Пређи на садржај

3

Извор: Викизворник
Шињел
Писац: Николај Гогољ


туце носе на глави. И за његов огртач се увијек нешто лијепило: или сламчица од сијена или какав кончић. Уз то, он је био нарочито вјешт да, ходајући улицама, стигне под прозор баш у тренутку кад кроза њ избацују свакакво смеће, па је зато стално односио на свом шеширу корице од лубеница и диња, и сличне којештарије. Ниједанпут у своме животу он није обратио пажњу на то шта се на улици свакодневно ради и дешава, што његов сабрат, млади чиновник, као што је познато, свагда погледа, пружајући проницљивост свога оштрог погледа тако далеко, да је чак на другој страни улице примјећивао чије су панталоне раскопчане – што је на његову лицу увијек измамило лукав осмјејак.

Али, ако је Акакије Акакијевич нешто и гледао, свугдје је видио своје чисте редове исписане уједначеним рукописом и тек кад би му се, однекуд се нашавши, коњска вилица наслонила на раме и пуштала му из ноздрва у лице прави вјетар, тек тада би примијетио да он није на средини реда, већ насред улице. Кад би стигао кући, одмах би сједао за сто, брзо посркао свој шчи и јео парченце говедине с луком, не осјећајући уопште њихов укус. Све је то јео с мухама и са свим оним што би му Бог послао у томе тренутку. Кад би примијетио да му се стомак почињао пупчити, устајао би од стола, узимао мастило и преписивао акта која је донио кући.

Ако ових није било, он је намјерно, за лично задовољство, правио копију за себе, нарочито ако је акт био значајан не по љепоти стила, већ по томе што је упућен каквој новој или важној личности.

Чак и у вријеме кад сиво петроградско небо сасвим изгуби свој сјај и кад се сав чиновнички свијет најео и ручао како је ко могао, према висини плате и личном ћефу – кад су већ сви послије департаментског шкрипања перима, трчкарања, својих и туђих неопходних послова и свега онога што неуморни човјек задаје себи добровољно, чак више но што је потребно – кад се чиновници журе да се у преостало вријеме предаду уживању: окретнији јурећи у позориште, неко на улицу опредјељујући се за разгледање неких шеширића, неко да вече протраћи у удварању каквој згодној дјевојци, звијезди малог чиновничког круга, неко, и то се дешава најчешће, просто одлази своме другу на четврти или трећи спрат, у двије мале собе с предсобљем или кухињом и неким модним стварима, лампом или каквом другом стварчицом, које су га стале многих жртвовања, одрицања од ручкова, шетњи – ријечју, чак и онда кад су се сви чиновници разилазили по малим становима својих пријатеља да се поиграју виста, пијуцкајући из чаша чај с јефтиним двопеком, увлачећи дим из дугачких чибука, причајући за вријеме раскусуривања какву сплетку пренесену из вишега друштва, чега се руски човјек не може одрећи никад и ни у каквом стању, или чак, кад се нема о чему разговарати, да се препричава она вјечна анегдота о команданту коме су дошли да јаве да је коњу Фалконетова [a] споменика подрезан реп – ријечју, кад се све здало да се забави – Акакије Акакијевич није се предавао никаквој разоноди. Нико није могао рећи да га је икад видио на било каквој вечерњој забави. Пошто би се напреписивао до миље воље, легао би да спава, унапријед се смјешкајући при помисли на сутрашњи дан: Бог ће нешто и сутра послати за преписивање. Тако је протицао тихи живот човјека који је с платом од четири стотине знао бити задовољан својом судбином, и можда би се довукао до дубоке старости да није било разних великих несрећа расутих по животном путу, не само титуларних већ и тајних, правих дворских и свакојаких других савјетника, чак и оних који савјете никоме не дају нити их сами од кога примају.

Има у Петрограду један страшан непријатељ свих оних који добијају четири стотине рубаља плате годишње. Тај непријатељ није нико други него наш сјеверни мраз, иако, уосталом, говоре да је он врло здрав. У девет сати ујутро, управо онда кад се улице прекрију чиновницима који одлазе на посао, почиње он да даје тако јаке и оштре зврчке свим носовима без разлике, да јадни чиновници никако не знају куд да их дјену.


  1. Ријеч је о величанственом споменику Петру Великом у Петрограду Лењинграду, раду француског вајара Етјена М. Фалконета 1716—1791, прим. прев.