Јовадин — Монсиеур де Поурцеаугнац/2
| ←Шена прва | Јовадин Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ШЕНА ДРУГА |
Шена трећа→ |
МАСКАРИЉО: Госипару, ваш је чобо близу и не може веле стат за доћ; ја сам га видио јутрос на Бргату кад се сјахо и уљезо у Савиновића за ручат. Разгледо ти сам га од врх главе до дно пета веће од по уре и знам све што ти је у њему. Од његовој прилици нећу вам ни писнут: хоћу да ви исти видите какву је снопину неутесану у њему нарав учинила и удара ли се на њему свеколико једно з друзијем; пака врху свега тако тупе и говеђе памети какве се не находи под капом небеском, на таки начин да находим у мјерну да је усјечен од једнога дрва, од кога ћемо моћи чинит све што узтјебудемо, и да ти је једно бравче за упастит у сваку мрежу коју му запемјеш.
ЏОНО: Говориш ли то истину?
МАСКАРИЉО: Ако се што разумијем у чељад, говорим назбиљ.
КАТА: Госпо, ево јунака; ваши посли нијесу могли отит у боље руке, и ово ти ти је дан-данашњи први у Дубровнику, за обрнут овијем од чеса имамо потребу. Један чоек који се, веће од дваес пута у свој живот на служби од својијех пријатеља, рво с фустам и с галијам, који је ма труду од своје шкине и од својијех мишица довео јуначки на крај ствари веома труднијех, и који, овакога каква га видите, прогнан је из свога мјеста за њеколико племенитијех дјела на која се храбрено био поставио.
МАСКАРИЉО: Сметен сам, госпо Ката; од хвала с којијем ме частите, и с већом бих их правдом мого ја вами дат, кад бих уљезо више чудеса од вашега живота и навлаштито више славе коју сте стекли онада кад сте с толиком частим и поштењем очистили и скурлали онега Сењанина што је мало дана посто у вашој кући, тер је био усилован за вратит се дома, продат не само марцилијану, ма и оно жље хаљина што је имо на себи; онада, кад сте се с толиком галантаријом уклепали у ону вјеру и тако складно измотрили и тамо и амо, да сте насврху причипитали и вјереника и вјереницу; кад сте франко, пер Диана, умјели забезочит да ви не знате ништа за оно динара што је у вас било оставјено и коју се тако врловито и храбрено видјело свједочит према оном двојици, који су пака стега праведни окипјели на вјешалима.
КАТА: То су прем рутине да није о чему ни говорит и твоје ми се хвале чину срамит.
МАСКАРИЉО: Нећу раракат твоју модестију. Пустимо то на страну, и за почет наш посо, ход'мо сусрестит нашега трговца, а утолико ти с твоје стране држат ћеш нам справну, за кад год буде потреба, осталу чељад која нам има служит у овој комедији.
ЏОНО: Ако ништа, госпо, имајте на памети оно што вас тока чинит; и за боље покрит што смо справили, кажи како ти се рекло да си прикомирна од све што је ваш отац одлучио.
АНИЦА: Ако се неће друго него то, ствари наше неће нигда моћ боље отит.
ЏОНО: Ну, лијепа Аница, ако све наше справе буду насврху залуду?
АНИЦА: Тад ћу слободно одкрит мому оцу све што у срцу ћутим.
ЏОНО: Да ако се он према свему тему унетрми у онему што је намислио?
АНИЦА: Ријет ћу му да ћу се прије затворит у који му драго манастијер.
ЏОНО: Да ако те са свијем тијем узтјебуде усиловат на ту женидбу?
АНИЦА: Што хоћеш да ти одговорим?
ЏОНО: Што хоћу да ми одговориш?
АНИЦА: Е, е.
ЏОНО: Оно што се одговара кад се назбиљ љуби.
АНИЦА: Ма што?
ЏОНО: Да није ствари која те може на то усиловат, да, са свом областим коју има један отац, обећаваш ми не бит ничија негли моја.
АНИЦА: А, Џоно, буди миран од овега што сада чиним за тебе, нити ходи искат за унаприједа што ће моје срце одлучит; не мучи моје држанство да говори што бих учинила кад бих се нашла стијештена све што се најгоре може и од чеса можебит да нећемо имат ни потребе; то ли узавља доћ на то, допусти, ако ништа, да будем мало помало доведена.
ЏОНО: Е бен...
МАСКАРИЉО: Пер веритà, ево нашега пријатеља; мислимо о нами.
КАТА: Јаох, црна, какав је!
|