2

Извор: Викизворник

Шињел
Писац: Николај Гогољ


Када је и у какво вријеме он ступио у департамент, и ко га је поставио, тога се нико није могао сјетити. Ма колико се промијенило директора и свакаквих начелника, њега су увијек видјели на једном истом мјесту, у истом положају, на тој истој дужности чиновника за преписивање аката, тако да су се потом увјерили да је он, очевидно, тако и на свијет дошао већ потпуно готов, у виц мундиру и са ћелом на глави. У департаменту му се није указивало никакво поштовање. Стражари не само да нису устајали кад је он пролазио него га чак нису ни гледали, као да је кроз тријем пролијетала обична мува. Начелници су поступали с њим некако деспотскихладно. Било какав помоћник шефа одсјека бацио би му акта право под нос, не казујући му чак ни: »Препишите« или: »Ево једна занимљива, лијепа стварчица«; или нешто пријатно што се чини у лијепо васпитаним службама. И он је узимао акт само га погледавши, а не гледајући онога ко му га је потурио и да ли је имао право на то. Он је акт узимао и одмах се припремао да га преписује. Млади чиновници су му се подсмијевали и са свим канцеларијским оштроумљем правили досјетке на његов рачун, причали пред њим разне измишљене приче о њему; говорили да га туче газдарица, седамдесетогодишња старица, питали га кад ће им бити свадба, развијавали му над главом папириће, називајући то снијегом. Али Акакије Акакијевич на све то није одговарао ниједном ријечи, као да пред њим није било никога; то чак није имало никаквога утицаја на његов посао: усред тих ометања он у преписивању аката није начинио ниједну грешку. Само ако би шала била сувише неподношљива, кад су му гурали руку ометајући га у послу, промумлао би: »Оставите ме, што ме вријеђате?« Било је нечега чудног у тим ријечима и у гласу којим су оне биле изговорене. У том гласу је одјекивало нешто што тако изазива сажаљење, да је један младић, недавно постављен, који је по угледу на друге допустио себи да му се подсмјехне, одједанпут застао као прободен мачем и као да се од тог транутка све пред њим измијенило и добило други изглед. Нека натприродна сила одгурнула га је од другова с којим се био упознао, прихвативши их као пристојне, углађене људе. И дуго послије тога, у највеселијим тренуцима, јављао му се пред очима ониски чиновник с малом ћелом на глави, са својим продирним рјиечима: »Оставите ме, што ме вријеђате?« – и у тим продирним ријечима одзвањале су друге ријечи: »Ја сам твој брат«. И јадни младић је покривао лице рукама и потом много пута у свом вијеку задрхтао увиђајући како је у човјеку много нечовјечности, како је у углађеној, свјетској образованости скривено много свирепе грубости и, о боже, чак и у оном човјеку ког свијет признаје за племенита и часна...

Тешко би се негдје могао наћи човјек који се тако као он саживио са својом дужношћу. Мало је рећи: служио је ревносно – не, служио је с љубављу. Ту, у том преписивању аката, он је налазио неки свој шаролики и пријатни свијет. Уживање му се огледало на лицу: нека слова су му била нарочито омиљена, и кад би наишао на њих, био би ван себе: и подсмјехивао се, и намигивао и мицао уснама, тако да му се, изгледало је, на лицу могло прочитати свако слово које је нацртало његово перо. Да су га награђивали према марљивости, он би, можда, на своје запрепашћење, доспио чак и у државне савјетнике; а он је, како су говориле оштроумне шаљивчине, његови другови, дослужио до орденске пантљичице и петељкице и стекао хемороиде. Ипак, не може се рећи да на њега баш нико није обратио никакву пажњу. Један директор, будући добар човјек и желећи да га награди за дугу службу, наредио је да му се да неки важнији посао но што је обично преписивање; управо му је било наређено да према једном већ готовом акту састави неку представку за друго надлештво; сав посао састојао се само у томе да се промијени насловно звање и да се ту и тарно прво лице глагола замијени трећим. Њему је то задало такву муку да се сав ознојио, да је брисао чело и најзад рекао: »Не, боље ми дајте да нешто препишем«. Од тога тренутка су га пустили да само преписује. Чинило се да осим преписивања за њега није постојало ништа друго. О свом одијелу уопште није мислио. Његов вицмундир није био зелене, него некакве риђастобрашњаве боје. Мала јака на њему била је уска, ниска, тако да му је врат, иако није био дугачак, излазећи из оковратника изгледао необично дугачак, као у оних гипсаних мачића што климају главама док их странци трговци по читаво