Јовадин — Монсиеур де Поурцеаугнац/7
| ←Шена шеста | Јовадин Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ШЕНА СЕДМА |
Шена осма→ |
ЏОНО: Један посо, који ми је сад у ови час придошо, силује ме да се за мало одијелим од вас; али ево вам овди једнога чељадета у руками од кога ја вас остављам и који заисто имат ће намјесто моје сву помњу за тратат вас све што најбоље узможе.
ПУРГОНИО: Држанство од цмоје професиони то иште и задоста је да сте га наслонили на мене.
ЈОВАДИН: Ово му је доиста ханџија, ну што се виђа, није припрос човик.
ПУРГОНИО: Више мене, да ћу тратат овега госпара методицаменте и са свијем регулам од наше арти.
ЈОВАДИН: Бре, мени не масте купуса толике чарамуније, и ја не долазим овђе за бит никому од досаде.
ПУРГОНИО: Имат пригоду за служит вас, мени није од труда, негли од весеља.
ЏОНО (лијечнику): Ево вам утолико ова два цекина; за савише, докле учиним оно што сам обећо.
ЈОВАДИН: Јок до моје главе, ако није ино, ја не разумијевам да ви харчите и да шаљете ишта пазарит за мене.
ЏОНО: За карита, пустите се служит. Ово није за што ви цијените.
ЈОВАДИН: Анџак нећу да са мном инако пролазите већ на јаранску.
ЏОНО: То је оно што и ја иштем. (Пургонију полако) Највеће вам припоручивам не пустит га из вашијех рука; зашто кадгод тер кадгод узчини све што може за утећ.
ПУРГОНИО: Не бојте се, пустите ме.
ЏОНО (Јовадину): Молим вас, пиростит ми на овој инчивилтати, ма имам велику потребу за коју ваља да вас оставим; опета ћемо се сад овијем часом видјет.
ЈОВАДИН: Шта велите? већ ме с тезијем сувише частите.
|