Јарац у памети—Сганарелле оу ле Цоцу имагинаире/6
| ←Шена пета | Јарац у памети Писац: Жан Баптист Поклен Молијер Шена шеста |
Шена седма→ |
ИЛИЈА: Цијењасмо да је мртва, пак све ништа; ја сам се и чудио, бре не дјебердише тако ласно женска глава; она ти је тастаман добра. Ну виђам овдје моју жену.
ЛУКРЕЦИЈА: Мој Боже, галанте ствари! од лијепа ти је младића ово прилика! Како је учињен, реко би да ће сад проговорит.
ИЛИЈА (Гледајући ритрат иза шкине женине): Шта се ово запиждрила тер с помњом пази? Здраво ми, она прилика њешто ружно слути мојој глави и мому поштењу. Бојим се да ми се чудна поган не справља тер привиђам што не бих хтио привиђат.
ЛУКРЕЦИЈА (не стављајући се од мужа): Нигда моје очи л'јепше ствари не видјеше. Заисто веће ваљају руке које су ово чиниле него исто злато које је овди. Како је ово лијепо учињено! (Љуби ритрат).
ИЛИЈА (збанде): Како? кучко! још га и пољубит! Разумијевам.
ЛУКРЕЦИЈА: Ваља ријет истину да није малахна радос моћ бит љубјена и служена од једнога овако складна младића, и заисто, ко га узме савише разгледат, хоће се велика крепос за не оћутјет се за њиме занесена и затравјена. Ах, зашто ми није срећа допустила умјесто од онега мога влашине и живине, једнога овако складна и галанта мужа, с којијем ...
ИЛИЈА (дижући јој ритрат из рука): А, а, краво, уфатих те; да не приспјех на вријеме, изгубих врô ручак. Врло де ћутиш твога мужа, бимберићатос. Тот по твоме есапу, моја придостојма и вриједна жено, кад сувише уззвијериш на овега госпара не мож' мироват већ те има одмаа хусур уфатит, је ли? Е с врагом да те задуши. Што си боље могла изнаћ нег' си изнашла? Је ли тко ко може забиљежит икакве забаве и магање у мени? Да имадеш све што је
одовле младића и момака који су по свој Босни и Херцеговини изашли, изнађи ми, нећу бољега од мене, ну нађи ми другога према мени; овакога снопа, оваке ухити, да свак сврће око на ме. Нађи ми оваке бркове и овака рамена тастаман окројена за женске главе, тере стотина дјевојака и у дне и у ноћи обнемагају за мноме. Пак надасве нађи ми чоека овако степена, здрачна и пуна мозга каоно сам ја, и није ти доста да те допо оваки кус меса, тер не можеш мироват? Мало ти је за истјерат те сраби тимар што ти господар својом руком дава, већ би хтјела приклонит к себи и туђе момке да те тимару.
ЛУКРЕЦИЈА: Разумијем на пô ријечи куд је хоћеш провестит и све што то хоће ријет. Ти цијениш да по тему путу...
ИЛИЈА: Лијепо те молим, пођи другоме дава' те лакрдије. Ствар је уфатјена и држим у мојијем руками, с чијем је врло добро утврђена немоћ за коју хучем.
ЛУКРЕЦИЈА: Моја је расрџба не малахна, без да има потребу да је с новијем уврједам пожижеш. Чуј ме, не цијени да ћеш уздржат ти мој ритрат, и мисли мало ...
ИЛИЈА: Бре мислим како ћу прифатит један топуз пак ти га промијешат уз душу и низ душу и изтјерат ти ти прњиц. Еј, да ми може допастит до рука и он како и ова његова прилика, пак бисмо таде побесједили!
ЛУКРЕЦИЈА: Зашто?
ИЛИЈА: Бре, драга, за ништа. Моја душо, већ опрости, зло учиних тер вичем. Ви што чините већ упоравјате каоно ћете ме надарит и направит ми капу да ми је виша, а ја се у јабану тужим; још бих вам имо зафалит. (Гледајући ритрат Џонов). Ево нут овђе лијепога момка твога тимара; ево ти несрећнога делинкалије, који те потиче и не дâ ти мироват, друга с којијем ћеш ...
ЛУКРЕЦИЈА: С којијем ћу, што? Говори напријед.
ИЛИЈА: С којијем ћеш, велим ти, до моје вјере ... сад ћу од иједа сам себи грло приклат.
ЛУКРЕЦИЈА: Што ми хоће с овијем дат разумјет, мој госпар пијанац?
ИЛИЈА: Жејтана од жене! Ти ме врло добро разумијеваш, обијесна кобило, што ти хоћу казат. Веће ме неће нико називат шјор Иле, каоно и досле док сам ишо свијетла и поштена чела, већ мјеште имена прстом ће ме казат и свак ми на главу погледат, да нећу од руга моћ ни капе скинут. Ја сам чоек који се хитам за моју час и за моје поштење; али ти која ми дижеш и хоћ' да прифатиш што најл'јепше има један чоек, здраво ми имам те изкресат на оволико куса.
ЛУКРЕЦИЈА: I смијеш ми такијех ствари говорит?
ИЛИЈА: А ти смијеш мени оправљат овакијех враголарија?
ЛУКРЕЦИЈА: Којијех? говори, не окора ништа фингат.
ИЛИЈА: Бре више овега није фајде тужит се кад сам се добавио добра вијенца за прискакат, нити је ино од потребе, већ дозват вилајет да гледа!
ЛУКРЕЦИЈА: Тот иза како ми си учинио једно криво, које је подобно за пробудит једну жену на освету, узимљеш с једном лаживом расрџбом за притећ ме да не учиним оно што би моја расрџба имала назбиљ учинит? Уистину лијепа начина с којијем проходиш, сасвијем је нов и одвеће импертинент! они који је учинио другому криво, он исти узимље тужит се на онега који би се имо на њ тужити.
ИЛИЈА: Еј, врловите безобразнице, како се подноси! Ко би је видио овако заприштену у образу, гди се овако кара у овему послу, не би ли рекао и руку у жераву поставио да није боље женске главе до ње?
ЛУКРЕЦИЈА: Ход', ход,' слиједи како си и почео, пођи се поигра' с твојијем љубовницам, кажи им твоју љубав, милуј их како си и досле, ма мени врати мој ритрат и не ругај се мном (Овди му Лукреција граби ритрат и иде ћа).
ИЛИЈА: Добро, тешто ми цијениш побјећ, бре ћу га ја имат у мојијем рукама или хоћеш или нећеш.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.
|