Сјев(ерница):
Свијетли краљу и честити,
кога свјетлос узмножита
с бојном славом даље лити 2335
него сунчан здрак дохита.
I ти ведро твоје лице,
о краљице, развесели,
ево ваше Сњежнанице,
свака добра кâ вам жели. 2340
Ја сам дошла ваше смеће
у дан ови за смирити,
и од ваше чудне среће
удионица с вами бити.
Бранислава храбренога 2345
ево, кому 'е срећа мила
вашу кћерцу дана овога
вјереницу одредила.
Небески су згара суди,
да прилијепу он Љубицу 2350
кô краљевић стрављен жуди,
стече царску вјереницу
Али краљу гласовити
цјећ радости ваше веће
идем вами навијестити 2355
чудне гласе боље среће.
Ево оди љубљенога
твога синка, свîм немили
јоште одавна пораз кога
жестоко сте вî цвилили. 2360
По хтјењу сам Привишњега
вам га ноћно заплијенила
и кô мајка драга њега
у мом двору отхранила,
А то ер познах смрт прихуду 2365
да оди њему звијезде пријете,
у многому паче труду
краљеству овом прике штете.
Рекох, дочим прође худа
пријетња удеса немилога, 2370
смртнога ћу њега од суда
посред двора чуват мога.
I кад видјех, да је веће
прошла срџба од богова,
њему ончас благе среће 2375
доћ у мјеста чинили ова,
А то нека научити
од краљевске твê ведрине
буде славне по свем свити
од владана све начине. 2380
Ведри краљу, љубљенога,
и ти, славна о краљице,
познај сада сина твога,
а ти браца, о Љубице.
Владислав је ово бојни, 2385
драги синак ваш једини,
пород у свем ваш достојни
вашој царској величини.
I да веће не мислите,
на његовој руци у слави 2390
ход'те сада да видите
биљег, кî му нарав стави.
Краљ:
Да ти ли си срца мога,
драги синко мој родјени,
славно уфање царства овога, 2395
Љубимире мој љубљени!
Чудне су ово среће, које,
примогућа о краљице,
сад из славне руке твоје
примам, знана Сјевернице. 2400
Ти са мê узрок честитости
драгу љуби мени дала
и неизмјерној у радости
сад ми синка даровала.
Влад(ислав):
Тот' ваш ја сам син родјени, 2405
краљу и славна о крајице!
I такодјер твој љубљени
братац, лијепа о Љубице!
Краљ(и)ца:
Ти си синко драги и мили
срца мога драг покоју, 2410
а жестоко јур цвилили
ми давно смо злу смрт твоју.
Али свеђ сам твôј крепости
многу љубав ја носила,
не зна'ућ, цјећ мê честитости 2415
да те ја сам породила.
Ово је они сан жудјени,
краљу, ки сам ноћас сњела,
сад уживам, мој љубљени,
радости ове сва весела. 2420
Сјев(ерница):
Ах! што си се засрамила?
Познај веће љубљенога,
о Љубице драга и мила,
Владислава браца твога.
I ти познај, о честити, 2425
обљубљену твû сестрицу,
краљевићу гласовити,
његда звану вјереницу.
Ну сад, краљу, зета твога,
мјеште сина Владислава, 2430
весео прими љубљенога
краљевића Бранислава.
Вишњега су краља осуде,
драга кћерка твâ Љубица
да самому њему буде 2435
обљубљена вјереница.
Краљ:
Узми, славни Браниславе,
драгу кћерцу му Љубицу
сред достојне толи славе
с неба дану вјереницу. 2440
Кô синак ћеш мој љубљени
веће од сада ти на свити
свако у доба бити мени,
краљевићу гласовити.
Бран(ислав):
Неизмјерни су ово дари, 2445
краљу, којијем тва влас многа
благодарна сад обдари
сниженога слугу твога.
Тебе ћу увик ја љубити
како ћаћка љубљенога, 2450
и поднижен свеђ дворити
ведру славу царства твога.
А ти умјесто мајке моје
бит ћеш, славна о краљице,
и ти, кâ си среће моје 2455
узрок, мудра Сјевернице.
Краљ(и)ца:
I ти како синак мили
увијеке ћеш бити мени,
о хваљени славнијем дили
Браниславе мој љубјени. 2460
Бран(ислав):
Како браца већ на свити,
о достојни сваке славе,
весео ћу ја љубити
тебе, славни Владиславе.
Влад(ислав):
I ти славни краљевићу, 2465
како братац мој љубљени,
кога увик ја частит ћу
и од сцијене ћеш бити мени.
Велика је моја срића,
о сестрице, твоја дика 2470
што 'е славнога краљевића
стекла драга вјереника.
Љуб(и)ца:
Још да царску дјевојчицу
и ти веће, браче мили,
стечеш лијепу вјереницу 2475
кî би покоји моји били!
Бран(ислав):
Да нека се све радости
сред весеља сврше мога,
и наше се честитости
свијем узмноже дана овога. 2480
Лијепу Зорку мû сестрицу,
сличну сунцу згар од неби,
за љубљену вјереницу,
краљевићу, давам теби.
Краљ:
Веће си нас придобио, 2485
драги синко, с дара тога,
и твû славу узвисио
с благодарства чудна твога.
Влад(ислав):
Ах помози моје жеље,
о храбрени краљевићу, 2490
које ово сад весеље
славно узвиси моју срићу!
Лијепе Зорке кô хваљени
урес зачух драги и мили,
с многом жељом ончас мени 2495
драги урес ње омили.
Потпуно си сада моје
ти пожуде самирио,
и љувене мê покоје
славнијем дарим узвисио. 2500
Сјев(ерница):
Покли с чуднијех сад намјера
у весељу срећна и мила
краљевска се и ова вјера
сада оди довршила,
Обљубљену још Даницу, 2505
диклу лијепу и гиздаву,
дајте драгу вјереницу
храбреному Гвоздиславу.
Ње сунчана рајска дика,
лијепи урес не честити 2510
није бољега вјереника
изнаћ могла по свем свити.
Краљ:
Што већ могу ја желити?
Њемачкога син чесара
сад ће драги зет ми бити , 2515
славни пород ведријех цара.
Твû Даницу узми веће,
Гвоздиславе прихрабрени,
и ти за час моје среће
драги синак бит ћеш мени. 2520
Како кћерцу драгу моју
њу сам свеђер ја љубио,
и честитом у покоју
у мом двору отхранио.
Ер по смрти ћаћка свога 2525
дјевојчица јоште мала
кћерца драга брата мога
у руках је мојих остала.
Ш њом хрватска круна славна,
краљевићу славна имена, 2530
тебе чека, кâ одавна
с неба 'е теби одредјена.
Гвоздислав:
Толико ме дана овога,
славни краљу и честити,
с благодарства чудна твога 2535
хтје влас твоја узвисити.
Које су ово чудне среће!
кâ весеља неизречена!
потпуно је моја веће
мâ Даница обљубљена. 2540
За ове срећне даре и чести,
славни краљу, ја на свити
недобитној твојој власти
увијеке ћу држан бити.
Поклисари:
Да сте срећни и честити 2545
по све вîке свиколици
над све краље узмножити
и присрећни вјереници.
Велика је час и слава,
ведри краљу, краља мога, 2550
што 'е славна Владислава
стеко зета љубљенога.
Нам Љубицу диклу царску
дајте краљу за краљицу
племениту лијепу угарску 2555
Браниславу вјереницу.
А мјеште ње вјереницу
синку твом а у овем мјести,
Зорку лијепу ми краљицу
брзо ћемо вам довести. 2560
С чудном срећом ми смо доћи
на једну вјеру сад цијенили,
а ето с' даном вјечном моћи
три вјере смо замјерили.
Сјев(ерница):
Које су ово згар милости! 2565
Ах видје ли небо у вîке
свîм достојној у радости
срећне овако вјеренике.
Славни краљу, твôј ведрини
ми се сада веселимо, 2570
и твôј царској величини
нове среће свеђ желимо.
Краљ:
Твоје су ово сад милости,
примогућа о краљице,
ти си узрок мê радости, 2575
мудра и знана Сјевернице.
Покли веће дана овога
почетки су сад весели,
за узмножење царства мога
срећнијех вјера сви доспјели, 2580
С многом славом, драги моји,
у двор царски сад ходите
на дан ови кô достоји
да се са мном веселите.
