Јовадин — Монсиеур де Поурцеаугнац/6
| ←Шена пета | Јовадин Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ШЕНА ШЕСТА |
Шена седма→ |
АНТУН: Госпару лијечнице, не може већ да поднесе, пуче му глава од болести.
ПУРГОНИО: То је њека лудорија од немоћника и толико веће уколико његова немоћ није з главе, како говори Галено, него с сл'језене.
АНТУН: Како год ви је то, госпару, са свијем тијем јес ето шес мјесеца да се из њега точи сваки дан да не има куд веће.
ПУРГОНИО: Бон, то је сењ да се утроба чисти и слободи изнутра. Ја ћу га доћ походит ова два-три дни; ну ако би умро прије тега времена, немој учинит од мање него ми чинит знат удиље, зашто није складно да један лијечник похадја једнога мрца.
МАРА: Госпару, отац ми је сваки дан гори, да бисте ми га штогод помогли.
ПУРГОНИО: То му ја нијесам крив: давам му све што је лијека; зашто не оздрави? Колико му се пута пустила крв?
МАРА: Петнес пута од назад дваез дана.
ПУРГОНИО: Дванес пута му се пустила крв?
МАРА: Тако, госпару.
ПУРГОНИО: I није оздравио?
МАРА: Ето не.
ПУРГОНИО: То хоће ријет да његова немоћ није у крви. Чинит ћемо га опета толико пута пропургат за видјет да није у уморима; и ако видимо да му ни то не чини боље, наредит ћемо му да се чину бањи.
КРИСТО: Ево ти сврхе, сврхе од медичине!
ЏОНО: Ја сам, госпару, они који сам вам био посло прошастијех дана говорит за једнога мога родјака; њешто му се сиромаху имало смела памет; у једну ријеч: није сасвијени цио. Жудио бих зато, како сте чули, придат га у ваше руке, и да га примите у вас дома за ту га пролијечит с већом поимњом и комодидатим, а највеће за да није видјен од никога и за да се не зна за то него колико се најмање може.
ПУРГОНИО: Си сигноре; ја сам дослек справио и разредио свеколико и обећавам вам да ћу имат помњу од њега колико се највеће може.
ЏОНО: Ево га џусто на припозит.
ПУРГОНИО: Пригода је сасвијем срећна; и ја имам овди једнога старога лијечника мога пријатеља с којијем ћу имат сву содисфацион проконсултат више његове немоћи.
|