Филомена (Гундулић)/АТ II

Извор: Викизворник
Филомена
Писац: Иван (Џиво) Гундулић
АТ II


АТ II[уреди]

ШЕНА I[уреди]

ЦАВТИСЛАВ и с стране мртац који је био убијен
(Дубрава)


Идем тужан посред тмина
   Једа сунца зрак ми сине,
   Једа из овијех далечина
   Мê просвјетли смртне тмине. 630

Иза брзиех сунце вода
   Уз околиш свој се пење,
   Стренитеље ноћна плода
   Драго сипље свуд камење.

Уз околиш брзијех вода 635
   Кое низ хриди Арно меће
   Припливалац ...................
   За гдје угледат дање среће.

Али сунца није мога
   Иза вода да ми истече 640
   И да сабљом зрака свога
   Болне тмине мê посјече.

Ну што велим тегај зрака
   Тко удионик хоће бити
   Сред тамнога трјеби ‘е мрака 645
   Да се њему буде одкрити.

Да што крзмам, што стојим оди
   Стати жудећ у свјетлилу,
   Сунце мê оди не изходи,
   Ах, не каже зраку милу. 650

К теби хрлим, Филомена,
   Ко се живот мој посјече,
   С твога лица божанствена
   Тач да и ране мê се изљече.

Тко зна срећу да имам милу, 655
   Мени угодну, теби драгу,
   Да те ноћас веоми благу,
   Јаох, уживам мому у крилу.

      (Иде пак се уставља)

Од путника тко ово оди
   На огољену хрид лего је, 660
   Тере кудно свак проходи
   У мртвилу вас, госпоје.

Тко зна ови да ‘е ходио
   Мимо дворе мê љубјене,
   И да ‘е урес гди видио 665
   Мê придраге Филомене.

Уистину ако узбуде
   Прико села прошо онога,
   У ки начин тешка труда
   Моћ је смирит срца мога. 670

По ћу зато будити га
   Сан покојни да остави
   И снижено молити га
   Да ми биљег који објави.

С кјем је вила мâ данаске 675
   Мирно врјеме изтрајала,
   С кием ли је вечераске
   На дворовим свјем остала.

Ти могућа, о љубави,
   С ком из града ја дјелим се, 680
   Мо’е у луку жеље стави,
   Нека тужан већ смирим се.

(Хоће га будити, пак враћа се)

Ах, небеса, тмаста ти је
   Од његова слика лица,
   Чело, вајмех, бљедо ти је 685
   А на модра сва десница.

Ну ово зајсто све је од зрака
   Кием га ‘е мјесец обујмио,
   Иза тмаста кî облака
   Зрачни сњег је потамнио. 690

           (Хита га за руку)

Прјатељу, пробуди се
   Које, ах, рука уштинута!
   Паче њечием мâ облисе
   Крв је, вајмех, све смрзнута.

Крв је, вајмех, ах, небеса 695
   Тко те вако, сужња, рани
   И у боли све поплеса
   Што се тужан не обрани?

Ткоји силник тач приљути
   На те обрати своје силе, 700
   По које ти мирне смути
   И скрати ти данке миле?

Пазит на руно тот хтио није,
   Ни на Бога, ни на људи
   Нег рај тако немили је 705
   Погодити злој осуди.

Кê си труде, муке које
   У болести, јаох, поднио
   Прие него тјело твоје
   С душом ти ‘е разлучио. 710

Паче хоће вик жалосна
   Остат с тебе мајка мила,
   Кад зачује, када позна
   Да те је тужна изгубила.

Немирна ти ње ће душа 715
   С свом без своје живјет слике
   И кê боли његда куша
   И кушат ће она у вике.

Тужна мајко, каменито
   Трјеби да ‘е срце твоје, 720
   За моћ поднијет становито
   Глас да синак твој умро је.

Ну већ жалим тебе убјена,
   Ер може она, јаох, смирит се,
   А твâ душа одјељена 725
   Већ не може повратит се.

МРТАЦ:

Цавтиславе, не жали ме,
   Ер ћеш боли мê здружити
   Назад тјеком ак брзиме
   Не узбудеш се сад вратити. 730

ЦАВТ[ИСЛАВ]:

Тот ће доспјет љубав моја,
   Изгубит се мê смионство
   Сред пакљениех непокоја
   Мê горчије бити робство?

Не, не, не ће вик лаживи 735
   Кога духа глас немила
   Мој дух смутит љубежливи
   Ни страшива њедна сила.

Смјонство љубав собом води
   Ко смиона љубовника, 740
   Не устави ме сад глас оди,
   Ни страшнија најприлика.



ШЕНА II[уреди]

ДАНАУКА
(Плаца)



Кê су ово, јаох, промјене!
   Части све одметница,
   Ћутим пламе разгорјене, 745
   Љубена сам робињица.

Ах, похлепа срца мога
   Робство ми 'е узрочила,
   Ну она иста љувенога
   Плама ми 'е биљег била. 750

Још на врјеме док је било
   Не ставих се тужној мени
   Мê уфање прико и мило
   Дух не сљедит затравјени.

Да ја њесам жељнознана, 755
   Цавтиславе, сљедила те,
   У болести закопана,
   Уздисала не бих за те.

Још пакљени огањ прави
   Златниех стрјела горке ране, 760
   Самосилне од љубави
   Биле би ми непознане.

Још мâ памет племенито
   Мисли у себи здржала би,
   И хваљена свуд очито 765
   Час мо'а драга још сјала би.

Не бих, не бих осуђене
   Посред огња вјековита
   Душе оне несмиљене
   Садружила каменита. 770

У људскому ко народу,
   У покољу свеј би стала,
   И наравну мû слободу
   По сред мира уживала.

Ну лудо је спомињати 775
   Давно прошла јур времена,
   Залуду је, јаох, плакати
   Кад си сада изгубјена.

Кад је дјело извршено
   Већ од свјета ние потреба, 780
   Мê је срце затравјено,
   Цавтиславе, мрем цјећ тебе.

Ти си утјеха миех жалости,
   Уздисано добро моје,
   Рај прислатки мê младости, 785
   У ком дух мој јур остаје.

Мога те сам придрагога
   Вјереника одредила,
   И за мога љувенога
   Господара одлучила. 790

У самому, браче, теби
   Замислила мê сам жеље
   Драг мој покој вас под неби
   Мо'е радости, мê весеље.

Ну мо'е срце муку коју 795
   Узсиљено 'е подносити,
   Покли не зна љубав твоју
   На кî начин моћ ти одкрити.

Ако хоћу сљедити те
   Задости ми ни'е моћи 800
   Тако умјесто за здружите
   Дјеливам се без помоћи.

Толи сљедим твê ступаје,
   Достигнут их ње ми дано,
   Тако нејмам моје ваје 805
   Ткому одкрит на уздано.

Сусрести те да имам срећу
   Честита би у свем била,
   Ер бих љубав тада већу
   И узмножила и одкрила. 810

Да знам кад си намислио,
   Паче куда отишо си,
   Посред Арна кад скочио
   И уз валове запливо си.

Чекала бих тво'е враћање 815
   За моћи те гдје видити,
   И скровности мê скончање
   Вјерно и очито прем одкрити.

По ћу искат Војнислава
   Једа рјет ми што узумије, 820
   За драгога Цавтислава
   Куд је одпливо, пошо гди је?



ШЕНА III[уреди]

БОЈНИСЛАВ


Гдје си, тужни Цавтиславе,
   Куда пође, куд се одили,
   Толи тамниш твоје славе 825
   Непознаној прид твој вили.

Зашто не ћу свјете моје,
   Зашто ступај твој не устави,
   Нег на горке непокоје
   Мјеште мира сад се одправи? 830

Бојнитрјеса и Владимира
   (За све витез узмножити)
   Зашто тако без обзира
   Хоћеш племство потамнити?

Толи не знаш да је дило 835
   Од свакога потиштено
   За безочно, за немило,
   За нечасно процјењено?

Ноћно туђе у дворове
   Ућутити хтјет кријући 840
   Гдје се ико туј иштући
   Нити нука, нити зове.

Још савише дјевојчицу
   Кâ те икад ни'е познала,
   У смиони наћи лицу 845
   Ко да те је она звала.

Знај витештво да ње браће,
   Ко десницом бојном својом,
   Осветити час искат ће
   И оплакат крви твојом. 850

Боље би ти веле било
   Да си чуо вјерне свјете,
   И да њеси тач немило
   Одхрлио на твê штете.

Ну, што рјечи без потребе 855
   Оди тратим пуне страха,
   Када није тужна тебе
   Да уставиш дјела плаха.

По ћу свуда искати га
   Једа дјелит не будеш, 860
   Једа молба мâ устави га,
   Да изгубит не срнеш.

Ну Дунавка к мени греде,
   Зна ће штогод друга од мога,
   Тко зна одкрив ње бесједе 865
   Прјатеља ми љубјенога.



ШЕНА IV[уреди]

ДУНАВКА и исти


Ах, страшим се да ка неби
   Јоште дикла свога обрала
   И хитро те самој к себи
   Свом љубави завељала. 870

Да је љубав мисли твоје
   Садружила јур с мојима,
   Како лице твê рајско је
   Сјединила с мием прсима.

Уфам доба да би у свако 875
   Срце изнашла твê љувено,
   Оно исто ко'е свакако
   У мени 'е сад скровено.

БОЈН[ИСЛАВ]:

У нечем је заметена,
   Видим собом гдје говори, 880
   У лицу је приображена,
   Бљеда, а у пламу сасма гори.

Здрава, љепа, о госпоје,
   Жудио те сам гди видити,
   За замирит жеље моје 885
   И моћ с тобом говорити.

ДУНАВ[КА]:

А ја те сам сасма искала
   Срце моје; ер жуди те,
   Ну што ми 'е срећа дала
   Једном веће изнаћи те. 890

И молим те друга од твога
   Необични ми пут да речеш,
   И гди пошо сред овога
   Доба да ми вјерно одкриеш.

Мало прије када чух га 895
   Близу Арна говорити,
   К њему отидох, ну видјех га
   Тај час вала сред скочити.

БОЈН[ИСЛАВ]:

Вајмех тужан одјели се
   Против вољи од небеса, 900
   Под сама, хај, постави се
   Противнога твога удеса.

ДУН[АВКА]:

Ну гдје отиде, куд ли поје
   Хотјех, њесам ну видила
   Чим под тамно крило своје 905
   Виду мому ноћ га 'е скрила.

Ко прјатељ теби прави
   Бити од свега одкрит ћеш,
   На који се пут он стави
   Кад ли опета врати ће се. 910

БОЈН[ИСЛАВ]:

Још с вечера ш њим сам био,
   Њу чуо њесам ништа рити;
   Био би ми сповидио
   Да 'е мислио гдје отити.

Зато држим упознала 915
   Ти да си се гледајући
   Тер Арновијех прико вала
   Није отит имо куд плијући.

Да ну узрок ко'и сили те
   Тако прешно искати га! 920

ДУН[АВКА]:

   Не ишти ствари мê скровите,
   Ер не могу одкрити га.

Може бити врјеме до ће
   Кадар све ти бит ће знано,
   И мê усти сповидит ће 925
   Свеколике на уздано.

БОЈН[ИСЛАВ]:

Заљно знанос није сама
   Ни прибива у овој жени,
   С љувенога страх ме плама
   Да ни'е дух ње затравјени. 930

Одкрила ми 'е, Цавтиславе,
   Најскровнија твâ чињења
   И што је веће твоје главе
   Нарече ми изгубјења.

Жудио бих те, јаох, помоћи, 935
   Ну учинити не знам што ћу,
   Ни'е у мени, вајмех, моћи
   Уставити твû несрећу.



ШЕНА V[уреди]

ФИЛОМЕНА и ЉУБИЦА
(Перивој)


Ах, мâ чести, ах Љубице,
   Ах, љубјена службо моја, 940
   Мâ избрана дворкињице,
   Што ће тужна твâ госпоја!

Што ћу, ах, што ћу учинити,
   Ви, небеса, научите ме!
   Што ћу, тужна, већ живити, 945
   Једном смртим смирите ме.

Љек ће бити смрт моих труда,
   Миех жалости и несрећа,
   Би ће сладка мâ разблуда
   И сва радос мâ највећа. 950

Свршите ме, прие свршите
   Друзиех видим нег вршити;
   Прие мê очи заклопите
   Друзиех видим нег склопити.

ЉУБ[ИЦА]:

Није право, ах, госпоје 955
   Да с сна ташта ти се косиш
   Ни да рајско лице твоје
   Горкием сузам јадно утопиш.

ФИЛОМ[ЕНА]:

Ах, Љубице, што сам сњела
   Од тужниех голубића, 960
   И њихову смрт видјела
   Несрећнијех сред несрећа.

Срце мни ми, вик немило
   Таке сврхе видјет худе,
   Ер се у начин није снило 965
   Да се извршит ода њих буде.

Нег се страшим људске смрти,
   Ненадане, несмиљене,
   Кад ће живот мој сатрти
   Дат ми муке, вај, пакљене. 970

На мê прси руку стави
   Виг ко срцем страх ми стреса:
   Стави, ах Боже, зна ћеш прави
   Биљег моћи ком поплеса.

Сад знаш, видиш, спознаш сада 975
   Унутарње мê скончање,
   Спознаш, вајмех, ал назада
   Залудње је твоје знање.

ЉУБ[ИЦА]:

Устав тужбе, о госпоје, 980
   Има ћеш се кад тужити,
   Ево од овуд браће твоје
   Трјеби 'е усти затворити.



ШЕНА VI[уреди]

БОЈНИТРЈЕС, ВЛАДИМИР и исти



БОЈН[ИТРЕС]:

Што ово пазим, Филомене,
   Нити 'е лице, нити слика, 985
   Душе у чемин приобраћене,
   Рек би није ње прилика.

Што је, љубјена мâ сестрице,
   Што си тако приобраћена ,
   Камо ведре твê зенице, 990
   Камо лица твâ румена?

Так мјесечна сњежна зрака,
   Мјеште указат свê свјетлости,
   Вири црна иза облака,
   Жута и бљеда у тамности. 995

Тако и ти веселија
   Кад разлог је да си у себи,
   Од свјех си жалоснија,
   Жалосни су кî под неби.

Црни облак твоијех смећа 1000
   Граби зраке твê рођене,
   И противна треби срећа
   Твê покоје обљубјене.

Удеснога с кога дјела
   Тако си се промјенила, 1005
   Тер сунчана твоја чела
   Зрак си у тмине обратила.

ВЛАД[ИМИР]:

Њесам смио ни у свјести,
   Обљубјена, видјет вику,
   Кад је врјеме од радости, 1010
   Жалостиву твоју слику.

И узроке ја једнога
   Не находим у памети,
   Срце твоје може с кога
   Жалостиво бит на свјети. 1015

Ако сумњу коју имаш,
   Чиста од срца твоје браће,
   Стога у болих тер скончаваш
   Твê љепости, твоје среће.

Сумњу худу сну остави, 1020
   Ах, врзи је сву на страну
   И слободно заборави
   Такву мисо инострану.

Ер не само рјечим чу ћеш
   Љубав нашу становиту, 1025
   Него у дјелу још спозна ћеш
   Вјерну свеђер и узмножиту.

ФИЛ[ОМЕНА]:

Врху тега ни сумњила,
   Нит сам могла вик сумњити,
   Покли од вас сам јур видила 1030
   Свеђер биљег истинити.

ВЛАД[ИМИР]:

Да што друго бити може
   Узрок твога непокоја
   И грабити све раскоше
   Ко'е ужива младос твоја? 1035

БОЈН[ИТРЕС]:

Ако вјерна љубовника
   Жуди стећи твоја младос
   И уресна твоја дика
   Чут љувену жељ сладос,

Вјереник ти нестат не ће, 1040
   Свјетла рода и племена,
   С кием честите твê ћеш среће
   Уживати свјетла имена.

Приславнога Градимира,
   Бојнитрјеса, Крунослава 1045
   И бојнога Павлимира,
   Бојнистраха, Владислава.

И многе ине знаш витезе
   Који те су испрашали,
   Кî приљепе твê уресе 1050
   Врх звјезда су уздизали.

Кога хоћеш изабира
   За вјернога вјереника,
   Љуби ће те без обзира
   Тко хоћ овијех од бојника. 1055

Познам, познам смећа твоја
   Да одовле сва излази,
   Стога нејмаш вик покоја
   Свједоче те твоји уздаси.

Ну, немој се срамит ишта 1060
   Ни китити русам лица,
   Ер Венере светилишта
   Љуби своја сред цвјећица.

Већ је одкри твојој браћи
   Тко 'е љубовник срца твога, 1065
   Нек се може љек изнаћи
   Твога срца жалоснога.

ВЛАД[ИМИР]:

Реци, изреци Филомена,
   Али, вајнех, срам је уздржи.
   Ходмо од овле, мâ љубјена, 1070
   Нек се смећа већ твâ сврши.

ФИЛОМ[ЕНА]:

Идем да ну неправо је
   Мисо ваша ер вара се,
   То не смета мê покоје,
   Дух мој у то не узда се. 1075



ШЕНА VII[уреди]

ЦАВТИСЛАВ
(Дубрава с рјеком)


Још ми стоји по сред свјести
   Глас немио мртва тјела,
   Ки очито хоће смести
   Мâ љувена хитра дјела.

Још и рјечи несмотрне 1080
   Африканске полак рјеке,
   Валовито која срне
   Невиђене кроз све тјеке.

Ко'е хотјеше опрјетит се
   Љувеному мом смијонству, 1085
   За установит мене у робству,
   Нек не могу извадит се.

И у истину биљежити
   Штогод тужњу хтјели ми су
   И за рјети истинити 1090
   Од мê смрти биљези су.

Стога ступај прешно узпрегох
   За вратит се већ је пута
   И унутрно себи рекох
   Смртнога си посред скута. 1095

Али срце огњевито
   Кê у љубјеном пламу гори,
   У смионству становито
   Веће пламе све не мори.

Сљеди, сљеди пут наприда, 1100
   Имаш тко те свети и брани,
   Парца имаш, знај Купида,
   Он ти вјерну љубав храни.

Што лудујем? Што говорим?
   У рјечима тратим врјеме 1105
   Што мê труде јаче морим
   Крзмањима разлицјеме.

Љубав, љубав у мени 'е
   Ит је трјеби ... устави се (Глас изнутра)
   Размисли се већ ставније 1110
   Тужан, тужан, ах, врати се ...

ЦАВТ[ИСЛАВ]:

Ово други није нико
   Негли го дух тјела мога,
   Два пута ми ки је завико
   Да се вратим с пута овога ... 1115

Чиговгоди дух немио
   Од људскога тјела одјељен,
   Вратит ме си намислио,
   Ер си у себи сасма узнесен.

Бјежи вељут од овлека 1120
   На суд с неби одређени,
   Не устави ме, знај до вјека
   Неугас' огањ мој љувени.

Љубовник сам истинито,
   Љубовник сам јур знај прави, 1125
   Имам срце становито
   У љубјеној у љубави.



ШЕНА VIII[уреди]

ЛАУШ и ЉУБИСЛАВА
(Плаца)


Одлучио сам, Љубислава,
   Веће у срцу мом ставному
   (Нек је мирна твâ забава 1130
   Погодити хтјењу твому,

Зато ер знаш све витезе)
   Ки кћерцу нам просили су
   И за уживат ње уресе,
   Прем снижено молили су. 1135

Кад се с браћом Филомена
   На дворове вратит буде
   Како мати ње рођена,
   Помно испита све пожуде.

Што је у себи одредила 1140
   Цјећ другога љубовника
   Кога ли је одлучила
   За својега вјереника.

Нек смиру се жеље твоје
   С љубовником њу здружећи 1145
   И заједно срце моје,
   Већ од тему не мислећи.

ЉУБ[ИСЛАВА]:

Испунит ћу свом вјерности
   Твоје жеље, твê пожуде,
   Нек мâ кћер је у радости, 1150
   Замирена остат буде.

Ну ткому си одлучио
   Љубовницу Филомену?

ЛАУШ:
  
 Ја њесам је намислио
   Ни у памети одлучену 1155

Док не чујем ње осуду
   Ја је нећу вик вјерити,
   Све што знам ње пожуду,
   Хоће ли јој драго бити?

Искушат ћеш зато ти је 1160
   За драгога љубовника,
   Што 'е ње срцу најмилије,
   Ткога ће обрат вјереника.

А за тијем рјет ћеш мени,
   То ћу тада одлучити. 1165

ЉУБ[ИСЛАВА]:

   Вјерениче мој љубјени,
   Твê ћу жеље испунити.



ШЕНА IX[уреди]

ЦАВТИСЛАВ
(Антикамара)


Двори ово су мо'е љубјене,
   Мога раја, мê радости,
   Који душе мê стрављене 1170
   Све уздрже честитости.

С тобом дођох, о љубави,
   Чести моје ти сад влада,
   Иако у робство мене стави,
   Слободу ми подај сада. 1175

Ти, ти влада среће моје,
   Ти управи мê ступаје,
   Гди мê добро жуђено је
   И гди радос мâ свака је.

(Овди ходећи ко у тмини тег јурва кај пицу од славица, ки узимље појати)



ШЕНА УЛТИМА[уреди]

ФИЛОМЕНА, БОЈНИТРЈЕС, ВЛАДИМИР, ДВОРАНИ И ИСТИ
(Филомена изнутра говори:)


ФИЛ[ОМЕНА]:

Славицами њеко краде 1180
   Тецте онамо, о дворани.

ЦАВТ[ИСЛАВ]:

   Ухићен сам веће саде,
   Гди ћу, куд ћу, којој страни?

(Излазу дворани с свјећами у руци, а за њимаБојнислав и Владимир с мачима)

БОЈН[ИТРЕС]:

Устав' ступај. Влад: Устави се
   Нек смионство твê платите. 1185

ЦАВТ[ИСЛАВ]:
 
  Ни'е куд бјежат, бранити се
   Трјеби 'е. Ступај уставите.

(Овди биући се заходу за сцену)

                 Сврха 2. ата





Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван (Џиво) Гундулић, умро 1721, пре 303 године.