Бранислав:
Ето испунит, мâ краљице,
заповиједи твê дошо је,
лијепа моја чесарице,
роб лијепости рајске твоје.
Љубица:
Робињица ја сам твоја, 1045
господару мој љубљени,
узрок мога од покоја
који живот врати мени.
Ну кî је узрок да у лицу
ти си тако проблиједио, 1050
али ер кûгод сад диклицу
мјесту си у овем обљубио?
Ер свеђ блиједо лице носи
драгу лијепос ткогод љуби,
и кога урес кî заноси 1055
блиједи горкој у погуби.
Бранислав:
Љубим заисто и чу'ем сада,
да свê добро мê на свити,
ону, кâ мном лијепа влада,
други хоће уграбити. 1060
Чеса хоће! паче веће
њу 'е потпуно уграбио,
и цјећ горке мê несреће
за сву љуби освојио.
Љубица:
Не смета се, душо мила, 1065
ах! ни труди младос твоју,
ако познаш лијепа вила
да сад љуби љубав твоју.
Бранислав:
То су туге, то болести,
не знам како, мâ госпоје, 1070
љуби, и рајској ње лијепости
кô су угодне службе моје.
Љубица:
Које срце тврде од стијене,
кâ ли тако худа је дикла,
твê лијепости неизречене 1075
да обљубит не би обикла!
Бранислав:
Ја њу љубим и љубит ћу
докле будем жив на свити,
ни вîк срцем оставит ћу
рајски урес ње слиједити. 1080
Она је кû сам дворит обро,
моје уфање, душа моја,
вас мој покој, све ме добро,
мâ краљица, мâ госпоја.
Љубица:
Ако лијепу вилу оди 1085
љубиш, драги мој покоју,
јеси ли јој ти кадгоди
открио жељну љубав твоју?
Бранислав:
Открити јој плама мога,
мâ госпоје, нијесам хтио, 1090
ради смјенства слободнога,
да је не бих увриједио.
Љубица:
Смион се хоће свеђер бити
драгу лијепос када љубиш,
откри јој се зато и ти, 1095
да је муче не изгубиш.
Бранислав:
Откривам се, ну залуду,
бивши друзијем дарована,
у смртному с чеса труду
чини мријет ми прије дана. 1100
Љубица:
Ах да могу, части моје
бранитељу, душо мила,
тве бих горке непокоје
мојом смрти самирила.
Бранислав:
Ти љепоту уздисану 1105
лијепа можеш дати мени
јох! и дику ње сунчану
и рајски урес обљубљени.
Љубица:
Кад је тако не мучи се,
само ми откриј твê љубљене 1110
гди рајски урес находи се
за кôм срце твоје вене.
Бранислав:
Није далеко, близу 'е мене
лијепа вила, сунце моје,
види ме и сад, и љувене 1115
смртне чује непокоје.
Љубица:
Изван мене ниједна вила
близу тебе сада није
видјена али лијепос мила
у памети свеђ теби је. 1120
Бранислав:
У памети гледам мени
без пристанка лијепу вилу,
ну ње урес обљубљени
жив сад гледам у мом крилу.
Ну ће увик ја слиједити, 1125
она је жеља моја избрана,
ну ћу частит и дворити
по све вијеке мојијех дана.
Губи ње се при лијепости
жарко сунце од небеса 1130
и клања се згар свјетлости
андиоскога ње уреса.
Љубица:
У мислијех ми чиниш стати,
обљубљени мој животу,
докле будем узазнати 1135
невидјену твû љепоту.
Бранислав:
У теби је, мâ краљице,
познај, свим, је слична теби,
ње сунчано рајско лице
слично 'е лицу твому с неби. 1140
Није разлуке међу вами,
једна ствар си и ти и она,
исти уреси, исти прами,
лијепос у свем нераздиона.
Љубица:
Није разлог крити веће, 1145
познам вјерну љубав твоју,
драго уфање моје среће,
срца мога драг покоју.
Ево вјерне твê уза те,
ку из ропства ти слободи, 1150
ево која обрала те
дворит, ево сад је оди.
Стократ волим прије умрити,
о честити мој покоју,
него вîку оставити, 1155
мој љубјени, лијепос твоју.
Бранислав:
Поклисари боемскога
краља ће оди данас бити,
кî ће жеље срца мога
твому ћаћку помно открити. 1160
Цијеним, да ће молбе моје
добре воље услишити
и да рајске дике твоје
данас ћу управ освојити.
Тîм ћу отити, мâ госпоје, 1165
видјет, гди се сад находе,
на те, лијепо сунце моје,
све спуштавам моје згоде.
