Филомена (Гундулић)/АТ III

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Филомена
Писац: Иван (Џиво) Гундулић
АТ III


АТ III[уреди]

ШЕНА I[уреди]

БОЈНИТРЈЕС, ВЛАДИМИР, ЦАВТИСЛАВ и ФИЛОМЕНА
(Камара)


БОЈН[ИТРЕС]:

Што ти 'е слика запањена,
   Цавтиславе мој избрани?
   Гдје ли ти 'е Филомена, 1190
   Твê љепости зрак сунчани?

О, љубјени, ето у за те
   Свега узрока твојиех труда:
   Љубав веће смирива те
   И дјелити множ разблуда. 1195

Ну и ти ћеш, мâ сестрице,
   Брзо смирит жеље твоје
   Видје ћеш твê женице
   Гди твê добро жуђено је.

ВЛАД[ИМИР]:

Веселте се, о љубјени, 1200
   Сад ће гласник доћ из града,
   На ћете се замирени
   Оба у једно пуни склада.

Уфам, ћајко, да ће хтјети
   Да се здружи ова вјера 1205
   И да ја ћу још видјети
   Цавтислава за дјевера.

ФИЛОМ[ЕНА]:

Дух ми од страха трепти, прши,
(с стране)
   Истоћ је, ах, јаох, бити вику,
   Страх ме сан се да не изврши 1210
   На мом тужну љубовнику.

ЦАВТ[ИСЛАВ]:

Срце бљеди, преда, ах Боже,
   Смрт љувеном мому робству
   Коју трикрат нарекоше
   Несрећному мом смионству. 1215



ШЕНА II[уреди]

СЛУЖБЕНИК и исти


Господару, из града вам
   Ето од ћаћка гласник греде.

БОЈН[ИСЛАВ]:

   Нека иде. А сада вам
   Потврђујем мê бесједе.

Уфам, уфам крепко и вирно 1220
   Сад да ћете бит смирени
   И да ћете веома мирно
   Вјереници бит здружени.



ШЕНА III[уреди]

ГЛАСНИК и исти


Без пристанка свуда трках
   За прије се моћ вратити, 1225
   Валовити тјек припливах
   Заповједи за испунити.

Оди од ћаћка сред овега
   Одговор вам листа сива
   Кî вам у свем врху свега 1230
   Извршење прикричива.

ЦАВТ[ИСЛАВ]:

Ах, небеса! Фил: Ах, богови,
   Реците ми што ће бити?
   Мој како ће – ко ће ови
   Вај доспјети, трду свршити? 1235

(Филомена гледа на браћу, пак говори)

ФИЛ[ОМЕНА]:

Вај противна мâ небеса,
   Вај богови несмиљени,
   Јаох срећо пуна удеса,
   Што остаје тужној мени!

Ћаћко худи, ћаћко прики, 1240
   Ах, нећаћко, него крвниче,
   Тот звјеринство твê разблуди
   Да рођење твê позриче

Тужна, издана Филомена.
   Смрт загрли за раскоше, 1245
   Ето младос твâ уцвиљена
   Мре, издише, ах, јаох, Боже.

ЦАВТ[ИСЛАВ]:

Ах, не бјежи, куд одлети (принемага се),
   Душо срца рањенога?

ВЛАД[ИМИР]:

   Које приврате, вајмех, прјети 1250
   Сад заповјед ћаћка мога!

БОЈН[ИТРЕС]:

Што 'е, избрана мâ сестрице?
   Јаох, устави твоје труде.
   Дохрлите, дворкињице,
   Нек помоћ се тужна буде. 1255



ШЕНА IV[уреди]

БОЈНИТРЈЕС, ВЛАДИМИР и ЦАВТИСЛАВ


Да ми сада, Цавтиславе,
   Сваки разлог просио би,
   Да на пирне идеш справе,
   И ја исти жудио би.

Ер твâ слава уздигла се 1260
   Да доспјети у вјек не ће,
   А племенство угађа се
   Твоје с онием наше куће.

Паче она добила би
   Многе сцјене са свих страна 1265
   Кадгод тебе узела би
   За рођака свога избрана.

Филомена, сестра наша,
   За драгога љубовника
   Јур те жели и испраша 1270
   За слаткога вјереника.

Ну ја хотих становито
   Ову вјеру загрлити,
   Позна небо узмножито
   И богови вјековити. 1275

Али покли свему тому
   Наш родитељ противан је
   И у пламу огњеному
   Против свему расрчен је.

Хотећ крвим да заплатиш 1280
   Наше куће све прикоре,
   Нека да знаш како ходиш
   Часне и племске ноћно у дворе.

Трјеби 'е јадно твоје срце
   Да се у зледим установи 1285
   И љувене да ударце
   Горчием зледми сад понови.

ВЛАД[ИМИР]:

Знаш, небеса, како бих те
   Желио од свега слободити
   И љувено жудио бих те 1290
   Од овога уклонити.

Али, покли ни'е начина
   За извршит моју жељу
   Ни љубав ти ради очина
   Гнива указат ко прјатељу. 1295

Плачем с тобом твê несреће
   И противнос худа удеса,
   Да твâ љубав има веће
   Бит владана од небеса.

Зато ако руке моје 1300
   Пане удес мој прем клети,
   Рани вјерне прси твоје
   И живот ти буде отети.

Прости, њесу наша смјења,
   Њесмо, њесмо ми крвници, 1305
   Ми праведна од живјења
   Тач немили противници.

Очина је воља тако
   Кî се увриеђен у час зове:
   Све је узео наопако 1310
   Сред звјеринства сасма плове.

ЦАВТ[ИСЛАВ]:

Познах љубав јес времена
   Да ће смртим мâ доспјети
   И мâ драга Филомена
   Да ће живот мој свршити. 1315

И зато сам по сред крута
   Гвоздја удјељио драгу слику,
   Нек мâ младос прикинута
   Гоји у себи ње прилику.

Веселим се ну још сада 1320
   Да ми небо допустит ће
   Да прид ногах исте пада,
   Моја младос да умрјет ће.



ШЕНА V[уреди]

ФИЛОМЕНА и исти


Тот ћу видјет, вајмех мени,
   Љубовниче, твê приврате 1325
   И мој не ће дух стравјени
   Ганути се тужна на те.

Ћаћко худи, ћаћко клети
   Врли од сваке звјери у гори
   Цавтиславу чини умрјети, 1330
   Умори га, тужна, умори.

Твê звјеринство плату имат ће
   Сличну твојој немилости:
   Ах, небеса, начин наћ је
   За осветит мê жалости. 1335

Граби ко хоћ мê покоје,
   На поразе моје срни,
   Пљени худи благо моје,
   На ме сузе не протрни.

Протрнут ћеш, ганут ћеш се 1340
   Сред дивјачне твê врлине
   И у њоме сместит ћеш се
   Пазећ твоје опачине.

Мом избрану љубовнику
   Смрт немилу хоћ задати, 1345
   Ах, видјет ћеш и мû слику
   Прид твиех ногах мртву стати.

Ако мога љубјенога
   Не даш жива да садружим
   Ни сред лица анђоскога 1350
   Чести моје да уздржим.

Сдружи ће га Филомена
   Смртим својом знај здружити,
   Мога духа гола сјена
   За’едно ш њим свуд ће бити. 1355

Твоја ставна срма љета
   Памет кажу прем незрелу
   Махнитати дају свјета
   У крвавом овом дјелу.

Зашто, вајмех, не промислиш 1360
   Да није части се оскврнила,
   Памет имаш, очим видиш
   Да ово њесу срамна дила.

Боље би ти веле било
   Да ме њеси вик родио, 1365
   Ере не би тач немило
   Твê рођење уврједио.

ЦАВ[ТИСЛАВ]:

Устави се, душо моја,
   Рају избрани, устави се,
   Стави срце сред покоја, 1370
   У жалости разбери се.

Ако хоћеш твê љубави
   Твому вјерну посветити,
   За сад жалос худу устави
   Има ћеш ме кад цвилити. 1375

Чуј за сада милостива
   Прие мê смрти што ти рјет ћу,
   А то пака љубежљива
   Нек спомињеш мû несрећу.

А вас молим поднижено 1380
   Ко’и живот ми господите,
   Ваше срце разјеђено
   За час један да уставите.

БОЈН[ИТРЕС]:

Врјеме мало да ћемо ти
   Да изречеш тужбе твоје 1385
   Ну жо нам је живот што ти
   Сахранити немоћно је.

ВЛАД[ИМИР]:

Кунем ти се, Цавтиславе,
   Да те схранит ми жудимо,
   Али цјећа наше главе 1390
   Трјеби ‘е ћаћку да угодимо.

ЦАВ[ТИСЛАВ]:

Ако рају душе моје
   За истино говори се
   Да има доспјет дневи своје
   Тко на свјету породи се. 1395

Нити хајем нит се болим
   Што ће дневи мê свршити,
   Покли з духом самием голим
   Уз тебе ћу свеђер бити.

Тако сада ради тебе 1400
   Умриет ми ‘е, браче, сила,
   Мрем радосно, ер тко себе
   Обљубих те, душо мила.

Ово узмнажа мê покоје
   Ко љубовник што умрит ћу 1405
   И љувено срце моје
   За изглед инием оставит ћу.

Покли вјеран свеђ сам био
   По сред горке мê љубави,
   Ну непознан, ер одкрио 1410
   Њесам теби кâ ме стрâви.

Ја те дворих ну залуду,
   Ер мо’е дворбе њеси знала,
   Ни уздахе кê у у труду
   Душа ти ‘е управјала. 1415

Бојне игре за тебе сам,
   Душо избрана, прикаживо,
   Путе цвиетјем посипо сам,
   Тебе угледат саму уживо.

И најпослие за не стати 1420
   Сред смртнијех непокоја
   Смртне путе хтје обрати
   Затравјена душа моја.

А сад, кад већ у стави
   Уфах покој срца мога 1425
   Цјећ велике мê љубави,
   Јаох, кривац сам мене истога.

Да ми чес је мâ блажена
   Прем ко срећну љубовнику
   Гдје те видим, о љубјена, 1430
   Плакат, цвилит мû смрт прику.

Иако је истинита
   Твоја љубав и твê сузе
   Љубовником становита
   Тер ме сада љубит узе. 1445

Кадар будеш угледати
   У горкому непокоју
   Већ издахнут младос моју,
   Болно тјело мртво стати.

Љубежљива тад узми га 1450
   Како биљег мê вјерности
   И на пламу сасуши га
   У љувеној у жалости.

Прах бјегући мртва тјела,
   Сух пепео срца мога, 1455
   Узми избрана и примила,
   По сред стана стави овога.

И од твога нек љубјена
   По сред прси већа је жеља,
   Нека ‘е ставна успомена 1460
   Врху њега тој удиеља.

Сух пепео, вјерни остатки
   Цавтислава оди стоје,
   Кî потлачи живот слатки
   Над приљепе виле своје. 1465

Ну ако ово учинити
   Ни’е моћи твој љепости
   И браћа ће забранити
   Твоју жељу свом јакости.

Да мê тјело узрок не би 1470
   Био твога прикорења
   Против части, против теби
   И причистога обљубјења.

Узми, ах узми, раскини га
   На сто печиц, на сто дила, 1475
   И гди хоћеш ти метни га
   Нек га прође звјер немила.

Само слатка успомена
   Мîех несрећа, мîех жалости,
   Мога срца израњена, 1480
   Нек узбуде у твој свјести.

Ако жива не љуби ме
   Врјеме прошло од живота,
   Мртва нека пригрли ме
   Неизречена твâ љепота. 1485

Ја кад живјет будем доспјет,
   Кунем ти се боговима
   Да на други свјет ћу одњет
   У начиним разлицима.

Успомену твê љепости 1490
   С неба згори уграбјене
   Спомиња ћу у радости
   Љубав драге Филомене.

Ње ћу љепос уздизати
   У сред пакла, ил сред раја, 1495
   Њê љувенос уживати
   Сву раскошу мога ваја.

Промјенит се вику не ћу,
   О љубјени мој покоју,
   Гола сјена облиета ћу 1500
   Свеђ уз драгу мû госпоју

Ма ће душа затравјена
   Сред твиех очи жива сјати,
   Твога из лица божанствена
   Сласти избране испијати. 1505

О животу мој љубјени
   У проходу другијех вика
   Бит ће покој вас мој мени
   Божанствена твоја дика.

И за биљег мê љубави 1510
   Коју ти сам посветио
   И љубовник како прави
   Теби самој одлучио.
   Прими уздарје твиех милости
   Биљег снижни мê вјерности. 1515

(Дава јој прстен пак клеца)

А сад снижно, о госпоје,
   Ево т’ падам на кољена
   Ако од мене твê рајско је
   Лице и љепос уврјеђена.

На ти гвоздје сред деснице 1520
   Мîем животом наплати се.
   О избрана љубовнице,
   На мој крви освети се.

Сред чистоће гвоздја овога
   Сја чистија твоја слика, 1525
   Најпослиедња ваја мога
   Чес и радос сваколика.

Њом ме рани, њом, ах Боже,
   Њом смионство мê заплати,
   Ако живот вику може 1530
   Худу икому смрт задати.

ФИЛ[ОМЕНА]:

Коју освету, гвоздје које,
   Кû крв слутиш, вајмех мени!
   А ко срца душе моје
   Ти си покој вас жуђени. 1535

Ах, не буди да мû вику
   Вјернос будем издавати,
   Мû ћу љубав привелику
   Мом ти смртим указати.

Ако, вајмех, ја живећи 1540
   Не имах те вјереником,
   Горко издишућ, јадно мрећи,
   Узе ћу те љубовником.

Ах, не познах љубав твоју
   Кû скровено носио ми си, 1545
   А сад, слаки мој покоју,
   Кад је познам, грабјен ми си.

Уграбјена мâ ми ‘е дика
   Привраћене чести моје,
   Губим, вајмех, љубовника 1550
   Сад кад познам љубав што је.

О прислатка мâ љубави,
   Зашто на смрт тач досрну,
   Зашто ступај не устави
   Кад на удесни глас протрну? 1555

Ах, спозно си, јур спозно си
   Сву приврату, твê губјење,
   И очито видио си
   Ко ће доспјет твê љубјење.

Чезнем тужна, венем, блидим, 1560
   Мислећ што ће, ах, јаох, бити:
   Ето, ах, Боже, већ је видим
   На што сан ће мој изити.

Каменито срце у мени
   Раствори се, распукни се 1565
   У тјек суза невиђени,
   Крви моја, обрати се.

Плачи срећу изгубјену,
   Плам издане, вајмех, чести,
   Плачи душу израњену 1570
   Изгубјене честитости.

Зашто славиц не оњемије
   Близу мога љубјенога!
   Зашто Арно не прождрије
   Књигоношу прихудога? 1575

Зашто лили није моћи
   Мој десници нарав дала
   Нег би могла сад помоћи
   Ком сам живот даровала?

Изгубјен си, љубовниче, 1580
   Ну сам с тобом изгубјена,
   Ер смрт живот твâ мој сиче,
   Мртва остаје Филомена.

Мреш, издишеш ти весело,
   Ер ме видиш близу стати, 1585
   Потамњено моје чело
   Лица сузам умивати.

Да ну тко ће остат вику,
   Који на смрт мû жалосну
   Указат ће плачну слику 1590
   Жалос ћућет тач болесну?

Жудиш да твê мртво тјело
   Сажећ буде плам огњени
   И да ја га пак весело
   У љувеној држим сцјени. 1595

Да ну тко ће искупити
   Пак забаве мê љувене,
   Жељно дворит и цвилити
   Ко ја тебе тко ће мене?

Више суха ја пепела, 1600
   Драге остатке твê љубави,
   Изписа ћу твоја дјела
   Како умрје, кô се стрâви.

Да ну, тко ће сповидјети
   Гдјено тјело мо’е узбива, 1605
   Да кад будеш ти умрјети
   Укопана ја сам жива?

Учинит ћу свеколико
   Што ми праве твê пожуде,
   Ну мâ младос у толико 1610
   Како живјет да вик буде?

По сред срца стрављенога
   Друга љубав не ће стати,
   Цавтислава љубјенога
   Свуд ћу и свеђер уздисати. 1615

Паче свуд те садружит ћу
   Како права љубовница,
   Кад ти умреш ја умрјет ћу
   И радосна сасма лица.

Ер ње право да већ живе 1620
   Ткому живот свој умро е,
   Тко сво’е чести љубежљиве
   И свој живот изгубио је.

Али ето мркла сјена
   Вид ми граби, дух отимје: 1625
   Збогом, душо мâ љубјена,
   Збогом: сила умрјет ми ‘е.
     
 (Овди се принемага)



ШЕНА VI[уреди]

ЉУБИЦА, ДЈЕТИЋ и исти



БОЈН[ИСЛАВ]:

Дворкињице, брзо овамо,
   Филомену помозите:
   А ина служба теци онамо, 1630
   Цавтислава уздржите.

ЉУБ[ИЦА]:

Ах, љубави несмиљена,
   Ово ли су твоја дила!
   А ти ли си приображена
   Смрти дават научила? 1635

ВЛ[АДИМИР]:

Здржите га, нека мању
   Смрт задат му болес буде.

ЦАВТ[ИСЛАВ]:

Вај уморну мом чекању,
   Већ доспјејте моје труде.

Гвоздје имате, прси ово, 1640
   Маните ме, убите ме
   Нејмам перо соколово,
   Не ћу утећ, пустите ме.

Ах удесу, ни’е ти дости
   Да мој живот сад доспјеваш, 1645
   Нег мû вилу, мо’е радости,
   Прид очима још убијаш?

ЉУБ[ИЦА]:

Вајмех, вајмех, о госпоје (хоће га убити)

ФИЛОМ[ЕНА]:

Уставте се, о крвници,
   Смрт му дат ће руке моје,
   Имам јакос у десници. 1650

С мога узрока кад он гине
   По разлогу свршит ћу га,
   Сада с моје немилине,
   С њоме истом убит ћу га.

         (Дава њој мач)

За те умрјет ће, о љубјени, 1655
   Сад мој живот затравјени.

БОЈН[ИСЛАВ]:

Дај то у руке гвоздје мени,
   Куда љубав заноси те,
   Сасма кажеш дух сметени
   Трјеби ‘е одовле уклонит те. 1660

ЦАВТ[ИСЛАВ]:

Устави се, рају мили,
   Душо слатка душе моје,
   За ону љубав ка усили
   Сузам облит лице твоје.

Ако у дјелу немилому 1665
   Не уставиш твû десницу,
   Тко ће гроб дат тјелу мому,
   Тко ли удиељат надгробницу.

Ово ми си обећала
   Кад те снижено стах молити, 1670
   Још смрт моју кад си знала,
   Ово хтиеј ми извршити.

ФИЛ[ОМЕНА]:

Ах, мâ браћо обљубјена,
   Уставите ваше гњиве:
   Виђте како Филомена
   Губи среће љубежљиве 1675

Смилујте се на мê сузе,
   Не раните мога драга;
   Ер ш њим и ја здружи ћу се,
   Сљеди ћу га свуда блага.

Језик губим, глас бјежи ми, 1680
   Молитвам се нејмам моћи,
   По сред прси, јао, сједи ми
   Жалос јадна без помоћи.

Молбе вам су хиса рјеке,
   Примољење јадни уздаси: 1685
   Уставите сржбе прјеке
   Од кê јад мој вас излази.

За уздарје од милости
   Кû ћете ми удјелити,
   Ак може бит задости 1690
   Робиња ћу ш њим вам бити.

БОЈН[ИСЛАВ]:

Жудим кê год у начине (с стране)
   Оба утјешит и помоћи
   Да ну сржбе цјећ очине
   Тој учинит н’је нам моћи. 1695

ВЛАД[ИМИР]:

Што узбудемо учинити (с стране)
   Да не обазна ни’е начина,
   Не можемо тој покрити,
   Бит ће очита сва кривина.

Нетом сване доћ је оди 1700
   За видјети сваколико,
   Је ли он осто у слободи
   Ну што бисмо утолико
   Ни’е начина помоћи га,
   Ни од смрти светити га. 1705

БОЈН[ИСЛАВ]:

Да трјеби ‘е уклонит се,
   О љубјени Владимире,
   Нек сестрини уставит се
   Труди буду и замире.

Оди остани, Филомена, 1710
   Ми ћемо се уклонити,
   Ак се узможе, о љубјена,
   Цавтислава сахранити.

ЦАВТ[ИСЛАВ]:

Остављам те, добро моје,
   Одходим ти, мâ љубави; 1715
   Збогом, драга мâ госпоје,
   Збогом душо кâ ме страви.

ФИЛ[ОМЕНА]:

Пођ’, среће те свуд сљедиле,
   Ну спомен се од твê виле.



ШЕНА VII[уреди]

ФИЛОМЕНА и ЉУБИЦА


Сила ми ‘е одправит те 1720
   Далек срца рањенога.
   Сила ми ‘е одјелит те
   Рад живота придрагога.

Ну мој живот затравјени,
   Срце и душа свеђе с тобом, 1725
   Посред прси, о љубјени,
   Твоје чести носи собом.

Иако живот твој остане,
   Ја ћу с тобом бити жива,
   И у твом крилу чести избране 1730
   Уживати љубежљива.

Јол не буде то ми дано,
   Ни ми худа чес допусти,
   С тобом ж(и)вјет, срце избрано,
   С љувеном ћу мрјет јакости. 1735

Али, вајмех, о љубјени,
   Гдје и куд сам те, јаох, пуштала,
   У цијели, вајмех мени,
   Руке покој мој уздала?

Теци мила, о Љубице, 1740
   Виђ што ‘е мога од љубјена,
   Теци, драга, о сестрице,
   Мртва остаје Филомена.

Нејмам вјере браћи у мојој,
   Убит ће га, вајмех мени, 1745
   И госпођи тужној твојој
   Уграбит ће рај љувени.

ЉУБ[ИЦА]:

Ах, отит ћу, мâ госпоје,
   Жеље твоје за испунити,
   Да ну што ће молбе моје 1750
   Прид твом браћом учинити?

Ти госпоје, ти отиди,
   Како прије слободи га,
   Љубица те твоја слиди
   Тако сада измоли га. 1755

ФИЛ[ОМЕНА]:

Што већ крзмам и цкним веће,
   Нек се иде, нек се моли,
   Једа худе мê несреће
   Умоли се вај охоли.



ШЕНА VIII[уреди]

ДУНАВКА
(Плаца)


Мркле ноћи, тмасте сјени, 1760
   Које покој мој грабите,
   И кê мој дух затравјени
   Сред невоља разносите.

Разведрите тамнос прику,
   Раширите тјеке себи, 1765
   Укажите мени дику,
   Разтворите ведрос с неби.

Пути избрани, сповиђте ми
   Гдје мê сунце путовало,
   Вали Арнови кажите ми 1770
   Куд мê добро ‘е припливало.

Ну што питам кад знам сама
   Кога је иско и желио
   И кога ужежен мила плама
   За њиме је одхрлио. 1775

Да би Бог дô, љубовниче,
   Да замириш твê љубави,
   Да твê срце не узнариче
   Клете часе кад те страви.

По ћу оћућјет Лаушова 1780
   Посред двора што се чини,
   Тко зна од твога штогод плова
   Да чујем, рају мој једини.

Чини ми се ал сам сњела
   Да из Зиефоле гласник дошо, 1785
   Глас његов сам разумјела
   Мимо дворе кад ми ‘е прошо.

Бит ће штогод нечекано
   Онамо се догодити,
   Синови ће на уздано
   Оцу ончас све одкрити. 1790

Ух, још уфам, о љубјени,
   Да ћеш бит мој а ја твоја,
   И Дунавка, о жуђени,
   Да ће наћ се сред покоја.

Ну Бојнислав ето ходи 1795
   С улице према мени.
   Обазнат ћу штогод оди
   Гдје је и како мој љубјени.



ШЕНА IX[уреди]

БОЈНИСЛАВ и иста


ДУН[АВКА]:

Здрава буди милос твоја,
   Бојниславе племенити, 1800
   Жудјела те душа моја
   Гдјегодјера упазити.

БОЈН[ИСЛАВ]:

И ти здрава и весела,
   О Дунавко љепа, буди,
   Што си од мене вику хтјела, 1805
   Рец ми: што твê срце жуди?

ДУН[АВКА]:

Једа гдјегод што чуо си
   Од твојега прјатеља,
   Или штогод видио си,
   Велика ме прати жеља? 1810

БОЈН[ИСЛАВ]:

Како ми си сповидјела
   Близу Арна њега стати,
   Да си очима твијем видјела
   Пак уз рјеку запливати.

Од икога чуо веће 1815
   Њесам ишта говорити,
   Нит сам имо једне среће
   Њега гдјегод упазити.

И мене је, не да не ћу,
   Чут и обазнат штогод жеља, 1820
   И ако узмогу гдје питат ћу,
   Ер га љубим ко прјатеља.

ДУН[АВКА]:

Страх ме да ни’е Филомену
   Ноћно сљедит он отишо
   Давно од њега обљубјену 1825
   И тога из града да ‘е изишо.

Чини ми се сред вечера
   Гласник к Лаушу да дошо је,
   Кî синовим још јучера
   У Зиефоле отишо је. 1830

Што ми чини вјеровати
   Истиниту мисо моју,
   Паче у страху сасма стати
   Да је у горком непокоју.

БОЈН[ИСЛАВ]:

Вај, удесу, знам Лауша (с стране) 1835
   Које у сржби без памети:
   Трепти од страха моја душа
   Смионо дјело да не освети.

Сцјеним да вјек цјећ љубави
   (Истинито то ако је) 1840
   На таки се он пут стави,
   Ни да ту вил љубио је,

А не може у град вјеку
   Доћ по њедном гласник путу
   По Арнову немо тјеку, 1845
   Ну био би смрти у скуту.

С тобом веће говорити
   Жудјело би срце моје,
   Ну другћје ме амо открити,
   З Богом љепа, о госпоје. 1850

ДУН[АВКА]:

Пођи: да ну помно изпита
   За прјатеља љубјенога:
   Ја ћу поћи да прие свита
   Жељу смирим срца мога.





Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван (Џиво) Гундулић, умро 1721, пре 298 година.