ПЈЕСАН 78
Кад годи, госпође, промислим жалости
и немир, кî дође врх твоје младости,
душа ме заболи од муке и јада,
тер ми се на поли срдачце распада;
јер твоје весеље, али кî непокој 5
инако мени није, нег како да је мој.
Ма кад ми, госпође, твој разум једини
на памет пак дође, прилике кому нî,
и твоје крјепости, госпође од свих вил,
моје се жалости одложи велик дил. 10
Зашто знам, да познаш, јер ови жалостан
и трудни живот наш друго нî него сан,
и да није ствар, друга ова смрт нег само,
да по њој од туга сврху ми имамо;
и да нас чини поћ у славе велике, 15
гди ћемо дан и ноћ почиват у вике.
Цић тога братац, твој приминул ако је,
знам да ћеш све овој промислит, госпоје;
и да ћеш ти боље разговор дат теби
у таке невоље нег иткор под неби; 20
тер ћемо васколик разум твој видјети,
какав није био вик, ни ће бит на свити.
Јер сцијеним, веће нî, на свијету под неби
разума у жени, какав је у теби.
Мени се тогај рад веће не пристоји 25
разговор дават сад такојзи госпоји;
која би владала разумом вас сај свијет,
и свјета давала свакому, могу ријет.
Тијем немој узрок бит од смеће велике,
и немој изгубит урес твој и дике, 30
нег богу славу дај и њему захвали
јер ћемо сви у рај и ми поћ остали.
