Пређи на садржај

Сузе сина разметнога/Плач други: СПОЗНАЊЕ

Извор: Викизворник
Сузе сина разметнога Плач други: СПОЗНАЊЕ
Писац: Иван Гундулић



Плач други

[уреди]

СПОЗНАЊЕ

[уреди]

"Ет реверсус ин се." Луц. 15.[а]


Покли божја величина
У почетак свијет сатвори,
Сред опћенијех најприје тмина
Од свјетлости зрак отвори,
I осташе разлучене
С бијелим даном ноћне сјене:


Тако у тминах свијета овога,
Заметена свега у себи,
Кад човјека умрлога
Влас притвара вишња с неби,
Просвитлили га благо дости
Најприје зраком све милости.


Нетом ови зрак удари
У стражника жирнијех стада,
Виђе и позна све привари,
Ке му узрок бијеху од јада,
I да сташе за сатрти
Свој зли живот гором смрти.


Тим покличе: "Тко ме овако
Укопа у скут пустијех гора,
Да желећи добро свако
Од глада умрем пун прикора,
Чекајући мјеште гроба
Да ме прождре звјерска утроба?


За све јер би правда била,
Тко год живе као звјерење,
Да и мртав на сто дила
Од звјерења раздрпљен је:
Ако и звијери неби стране
С пиће утекле свим погане.


Ах! липото драга очима,
Ка за златом смагнеш толи,
Ево плате, ка се прима
Слидећ урес твој охоли,
Да и звијери бјеже прике
Људско срце с тве прилике.
Ти си облак, ки заступа
Виђење нам од небеси;
Гине, тко твим путом ступа,
Заплетена толи јеси;
Невјерност је тва истина,
Дружба: испразнос и таштина.


Дјевојчице пригиздаве
Цвијет чистоће своје миле
Под раскошам тве направе
Непомно су отруниле:
Ти најдраже пријатеље
С тве отровне свађаш жеље.


Ти постеље женитбене
Приљубовством мнократ скврниш;
Ти свитлости прослављене
Име тлачиш, зраку црниш;
Ти прихваћаш блудим твима
Љубовника у хотима.


Ти невјеште младце водиш
Мртвијем прамом завезане;
Погледом их ти господиш
I у срцу ствараш ране;
Ти их водиш на зла свака:
Они худи, ти си опака.


Прикидујеш ти завјете
Људем Богу посвећеним,
Чисте жеље, мисли свете
Да потамне блудном сјеним,
I да плијен је твога образа,
Што се Вишњем јур приказа.


Турске сабље на праведних
Ти обраћаш једовито;
Мјере од суда од највреднијих
Руках кривиш ти очито;
Самосилна свуд се чујеш,
Истијем краљим ти краљујеш.


Градови су гласовити
У пепелу твојих плама;
Ти вас урес њих честити
Сплеса и посу травом сама;
Ти си узрок вјечнијех штета,
А у себи што си опета?


Једно уфање, ко свеђ бјежи;
Зло у слици празна добра,
Плам, ки спража, а не вријежи;
Ноћ, ку за дан сљепац обра;
Вјетрић, хуђе ки разгара;
Обећање, које вара.


Један стабар, ки неплодан
Само у сјен се шири и стере:
Сладос горка, ијед угодан;
Глас без ријечи, ријеч без вјере;
Хип у вику свијех годишта;
Вјетар, магла, сјен, дим, ништа.


Мени се је догодило
Као дјетету, који хрли,
Гди плам свијеће цкили мило,
Најпослије ки га опрли;
Као лепиру, који удара
Око огња, ки га згара.


Јур за зраком умрлиме
Од липости, ка свим уди,
Слидећи га све ме вриме
У љувеној у пожуди,
Младос копне, живот гину:
Ах, сад познам му кривину!


Ах, спознање причестито!
Унутарња с тебе зрака
Разведрена види очито
Право добро без облака,
Гди је спасење, гди су моји
Слаци и дражи свим покоји.


Јао, вез, ки ме смртно веже,
Ја не познах сред кривине:
Тако и море не утеже,
Тко му нори у дубине;
Ну на врху пак када је,
Труд му и мало воде даје.


Косе, ке звах златом прије,
Јао, заблијештен с њих на близу,
Познам да су љуте змије,
Ке сад срце моје гризу;
А с погледим свитле очи
Муња, из које тријес искочи.


Оно лице, гди ми сива
У ружицах зора била,
Сад је драча бодежљива
I ма вјечна ноћ немила;
А усти, ко мњах да мед хране,
Чемером су отроване.


Зраци, кијем се живот дичи,
Зовући их звијезде своје,
Химбени су проводичи
Били од тамне смрти моје.
А посмијеси ведри и слаци
Пуни града црни облаци.


Ах, и оставих мјесто родно,
Пробијући стране и луге,
I иштући што је угодно,
Нађох јаде, бриге и туге,
I у доба тој сметено
Остах кано дријево одсјечено.


Ето живот мој свједочи,
Какав свијет је и што даје:
Кад се смије, плач узрочи,
А кад блазни, тад издаје;
У уресну лијепу суду
Сдржи налип и смрт худу.


Целовом те слацијем трује,
Грлећи те смртно убија;
У хвалах те истијех псује,
А крепчинах свије превија;
Разлик образ ставља на се,
Као звијер, ка се вјетром пасе.


Тихо с хитрим засједами
Тјера из срца свих бојазни;
I уњегује с прва и мами
Под приликом од пријазни,
Па ко силник плеше и меће,
Тко се узда у њ највеће.


Тако и море у тишини
С краја поморца у плав зове
А кад га има у пучини,
Скочи и узаври на валове,
I у потопу, ки на њ ори,
Прије смрти гроб му отвори.


Ах, сад имам памет хитру,
Све је, што свијет гледа и двори,
На огњу восак, дим на витру,
Снијег на сунцу, сан о зори,
Тренуће ока, стрила из лука,
Кијем потегне снажна рука.


Ах, није живот људски друго,
Нег смућено једно море,
Нег плав једна, коју дуго
Бију вали као горе:
I сред ових нетом тмина
Чоек се роди, мријет почина.


Бјежи, куд знаш, што хоћ, чини,
Запад и исток вас обходи,
I бескрајној по пучини
Свијет кружећи Индије броди;
Криј се у јаме горскијех хриди:
Смрт свуда те слидом слиди.


I није ствари, која може
Убјегнути тога суда;
У покоју сред раскоше
Стој без мисли и без труда:
Бран, се оружјем, злато трати,
Не ћеш јој се отхрвати.


Смрт не гледа ничије лице,
Једнако се од ње тлаче
Сиромашне кућарице
I краљевске те полаче;
Она упоред меће и ваља
Стара и млада, роба и краља.


Ведре круне, тешка рала
Једном косом она слама;
Лијепос, благо, снага и хвала
Све је прид њом на огњу слама
Глуха и слијепа без обзира,
Куд проходи све сатира.


Зграде охоле, ке висјеше
Њекада се до небеса,
Сад хрване по тлех леже,
Гњусном стопом стадо их сплеса;
А од унук се царскиех хране
Кости горе не укопане.


Славне госпође и краљице,
Ких липости још се хвале:
Златне косе, драго лице,
Љувен поглед, ке су имале,
Ах, виђ, што су у ово доба:
Мало праха у дно гроба.


Гди су млаци пригиздави,
Племенити и богати,
Ки цијењаху његда у слави
Поред сунцем у вик сјати?
Ах што је од њих сад остало,
Нег ли у земљи земље мало?


Гди јунаци, који снагом
Лаве хрваше и медвједе?
Гди разумни с ријечи благом
Ки даждјаху мед с бесједе
Господећи срца умрла?
Смрт у пепео све је стрла.


Гди они, ки се од свих људи
Добитници огласише?
Гди ли узможни, ких пожуди
Круг малахан вас свит бише,
I остали не бројени?
Сви су у лакту земље збијени.


Гди су источна царства стара?
Гди господство од Римљана?
Сви под плугом, кијем свит хара,
Од времена су узорана,
Јест, тко његда свијетом влада,
А не зна му се име сада!


Мру краљевства, мру градови,
I њих племство трава крије;
А јер је умрли живот ови,
Чоек у срцу миран није;
А сваки дан види очито,
Да није ништар вјековито.


Вријеме хара станац ками,
I жестоко гвожђе изједа;
А хоћемо ми, да нами,
Ки смо од земље, сврхе не да?
А ако живот наш је згледан,
Вас није друго, нег хип један.


Што је било, прошло је веће,
Што има бити, још ниј' тога;
А што је сада, за час не ће
Од прошастја остат свога,
На хипу се вријеме врти,
Један хип је све до смрти.


Ах, да у што можеш ријети,
Да се уздаш веће оди?
Је да у вријеме? Вријеме лети,
I у доходу свом проходи;
Згледај га си, свид се, тко си,
Уфај, кај се, моли, проси.


Тко се роди, свак умрије,
и би, као ти, прије тебе;
Да, као њему, и теби је
Мртав бити од потребе,
Да за тобом роде опета
Нови народ нова љета.


Али свак час гдје гледамо
Мријети и дјецу у повоју;
Ах јаох, за шта не имамо
Више главе свеђ смрт своју?
Ка час по час згоду пази,
Да те убије и порази.


Ну смрт ово није, што чини,
Да све умрле нарав стиже;
Смрт је оно, што истини
Вјечни од раја живот диже:
Кратак уздах смрт је од свита:
Смрт је од душе вјековита.


Ах, једнака смрт је свима;
Ах, и свак зна, да умријет ће;
Али с мукам једнацима
Доћ свакому смрт, јаох, неће
Добри ће и зли умријет једнако;
Ну у рај добри, зли ће у пако.


Добри ће у рају пуни уреса,
Гди у ведрини без облака
Сја врх сунца и небеса
Једна свјетлост у три зрака.
Под пристољем гди вишњиме
Стоји удес, срећа и вриме.


Гди у љубљеном свому Богу
Душа славом опојена
Добро изврсно, радос многу
Сасма ужива свеђ блажена
Покој вјечни, липос праву,
Мир, доброту, знање и славу.


Зли ће пасти у поноре
Дно паклених црних јама,
Да ту у вијеке вијека горе
Сред жестоцих страшних плама.
Осуђени у тамности
Без уфања, без милости.


Гди змије отровне, змаји горући,
Зле наказни, срде врле
Хуђе јаде, немир љући
Дају клетим, ки се прле;
Гди оре потоп тешких сила
Дажди од огња, гради од стрила;


Гди је вај смртни ки свеђ коље,
Горци плачи, труди живи,
Туге, печали и невоље,
Срџбе, омразе, смеже и гњиви,
Шкрипња од зуба, кршња од рука,
Вјечна жалос, вјечна мука.


Ах, ма душо, трепти и чезни
Мислећ, како живот страја;
Мука је виећна, ње бољезни
Без сврхе су и без краја;
А у паклу није уфања,
Нег скончање без скончања.


Лиепа душо, ка у нас сходиш
Неумрла, чиста и бијела,
Ти од живота дан изводиш;
Вјечна свјетлост тва весела
Неба је зрака, свијета дика,
Плод вишњега сунца и слика.


Ангјеоска је тебе стража
У животу оградила,
Божја помња ти најдража
I слатка си кћерца мила:
Он неумрли да те спасе,
Умрлу одјећу узе на се.


Ах, да ли се не срамујеш
Племство и свитлост тву велику
Поцрнити, чијем станујеш
Збијена у гријеху тамну и прику?
Не, не, укажи, света одлука!
Да се дјело божјих рука.



напомене
Грешка код цитирања: Постоје ознаке <ref> за групу с именом „лоwер-алпха“, али нема одговарајуће ознаке <references group="lower-alpha"/>