије и порази.


46.[уреди]

Ну смрт ово није, што чини,
Да све умрле нарав стиже;
Смрт је оно, што истини
Вјечни од раја живот диже:
Кратак уздах смрт је од свита:
Смрт је од душе вјековита.


47.[уреди]

Ах, једнака смрт је свима;
Ах, и свак зна, да умријет ће;
Али с мукам једнацима
Доћ свакому смрт, јаох, неће
Добри ће и зли умријет једнако;
Ну у рај добри, зли ће у пако.


48.[уреди]

Добри ће у рају пуни уреса,
Гди у ведрини без облака
Сја врх сунца и небеса
Једна свјетлост у три зрака.
Под пристољем гди вишњиме
Стоји удес, срећа и вриме.


49.[уреди]

Гди у љубљеном свому Богу
Душа славом опојена
Добро изврсно, радос многу
Сасма ужива свеђ блажена
Покој вјечни, липос праву,
Мир, доброту, знање и славу.


50.[уреди]

Зли ће пасти у поноре
Дно паклених црних јама,
Да ту у вијеке вијека горе
Сред жестоцих страшних плама.
Осуђени у тамности
Без уфања, без милости.


51.[уреди]

Гди змије отровне, змаји горући,
Зле наказни, срде врле
Хуђе јаде, немир љући
Дају клетим, ки се прле;
Гди оре потоп тешких сила
Дажди од огња, гради од стрила;


52.[уреди]

Гди је вај смртни ки свеђ коље,
Горци плачи, труди живи,
Туге, печали и невоље,
Срџбе, омразе, смеже и гњиви,
Шкрипња од зуба, кршња од рука,
Вјечна жалос, вјечна мука.


53.[уреди]

Ах, ма душо, трепти и чезни
Мислећ, како живот страја;
Мука је виећна, ње бољезни
Без сврхе су и без краја;
А у паклу није уфања,
Нег скончање без скончања.


54.[уреди]

Лиепа душо, ка у нас сходиш
Неумрла, чиста и бијела,
Ти од живота дан изводиш;
Вјечна свјетлост тва весела
Неба је зрака, свијета дика,
Плод вишњега сунца и слика.


55.[уреди]

Ангјеоска је тебе стража
У животу оградила,
Божја помња ти најдража
I слатка си кћерца мила:
Он неумрли да те спасе,
Умрлу одјећу узе на се.


56.[уреди]

Ах, да ли се не срамујеш
Племство и свитлост тву велику
Поцрнити, чијем станујеш
Збијена у гријеху тамну и прику?
Не, не, укажи, света одлука!
Да се дјело божјих рука.



напомене
Грешка код цитирања: Постоје ознаке <ref> за групу с именом „лоwер-алпха“, али нема одговарајуће ознаке <references group="lower-alpha"/>