Филомена (Гундулић)/АТ ПРВИ

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Филомена
Писац: Иван (Џиво) Гундулић
АТ ПРВИ


АТ ПРВИ[уреди]

ШЕНА I[уреди]

ЦАВТИСЛАВ и БОЈНИСЛАВ
(ПЛАЦА)


БОЈНИСЛАВ:

Веселим се, Цавтиславе,
   И радујем срцу у мому
   Сред рођене гди државе 60
   На стану те пазим твому

Покли трикрат свој сњежђани
   Мјесец је облик испунио,
   А трикрати Бог сунчани
   Вјеке себи промјенио. 65

Да те њесу мê зенице
   Игдјер могле угледати
   Ни пријатељско твоје лице
   Близу себе уживати.

Ну колико мучна тада 70
   Памет и свјес мâ је била,
   Толико је веома сада
   Радостим се обујмила.

Гди десница твâ сред боја
   Указала је све крепости, 75
   Ничија сабља јакно твоја
   Да противне твê јакости.

Али умјесто видјети те
   Сред радости узвишена,
   Усиљен сам гледати те 80
   Свега у себи заметена.

И уистину чести уздаси
   И необично твê мучање
   Да ‘е горко веоми гласи
   Унутарње твê скончање. 85

ЦАВ[ТИСЛАВ]:

Веселим се ради хвала
   Кê су стекли моји труди
   Да ми њека мисо мала
   Необичну ми жалос буди.

Која мисо, жалос која? 90
   Не умјем ти сповидјети
   Младос само знам да моја
   Стала је с бојом бој чинити.

Бојни труди необични
   Узриони пачек ми су, 95
   Иако могу рјети слични
   Једној сјени к прилици су.

БОЈН[ИСЛАВ]:

То од ничеса не излази
   Приобрађење срцу у свому
   Узрок бит ће бој ки омрази
   Знању твому разборному. 100

Ну знај добро, мој љубјени,
   Како смо се ми љубили,
   Коли у дружби занесени
   Бојне труде сви слидили.

И ко мисо моја твоја, 105
   Твоја моја свеђ је била
   И што моја то је и твоја
   Мисо свеђер одлучила.

Зато како многе у згоде
   Ниси тајо мисли од мене 110
   Примајућ верне њих слободе
   Свеј кроз свјете мê љувене.

Немој ни сад затајати
   Те пожуде кê те море,
   Оне тко зна љек ти дати
   Свјетовање да ме море. 115

ЦАВ[ТИСЛАВ]:

Биљег свеђер видио сам
   Чиста срца твê љубави,
   У исто доба пак спозно сам
   Твој свјет добар мој забави.

Зато од тебе тајат не ћу 120
   Нег ти верно сповидити,
   Сву мû жалос, мû несрећу,
   И зледи ти тешке одкрити.

Једа и сад мојој рани
   Љек подобан који изнађеш, 125
   Једа знање твê ме обрани,
   Једа љубав твû ми укажеш.

БОЈН[ИСЛАВ]:

Уфај, уфај, мој љубјени,
   У љубав се мû поуздај,
   Ну већ не цкни, нег скровени 130
   Труд ми верно твој сповједај.

ЦАВ[ТИСЛАВ]:

Сповидјет ћу, очито ћу
   Учинити другу мому
   Што истој земљи тајат хоћу,
   Ни сповидјет вик другому. 135

Бојна дјела стани ће се
   На далече духа мога,
   План љувени разгорје се
   Посред срца рањенога.

Филомене рајска слика 140
   У ме прси стање обра
   Да не уфам у вик лика
   Мојој рани изнаћ добра.

Ње љепости плами чине
   Пламе жеље, муку ствара, 145
   Мука не да да почине
   Јадан мој дух нег га кара.

Ах, љубави у зелена
   Што ми љета хтје подати
   Рајску љепос свјетла имена 150
   Филомене загледати.

Зашто, вајмех, измучена
   Моја младос овако је
   Да иста мисо приобраћена
   Мами, граби мê покоје. 155

Не знам што ћу учинити,
   На коју се сврнут страну,
   Кому ли се умолити,
   Кога л’ искат за обрану.

Ну што велим? Мучат хоћу 160
   За не уврједит добро моје,
   Мучат, мучат свеђере ћу,
   О придрага мâ госпоје.

Прјатељу мој љубјени,
   Љубав кû ми носиш сљеди 165
   И потаји дух стрављени
   И љувене моје зледи.

БОЈН[ИСЛАВ]:

Цавтиславе, скровно бит ће,
   Твом прјатељу што изусти,
   Тајати ћу све несриће, 170
   Зледи, јаде и болести.

Ну за испунит жеље твоје
   И замирит скровне труде
   Трјеби ‘е ... да знано је
   Све што желе твê пожуде. 175

А кад њоме буде знана
   Љубав твоја и пожуда
   И већ крати сповједана
   Слава бојнијех твојијех труда.

Ко од крви људске и ћуди 180
   Љуби славе твê сљедит ће
   А у то љубав к њê разблуди
   Пламе своје приставит ће.

ЦАВ[ТИСЛАВ]:

Ах, мој друже, ах прјатељу,
   Учинити не знам што ћу 185
   За замирит прику жељу
   А не одкрит тешку злоћу.

Тисућ мисли у мој свјести
   Сваки час се промјењује
   Супроћ мени худе чести 190
   Противни удес, јаох, станује.

БОЈН[ИСЛАВ]:

Не стој веће у немиру
   На друга се спусти мила,
   Ја ћу мислит да замиру
   Твоје зледи хитра дила. 195

ЦАВ[ТИСЛАВ]:

На твû вјернос спуштавам се
   Ну ће бити све замани
   И да не ће, јаох стр...
   Љека бити мојој рани.



ШЕНА II[уреди]

ФИЛОМЕНА и ЉУБИЦА, ЊЕ ДВОРКИЊИЦА



ЉУБ[ИЦА]:

Да ну љепа, мâ госпоје, 200
   Јеси ли се већ смирила,
   Је ли мирно срце твоје
   Мирна ћаћка кад с’ видила?

Ко живота напићена
   Он стари се у немиру, 205
   Њега старос устарена
   Зле надходи ћуди миру.

Нејма мира ни покоја
   Тко заједно с њим прибива;
   Цвили јадна мајка твоја 210
   Теби ʒора плачна сива.

Ну сад уфам починут ћеш
   У слободи уздисаној
   Покле с браћом по ћеш
   Изван града у перивој. 215

ФИЛ[ОМЕНА]:

Прем је тешка и мрзећа
   Ћаћка мога ћуд немила
   И савише горћа и већа
   Нег звјеринска иста сила.

И од њега се одилити 220
   Веселим се, мâ љубице,
   И ко сцјеним истинити
   Каже биљег моје лице.

Ну уздрхтано мени срце
   Прјети њеку тешку згоду 225
   Чини ми се пазит мрце
   Губит драгу мû слободу.

А и сан ноћас ки сам сњела
   Необичне ми смеће буди
   Да не могу ко би хтјела 230
   Радос ћутјет моји труди.

ЉУБ[ИЦА]:

Те одагни мисли и смеће
   Кê покоја не даду ти
   Иако трудно рјети од веће
   Учини ми тај сан чути. 235

ФИЛ[ОМЕНА]:

Стопрв бјеше тмасте мраке
   Ноћ почела своје крити
   А жуђене зорне зраке
   Славиц гласом свием славити

Кад покојна на перници 240
   Тихи санак слатко спећи
   Самиреној у прилици
   Стах мо’е труде покојећи.

Сита, весела, самирена
   У нашему перивоју, 245
   Поред с браћом садружена
   У радости сњех да стоју.

И у што стахмо разведрени
   Сред весеља, сред радости,
   У жељами самирени, 250
   У жуђеној честитости.

Славиц кога одхранила
   Бјех сред двора туј истога
   И разлико разблудила
   Разговора цјећа мога. 255

Нечекано ста пјевати
   Необичнием начинима,
   И по кајпи свуд пршати,
   Ломити се свијем перима.

Викнух: амо дохрлите, 260
   Службеници, вај несриће,
   Славица ми уставите,
   Њеко ми га украсти ће.

За видјети дохрлише
   Разговори гди су моји 265
   Голубића упазише
   Посред стана гдино стоји.

Туј кроз прозор он долети
   Самућением сасма лицом,
   За љубави свê доспјети 270
   Својом драгом голубицом.

Исти данак она бјеше
   На исто мјесто долетјела,
   У покоју да ту леже
   Ње покојит труде хтјела. 275

Вјерна служба ухити га,
   Ну у то доба долетјеше
   Два сокола кî убити га
   Са свом моћи насипише.

Узех тада љубежљива 280
   Мјем руками осветих га
   И из ноката гди завива
   У бујонству извадих га.

Кад га угледах сред деснице
   Већ је од свега слобођена, 285
   Развесели ми се лице
   И у свем остах самирена.

Ер кад први пут га угледах
   Сред срца ми тако остоја
   Да без њега већ не жељах 290
   За уживат вик покоја.

Потом тога у оне дјеле
   Младос моја гди прибива
   Веома мирне и веселе
   Мâ љубав га однесива. 295

Соколови самирени
   Јед покрише срца свога
   У оном стану научени
   Стат питомо ћаћка мога.

И ја мнећи да они не ће 300
   Птицу ранит обљубјену
   Ш њим је пустих да има среће
   И слободу сву рођену.

Ну у што сврнух мê ступаје
   На кû удесну не знам срећу, 305
   Соколови смртне ваје
   Туј задаше голубићу.

Ћаћко бјеше их напустио
   На лов худи и немили,
   Он истих је поробратио 310
   Он на крвих цисту усили.

Кад се вратих тој видјети
   Срце моје не могаше
   И од жалости не цвилити
   Нег издисат почињаше. 315

А жалосна голубица
   Мртва пазећ туј драгога
   Потамњена сасма лица
   Смртим друга здружи свога.

Затием али службеника 320
   Браће моје видим ити,
   Весела је њега слика
   Ах, небеса, што ће бити?



ШЕНА III[уреди]

СЛУЖБЕНИК и исти


ФИЛ[ОМЕНА]:

Што је ново, службо мила,
   Које гласе носиш мени? 325

СЛУЖ[БЕНИК]:

Круно славнијех свиех вила,
   Господари моји љубљени
   Мене к теби сад пошиљу
   Велећи ти, о сестрице,
   У перивој врјеме је ити 330
   Да приљепо твоје лице
   Туј се буде веселити.

ФИЛ[ОМЕНА]:

Да се браћи, ходмо драга,
   Погодити мојој буде,
   За све пала је моја снага, 335
   Трепти чекајућ згоде худе.

Љ[УБИЦА]:

Не страши се и не предај
   Сни сном свеђер сви проходе
   Да ну хоћеш мисли и гледај
   Ове жељне славит згоде. 340



ШЕНА IV[уреди]

ДУНАВКА сама


Жељнос данас мâ чини ми
   Овуд често проходити,
   Све срце моје скни ми
   За незнано што видити.

С љева кута до прозора 345
   Ја унутра сакривена
   Видјела сам мога из двора
   Цавтислава зло смућена.

Мимоходећ гди онуда
   Поглед стере на ове дворе 350
   Уоколо пазећ свуда
   Крајне и средње све прозоре.

И ономадне игре оводи
   Када бојне приказо је,
   Овуд пазећ у слободи 355
   Како жељно уздисо је.

Филомена да узрочи
   Све проходе држим ове
   Ње љепота све свједочи
   И ове сумње к себи зове. 360

Трјеби ‘е да ње љепос лица
   Цавтислав је стô љубити
   Тер ко жељна љепирица
   Зрак од огња свога свити.

Ну од овуд њеко ходи 365
   Трјеба ми ‘е уклонит се
   Он је хоћу скровна оди
   Знана од свега учинит се.



ШЕНА V[уреди]

ЦАВТИСЛАВ и иста скривена



Ах, хоће ли кад доспјети
   Моји труди, зледи моје, 370
   Хоћу ли игда ја видјети
   Тебе моју, мâ госпоје?

Ти љубави, кâ мê срце
   Нељувено стравила си
   И љувене кроз ударце 375
   Мене дужна занила си.

Смири зледи плама мога
   К мому добру, к мој забави
   К духу срца рањенога
   Твê злаћене стрјеле управи. 380

Ње охолас, ње немилос
   Сатри, сплеши и разчини
   Твê могујство, твоја милос
   Славна да ‘е свуда чини.

Марте, Аполо, исти Јове 385
   Твоју јакост сповједају
   Могућу те сваки зове,
   Сви твû славу узмнажају.

Нема једна дјевојчица
   Твû не буде моћ кушати 390
   И да охола сасма лица
   Не узбудеш целивати.

Ал доспјет ће множ прихуда
   Охоласти, вило, твоје,
   Док је сврха мојиех труда, 395
   Љек ће имати зледи моје.

Оцеане мојиех суза
   Бродит прика узела си,
   Плав твâ охола сасма буса
   Вјетрити су моји уздаси. 400

Разби ће се од немилости
   Плав та твоја саграђена
   На клисуру мîјех болести
   Од вјетара занешена.

Немилос ће твâ смућена 405
   У свем сличну плату имати,
   Вјеруј, вјеруј, Филомена,
   Твê ће тужно срце знати.

Ал мâ служба, ташта вило,
   Приврлине пуна сваке, 410
   Зашто од тебе тач немило
   Нехарности прима оваке.

Љубав сам ти посветио
   Прид отаром твê љепости,
   И у теби одредио 415
   Мê под неби честитости.

Дану ко ћеш, срце моје,
   Да ти вила љубав носи,
   Када скровне ране твоје
   Њој никада одкрио си. 420

Ако хоћеш да твê добро
   Љубав своју посветити,
   Није задоста да си обро
   Њу дворити, њу љубити.

Да што тужну остаје ми 425
   за замирит моје труде,
   Ах, начина, јаох мени,
   Тко хоћ да ме смирит буде?

Истинито рјет је трјеби
   Да није у мени свјести веће, 430
   Сам потежем сва зла к себи,
   Све болести, све несреће.

Одкрит вили срамујем се
   Да мê срце за њом вене,
   Што она не зна пак болим се
   Моје ране покривене. 435

Не, не, не ћу већ сљедити
   Мâ почета дјела овако:
   Филомени хоћу одкрити
   Скровну љубав мû свакако.

Сам оди чекат хоћу 440
   За извршит мисо моју
   Снижнием молбам тер молит ћу
   Да ми укаже милос коју.

Ну и оном скровен тко је у куту
   Слуша тешку моју злоћу, 445
   Моју тужбу плачну и љуту,
   Моју љубав, мû несрећу.

Филомена, ах да оно је
   Душа душе мê стрављене,
   Да обазна боли моје, 450
   Скровне ране мê љувене.

ДУН[АВКА]:

Вилу твоју, Цавтиславе,
   Оди не ишти, ни чека је.
   З браћом данас с много славе
   У перивој отишла је. 455

ЦАВ[ТИСЛАВ]:

Што говориш, вилу коју,
   Ах, скровно се моја губи!

ДУН[АВКА]:

Филомену ону твоју
   Коју срце твê обљуби.

ЦАВ[ТИСЛАВ]:

Уистину приварила 460
   Жено си се у памети,
   Нити ја знам тко ‘е та вила,
   Ни је ли име ње на свјети.

ДУН[АВКА]:

Може бити ја да сам се
   Упознала у твê лице; 465
   Ну упознала ја њесам се
   Свједочу те твê зенице.

ЦАВ[ТИСЛАВ]:

Пођи, жено, дигни ми се,
   Не могу те већ пазити,
   И унапрједа научи се 470
   Хоћеш с кием говорити.

Уклонит се трјеби ‘е и мени
   Да се не бих сасма одкрио
   И да мој дух израњени
   Не би когод још видио. 475

ДУН[АВКА]:

Одјелити сила ми се,
   А веже ме урес љепи;
   Чујем срце дјелити се
   А душа ми к њему хлепи.



ШЕНА VI[уреди]

ЛАУШ и ЉУБИСЛАВА




ЉУБ[ИЦА]:

Лаушу, душо мâ љубјена, 480
   Вјерениче мој честити,
   Кием се могу узвишена,
   Вјерна љуби свуд дичити.

Неизречене хвале твê су
   По свем свјету разнешене 485
   И свудара узмножне су,
   Од свакога сповједане.

На крилима од вјетара
   Глас свуд носи славу твоју
   Што Бојнитрјес син твој хара 490
   Непрјатеље све у боју.

С Владимира храбренога,
   Ко зеницу твû што гледаш
   Сина твога љубјенога
   Које хвале вик не примаш? 495

Од истока до запада
   Цавти љепос ћерце твоје
   Што у љепости пуна склада
   Све добива дрûге своје.

ЛАУШ:

Чуј ме, дрûго, Љубислава, 500
   Мало сцјеним сву твû хвалу,
   Мучи, вјеруј, сва та слава
   Моју старос у свем палу .

Мê рођење стога с очи
   У перивој миех посло сам
   Да рјет могу сред источи 505
   Сунце миран угледо сам.

ЉУБ[ИЦА]:

О избрани мој покоју,
   О животу, о љубави,
   Вјерној љуби мисо твоју
   Скровну, и ране твê објави. 510

Нек знам славно твê рођење
   Тач мрзе ће с чеса је теби
   С кога узрока то мучење
   Вик порађаш често у себи.

ЛАУШ:

Није чудо ер жена си 515
   Да све хлепиш обазнати,
   Ну опет сасма похлепна си
   Жељнознано за искушати.

Мисли кô ћеш кућом владат,
   Коли другу твом угодит, 520
   Непотребно немој гледат
   За злој ћуди твој погодит.

ЉУБ[ИЦА]:

Како, драги вјерениче,
   Знат ово ми ни'е потребе,
   Питај, драги заточниче, 525
   За моћ смирит мене и тебе.

ЛАУШ:

За моћ смирит већ достаје,
   Сврши радије, Љубислава,
   Твâ бесједа додјала је,
   Труд ми већ је не задава. 530

Ах, да ми се одјелити,
   Да те овди већ не слушам.

ЉУБ[ИЦА]:

Ах, небеса кû чес кушам,
   Ну трјеби га, јаох, сљедити.



ШЕНА VII[уреди]

ЦАВТИСЛАВ


Зар још живем? Тот на свјети 535
   Још ме тужна земља уздржи?
   Ах, чини ми већ умрјети,
   Худи удесу, већ ме сврши.

Ере далек душе моје,
   Мога добра, мê радости, 540
   Да ја живем неправо је
   Љувенијех пун жалости.

Гдје си, добро мê жуђено,
   Гдје си, рају мој весели,
   Да већ цвили право је ли 545
   Виг мê срце затравјено.

Јаох, што велим? Нејмам тко ће
   У овој ме чути страни,
   Није да тко мê несреће
   Ал пожали, ал обрани. 550

Умолит се немам ткому,
   Остављен сам од свакога,
   Још ме вјернос труду у овому
   Друга остави љубјенога.

А ти ли, Бојниславе, 555
   Уцвиљена остави ме?
   Цјећ прјатељске тот забаве
   Гора у зла замрси ме?

Несрећан сам у свием дјелим,
   Прјатељство мê губи ме, 560
   Што ћу смјонством моијем малим,
   Ташта љубав мâ мори ме.

Худа земљо, не држи ме,
   Нег подамном раствори се,
   О удесу, већ сврши ме, 565
   Ах, животу мом опри се.

Прјатељство мê је издано,
   Љубав моја непримјена,
   Вик икому на уздано,
   Пачек није одкривена. 570

Љубим, дворим, ну залуду,
   Ер мâ вила далеко је,
   Чес немила мû заблуду,
   Јаох, уграби добро моје.

Да што чиним, што цкним оди, 575
   Што не иштем покој мени,
   И подобан мôј слободи,
   Покој, вајмех, јур жуђени.

Ну ако смрт је вас мој покој,
   Кад ће свршит мê жалости, 580
   Хоћу сада посветит јој
   Живот трудан мê младости.

        (Овди хоће се убит)



ШЕНА УЛТИМА[уреди]

БОЈНИСЛАВ и исти



БОЈН[ИСЛАВ]:

Не, не, вајмех, устави се,
   Устави се, Цавтиславе,
   Ах, јаох, тужан, рани ли се? 585

ЦАВТ[ИСЛАВ]:

Ах, пусти ме, Бојниславе.

БОЈН[ИСЛАВ]:

Не, прјатељу мој избрани,
   Не учини крвно дјело,
   Твога лица зрак сунчани,
   Немој свршит тач немило. 590

ЦАВТ[ИСЛАВ]:

Пусти мени гвожђе у руке,
   Ние потребе да то чиниш,
   Ни да од смрти тешке муке,
   Проч животу твом пробудиш.

Спомени се, срамотно је, 595
   Да твâ крепос тач погине,
   Ка сљедећи љуте боје,
   Није могла да изгине.

Што би реко свјет и људи
   Знани твојех бојнијех хвала, 600
   Слава с таште и плахе ћуди
   Кад би чули да 'е твâ пала?

Ние достојно да десница
   Многе здржи те крепости,
   Од јунаштва узмножница 605
   Дневи сврши у тамности.

Ако живот мрзећ ти је,
   Честитом га сврши смрти,
   Кад сред боја гласовит је,
   Непрјатеље пођеш трти. 610

Ние достојно, вјеруј, вику,
   Да с љубави ти се умориш,
   И слављену твоју дику
   Несмотарно да потамниш.

Ако љубиш, љубав ће те 615
   У љубави замирити,
   Своијем дарим она ће те
   Од свиех зледи слободити.

И у мôј свјести изнашо се
   Љек нећути кој рјет оди, 620
   Зато с пута уклонмо се,
   Покли овуда свак проходи.

ЦАВТ[ИСЛАВ]:

По ћу ћути љек мôј рани
   Кî у памети изнашо је,
   Да ну страх ме да 'е замани 625
   За љубави смирит моје.

            Сврха I ата




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван (Џиво) Гундулић, умро 1721, пре 298 година.