Шена трећа
Ио, Јове
Ио:
Сад у родној покли води
за Дијани сличне бити 240
измисмо се, дођох оди
за одлучени лов слиједити
и дружлце мê искати,
ке садар су оставиле
ћајка мога воде биле 245
за срећнији лов имати.
Јове иза дубја:
Ето видим ја оно лице,
ке ми срце свудар слиди;
ево уза ме мê божице,
сад, сад моја ка има бити! - 250
Вило дико од небеси,
ку љепота божанствена
чини да си врх свијех жена
и да сунце земље јеси,
не крати се тве љубави 255
дар жудјени мени дати,
ка у вишњој мјесто слави
с божицам ћеш пак имати,
тере бога, ки пожуду
давну има с тобом бити, 260
смири, рани ка и труду
сама лик мож' учинити!
Ер знај да сам ја бог они
свим боговом ки краљује,
кога и Плутон усиони 265
свемогућу влас поштује,
ки све владам на мû вољу,
у кому се свијет уздржи,
и у небеском златном пољу
мноштво јаснијех звијезда држи, 270
ки кад хоћу од вихара
силна војска да устане,
и да сухом море хара
и да се рват пак пристане!
Једном самом заповиједи 275
све сам могућ учинити,
кога иста крв слиједи,
жуди и вољи угодити!
Ах, кому мож' икад бити
вјечна боље ти дружица, 280
ка истином мож' се рити
од божица свијех божица,
нег онему од свијех већи,
вишњој страни ки краљује,
сунце и мјесец изходећи 285
кога закон обслужује,
кога звијезда јасни уреси
заповиједи свеђер чују,
и њихови златни реси
кому вјерно свеђ робују, 290
ки под ногом небо храни,
кога из руке тријес изходи,
и на суху и у води
и у свакој бог ки је страни?
Зато, рајска моја вило, 295
ка с' божица земље права,
ходи, дођи у мê крило
у кијех хоћ' ти хлад дубрава.
Ходи, жарко кад уздиже
к небу сунце зраке своје, 300
и узлазећ кад најниже
стране од свијета разгрио је.
I ако хоћеш к пољу отити
пак звјерење за тјерати,
чувана ћеш боље бити 305
вишњи Јове кад те успрати!
Ниси вику срећна изити
могла сама лов ловећи,
кô ћеш са мном драг слиједећи
од љубави лов ловити! 310
Ио:
Немој, вишњл краљу од неби,
у час моју хтјет тицати,
и не може бит ка теби
вик од мене ствар питати,
ер замани младос моју 315
данас жеља тва обљуби,
ка чистоћу већма своју
нег свој истл живот љуби!
Давно сам се ја Дијани
чистијем везом посветила, 320
и њој ме се тијело храни,
кôј сам служит обљубила.
Да слас кратка погрдити
може завјет, право није,
и што чистој посветити 325
твојој кћерци хтјех одприје,
и ти, ки имаш свијем доброте
и од правђе изглед блти,
учиш мене да срамоте
и божицу приварити! 330
Знаш одкле ме за сву другу
твоја кћерца хтје узети,
да не желим ја ствар другу
него слична њој умријети!
Давно чисто моје тијело 335
знаш Дијани да робује,
одприје служит ку је узело,
тријеби је да му свеђ краљује!
Јове:
О прилијепа мâ божице,
које љепше није под неби: 340
то не видиш, да исто лице
не да што хоћ бити теби?
I да иста тва љепота,
ка је мене затравила,
не да теби бит живота 345
ки си досле проводила?
Ер се нијеси ти родила
горске звијери за тјерати,
ка вишњега си устријелила
и чиниш му уздисати; 350
не да рајска та ти дика
таки завјет извршити,
ка је мене љубовника
твога могла учинити!
То тва лијепос божанствена, 355
ка мен' Истом рај ће дати,
тач бит има оставјена
и за друга звијери имати,
и далеко љубјенога
свога трајат данке своје, 360
ако вишњи од свијех бога
бог њој срце ранио је?
Срда би се учинила
тад кô да се свијет приврати,
ни би смећа мања била 365
нег рај пакô да се обрати!
Не имаш, не имаш у овој води
ти диклица бити сама,
ке златнога урес прама
бога Јова сужња води! 370
Ио бјежи.
Ах, не бјежи, рајска вило,
кому не мож' вик утећи,
ни уграбит лице било
твојијем тијеком тијем трчећи,
ер сад маглам 1 сјенами 375
прикрити ћу сеј зелени;
нећеш моћи у тминами
уграбит се вику мени!
Али покли молбе моје
нећ охола услишити, 380
сила (кад хоћ) мисли твоје
моће сама уставити!
Тамни шена.
