4

Извор: Викизворник
Шињел
Писац: Николај Гогољ


У то вријеме кад од мраза боли лобања и сузе навиру на очи чак и онима који заузимају највише положаје, јадни титуларни савјетници остају каткад сасвим беспомоћни. Једини спас им је у томе да у танушним шињелчићима претрче што брже могу петшест улица и да се затим ваљано нацупкају ногама у тријему све док им се не раскраве замрзнуте способности и даровитости за обављање својих дужности. Акакије Акакијевич је од неког времена почео осјећати да га је некако необично јако почело пробадати у леђима и раменима и поред тога што се трудио да што брже може претрчи одређени простор. На крају је помислио, не крије ли се какав кривац томе у његову шињелу. Кад га је код куће добро разгледао, открио је да се он на дватри мјеста, управо на леђима и раменима истањио као права мрежа: сукно се тако излизало да се провидјело, а постава распала. Треба знати да је чиновницима и шињел Акакија Акакијевича служио као предмет подсмијеха; одузели су му чак и племенити назив шињел и назвали га домаћом женском хаљином. У ствари, шињел је и имао неки чудан крој: јака му је сваке године била све мања и мања, јер је служила за поткрпљивање других дијелова на њему. Закрпе нису показивале кројачеву вјештину, па су испадале неспретне и ружне. Увидјевши у чему је ствар, Акакије Акакијевич је закључио да шињел мора однијети кројачу Петровичу, "који је становао негдје на четвртом спрату до мрачних степеница, који је, и поред тога што је био ћорав и рошав, доста успјешно поправљао чиновничке и све друге панталоне и фракове – разумије се, кад је био тријезан и кад није пунио главу другим пословима. О томе кројачу, разумије се, не би требало много говорити, али пошто је уобичајено да се у приповијеци потпуно оцрта карактер сваке личности, онда, нема се куд, дајте нам овамо и Петровича. Он се најприје звао просто Григорије и био је кмет некога спахије: Петровичем се почео звати откад се ослободио и почео подоста пити о свим празницима, с почетка о већим, а послије, без разлике, о свим црквеним само ако су у календару обиљежени крстићем. С те стране био је вјеран прадједовским обичајима, и у препиркама са женом називао ју је свјетовном женом и Швабицом. Пошто смо већ споменули жену, треба рећи ријечдвије и о њој; али, на жалост, о њој се знало мало, знало се само то да Петрович има жену, чак да носи на глави капицу а не мараму; љепоторн се није могла похвалити, једино су јој при сусрету гардијски војници завиривали испод капице, мичући брком и испуштајући неки особити глас.

Пењући се Петровичу степеницама које су, треба признати, све биле измашћене водом и помијама и прожете оним амонијачним задахом који гризе очи и, као што је познато, стално се осјећа на свим мрачним степеницама петроградских кућа – пењући се степеницама Акакије Акакијевич је већ мислио о томе колико ће Петрович заискати за поправку и у мислима одлучио да не да више од двије рубље. Врата су била отворена зато што се кухиња, у којој је домаћица пржила некакву рибу, била толико напунила димом да се нису могле видјети чак ни бубашвабе. Акакије Акакијевич је прошао кроз кухињу, чак и неопажен од домаћице, и ушао, напосљетку, у собу гдје је угледао Петровича како, подвитих ногу као турски паша, сједи на широком, необојеном дрвеном столу. Ноге су му, по обичају кројача који сједи за послом, биле босе. И прије свега; пао му је у очи велики прст, добро познат Акакију Акакијевичу, с неким унакаженим ноктом, дебелим и снажним као у корњаче оклоп. О Петровичеву врату висило је повјесмо свиле и конца, а на кољенима му је била нека стара одјећа. Он је већ око три минута удијевао конац у иглу, али му то није полазило за руком, и зато се јако љутио на мрак, па и на сам конац, полугласно мрмљајући: »Не пролази, неваљалац; једеш ме, гаде један!« Акакију Акакијевичу је било непријатно што је наишао баш у тренутку кад се Петрович љутио: волио је да код њега наручује нешто кад је Петрович био мало већ поднапит или, како је говорила његова жена: »Повукао мало више шоме, ћорави ђаво«. У таквом стању Петрович је врло радо спуштао цијену и пристајао на понуду, чак се сваки пут клањао и захваљивао. Послије тога би, истина, долазила његова жена, жалећи се да јој је муж био пијан и да се зато погодио тако јефтино; али