Јовадин — Монсиеур де Поурцеаугнац/5

Јовадин
Писац: Жан Баптист Поклен Молијер
ШЕНА ПЕТА

ШЕНА ПЕТА

КРИСТО спичар и ЏОНО

ЏОНО: (куца): Олà, ја држим, госпару, да сте ви лијечници у кога сам малоприје посило да с вами говоре од моје стране.
КРИСТО: Не, госпару, ја нијесам лијечник; не имам те части, нијесам друго него спичар, спичар недостојан за служит вас.
ЏОНО: Да госпар лијечник је ли он дома?
КРИСТО: Јес, онамо је заметен око њекијех немоћника; ма му идем ријет да сте ви овди и да га чекате.
ЏОНО: Не, не ходи ништа, чекат ћу докле доспије. Мени је од потребе придат му у руке њекога мога родјака, више кога му је било говорено, и који се находи да је штогод шенуо, то бисмо и жудјели и ја и остали његови родјаои, једа би мого оздравит прије него га оженимо.
КРИСТО: Ја знам што је то, знам што је то, и ја сам се намјерио с лијечником кад му су говорили више тега посла. Пер веритà, пер веритà, нијесу вас могли напутит на бољега лијечника; ово је један човјек који зна медичину до краја; ово је један човјек који зна медичину до краја колико ја А б ц д, и који, да имаш цркнут, не би ти одпустио од регула које су ставили антики лијечници. Ваља ријет истину, свеђ иде по правому путу, по правому путу, нити иде искат длаке по јају, и за све благо од свијета не би хтио бит оздравио једно чељаде с дружијем лијецима изван онијех, којијех облас медика допустива.
ЏОНО: Чини веома добро: један немоћник не би омо хтјет поништа оздравит ако облас медика не допустива да оздрави.
КРИСТО: Не говорим ово ер му сам ја пријатељ, него заисто ужива се бит његов немоћник; и ја бих веће волио умријет под његовијем лијецима неголи оздравит с онијем које би ми ко други даво. Зашто, нека ти изиде како год хоће, сикур си свеђ да су ствари отишле по правому путу; и кад се мре под његове руке, ереди ти не имаду чеса ријет.
ЏОНО: То је једна велика консолацион за једнога који је умро.
КРИСТО: Шикуро, ако ништа, лијепа је ствар да си умро методицаменте. Дел ресто, пака није он од онезијех лијечника која тргују с немоћима: ово је један чоек поспијешан, који настоји оправљат немоћнике све што прије може; и кад се има умријет, то се с њим чини часом часом.
ЏОНО: Вераменте, није боље ствари него кад чиниш који посо, поспијешит га ончас и доспјет је.
КРИСТО: То је истина. За шта служи толико продуљиват и ходит од тамо и од овамо? Ваља знат ончас али је једна немоћ дуга али кратка.
ЏОНО: Имате разлог.
КРИСТО: Јесу дошле моје троје дијети, којијех ме почастио лијечит, и умрли су под његовом куром у мање од четр дни, и који, да су били у чијем друзијем руками, били би се принемагали веће од три мјесеца.
ЏОНО: Добро је имат такијех пријатеља.
КРИСТО: Без дубија. Остаје ми још двоје дијети, закојијех ми се брине колико да су његови; он има помњу више њих и влада их како хоће, без да се ја пртим у ишта; и највеће што ми чини остат јес да, кад год се одкле вратим, нађем дје их је чинио или пропургат или им пустит крв.
ЏОНО: То је једна ромнја за коју се има остат јако држан.
КРИСТО: Ево га, ево га дје иде.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.