Смрт кнеза Доброслава/35
ЧИН ПЕТИ
ПОЈАВА I
Соба у Радимировом замку, РАДИМИР сједи; ока њега стоје БОГДАН с једне стране с друге РАТКО, а пред њим СРЂ и СТАНКО. Више момака у дну.
РАДИМИР:
Теби, Срђу, од свег срца праштам.
Исто чуство које мене тјера
Да осветим сина, и тебе је
На освету брата натјерало.
Крив је само тај зликовац, који
Худом те је задахнуо мишљу,
И диг'о се да ј' изврши с тобом.
Једном руке одр'јешите: с другим
На вјешала.
СТАНКО:
Чуј ме прије, кнеже.
Како тебо слушају сад ови
И ја другог морадох да слушам;
Знај од себе не учиних ништа.
РАДИМИР:
Већ по чијој запов'јести?
СТАНКО:
То ћеш
И још много дознати којешта,
Све дознаћеш што ти душу тишти,
Само ако поклониш ми живот.
РАДИМИР:
За то н'јеси мање крив; ну ипак
Што знаш кажи, поштено ми кажи,
Па те неће снаћи смрт од мене.
СТАНКО:
Кнез Доброслав својом руком уби
Милијенка.
РАДИМИР:
На њ проклество вјечно!
И ја овом убити ћу њега.
СТАНКО:
Знајућ' да је његовом убиству
Био Томко нехотичан свједок,
Дао му је од хајдука дјецу
Заробити. Ја их за то платих:
А морадох Томку запр'јетити
Да ће дјеца исјечена бити
Ак' он кнеза пред судијом ода.
СРЂ:
Ти л' си тако учинио дјело?
Радимир:
Ништа за то, Срђе; ја ћу одмах
На ужасном оном безбожнику
И мој и твој наплатити рачун.
Даље, Станко, даље,
СТАНКО:
Томко му је
Испуштајућ' душу пророков'о
Да ће ноћас погинут' од ножа.
РАДИМИР:
Ако има на небес'ма правде
Још човјечја уста никад н'јесу
Прорицала тако истинито.
СТАНКО:
Кнез је на то у својему страху
Одлучио да претече тебе,
Те ме посла да осветном чежњом
Дух распалим Срђу. Ја послушах,
И крадом га у замак уведох.
Али, кнеже, сам Бог бди над тобом.
СРЂ:
А нек иде твоја душа врагу.
СТАНКО:
Ох! проклети Срђу!
РАДИМИР:
Шта учини?
СРЂ:
Мог осветих брата. Овај крив је
Колико год и Доброслав. Сада
Мјесто њега вјешај ево мене.
РАДИМИР:
Погазивши моје обећање
Таку казну и заслужио си;
Ал' оруђе божанствене правде
У твом ножу видим, па те пуштам.
Изведи га, Богдане, из замка.
(Све отпушта, а задржава РАТКА.)
|