ГОВОР ШЕСТИ
Прид шатором.
Упутише се Абрам и Изак с дјетићима, дјевојке обступише Изаку.
Кујача, Изак, Гојисава друга дјевојка.
КУЈАЧА:
Тако ли мислиш поћ, Изаче? рец' право, 445
походњу нећ' ли оћ? тако ти бит здраво!
ИЗАК:
Ако се ја справљам, сестрице љувене,
мајку вам остављам у заклад за мене;
а ја ћу оставит божји мир, вјечни гој,
а она ће исправит походњу и дуг мој. 450
Све з Богом остајте, нада све молим вас,
мајку ми слушајте, чин'те јој сваку чâс,
и све се љубите как праве сестрице,
и у свем се бљудите, не огријеш'те душице.
Врх свега врх тога честите до вика 455
и мол'те све Бога за мене грешника.
ГОЈИСАВА:
Ти з Богом путујеш, Изаче драги мој,
ну тамо кад будеш у гори зеленој,
у гори зелени и дубрави славни,
од нас се спомени, тако те Бог схрани! 460
Молим те рад Бога, ако т' се ријет море,
цвијетја нам свакога донеси из горе,
горске нам љубице донеси најлише
и пољске ружице, ка рајски мирише.
ИЗАК:
Сестрице придраге, не штедим ја од вас 465
ни труда ни снаге, све вам ће бит на чâс,
ако снијег не буде тамо ме замести,
да вам се све збуде, то вам ћу донести.
Дијелише се Абрам и остали. Кујача дјевојка пође за њима да види куд ће поћ.
|
|
