Смрт кнеза Доброслава/25

ЧИН ЧЕТВРТИ

ПОЈАВА IX

ПОЈАВА IX
ДОБРОСЛАВ је заспао. Улази ДОЈМО и чујући да Перо за њим долази осврће се. ЦВЈЕТКО.

ДОЈМО:
Шта ћеш овдје?
ЦВЈЕТКО:
Да позовем кнеза.
Тако ми је наручио када
Болесница на умрћу буде.
ДОЈМО:
Ја сам за то дошао; ти сиђи
У црквицу, и што треба спреми
За причешће. — Заспао је! али
Нема мира на столици оној.
Преврће се непрестано... гледај!
Дигао је у вис руке, десном
Машио се чела! у сну му је
Стопут грђе него и на јави.
Да с' уклоним од призора овог:
Звати ћу га послије причешћа.
Ха! на ноге скочио је! оч'ма
Узв'јереним на около гледа! (Одлази.)
ДОБРОСЛАВ:
Гдје је? већ га нема! А ја гдје сам?
Јест, ово је моја соба дојста.
Би сан дакле... какав сан! о Боже,
Хвала теби... Једва да одахнеи.
Паклене су ово муке; боље
Сто пута је боље умријети.
Сна такога још не усних! Шетах
По трогирској пољани, и свуда
Сумњив поглед бацах око себе.
Кад преда ме стаде неки човјек
Па ме гледа од главе до пете,
Стаде други па ме гледа исто,
Тако трећи и четврти, док се
Њих гомила није накупила.
Оч'ма дивљим у ме пиљили су.
Ја се збуних, узмицати станем;
Ал' сви они у једанпут на ме
Прст дигоше вичућ': он је, он је!
На то нагнем бјежати, а за мном
Све то људство као бучан олуј.
Трчао сам, летио к'о вјетар;
У том трку ноге испод мене
Израстоше као двије јеле,
Те прескаках једним коракљајем
Са брежуљка на брежуљак. Најзад
Скочих на врх стрменитом брду;
Гдје ударих ногом, отуд пљусну
Врутак крви, разли се к'о поток,
И низ стремен одваља два т'јела:
Ох! бијаху Томко и кћи моја!
Пружих руке очајно за њима,
Али крв ме заније и самог.
На ногама исправљен се клизах
Страховитом низ стрмен брзином.
Стадох само на дну, гдје ударих
О гроб неки челом. Гроб затутњи,
И тог часа сјенка Мил'јенкова
Исправи се на њему, а Радмир
Иза гроба појури на мене
С голим мачем; устах да побјегнем;
Али ноге ка' оловом да су
Наливене подићи не могох.
У то мач ми с'јевну изнад главе,
И ја, страшно викнух, пробудих се!
(Чује се звоно.)
Што у ово глухо доба звоне?..
Вјечни Боже! да л' умире она?
Јест, ово је троми самртнички
Звук што слушам. Хоћу да је видим.
Ну пред очи како да јој ступим?
Добрило, кћери моја, дивни,
Надземаљски примјере доброте,
Ти одлазиш! нећеш да останеш
Дуже овдје уз убицу свога,
Ког именом оца звати мораш.
Нвмој и ти проклињат' ме с неба,
Немој и ти шиљати м' из гроба
Своју сјенку, да овако грозно
Смућује ми дугих ноћи покој.
(Дојмо у свештеничком бијелом одијелу подигне
завјесу на вратима.)
Неког видим на вратима! б'јелим
Огрнут је плаштом, и гледа ме
Непомичан! Коса ми се диже...
Он доиста, он је. Ох! ти дође
Немилосна сјенко; што ми дође?
Шта од мене иштеш?
Није ли ти доста већ? не видиш
Да је мој дух сатрт, да је срце
Ишчупано из њедара мојих,
Да у мени са свим б'јесом својим
Жив пакао букти? не видиш ли?
ДОЈМО:
Божја правдо, до каква ли стањн
Не дот'јераш злотвора!
ДОБРОСЛАВ:
У себи
Шта то мрмљаш? самим Богом живим
Заклињем те, одлази одатле.
Која год си од жртава мојих,
Већ си доста, са свим освећена.
Што ти узех живот
Грозно ти се, видиш, одужујем;
Сврха, којом ја окончах тебе,
Сад би мени божја милост била.
ДОЈМО:
Кајеш ли се?
ДОБРОСЛАВ:
Проговараш? страшно!
Ја се кајем, али на што, на што?
Већ кајања мога Бог не прима.
ДОЈМО:
Ја ћу ево посредник да будем
Међу њим и тобом. Али клекни,
И откриј ми своју грјешну душу.
ДОБРОСЛАВ:
Глас ми ј' овај познат... Бога видим?
Ти бијаше, Дојмо! тако ли си
Из уста ми тајну истргао?
Ха, одавдје жив изићи нећеш.
(Истргне нож.)
ДОЈМО:
Стани, ја не бјежим: ево старих
Мојих груди, удри Доброславе;
Јоште само у крв свештеничку
Остаје ти да умочиш руку.
ДОБРОСЛАВ:
Зар те убит' хтједох?
ДОЈМО:
Несрећниче,
Увијек си на злочинство готов!
Није можно спасти твоју душу.
Ја не дођох да т' истргнем тајну,
Већ с причешћа твоје кћери дођох,
Са намјером да те к њој поведем.
(Доброслав баца нож.)
Тако; баци од себе за свагда
Нож проклети, а за тајну немој
Да од мене презаш; ухо наше
Дневно слуша тајна свакојаких,
Али су нам од камена уста.
ДОБРОСЛАВ:
Оче, оче!
ДОЈМО:
Бог је, видим, хтио
Да у таком затечем те стању,
Како бих те лакше упутио
Покорничком стазом.
ДОБРОСЛАВ:
А могу ли,
Добри оче, надати се тому?
Може ли ми Бог опростит' икад?
ДОЈМО:
Од почетка св'јета његова се
Излијева милост на све оне
Који срцем искреним се кају;
И на те ће; зашто да очајаш?
ДОБРОСЛАВ:
Кад је тако пред ноге ти падам,
О човјече свети; чуј мој живот,
Прими моје чисто покајање,
И опроштај озго ми испроси.
Некада се и ја Вишњег бојах;
То бијаше у младости првој.
Ал' на скоро страсти ме зан'јеше;
Од 'холости дух ми ослијепи,
И отврдну срце.
Бјех с људима страшно неправичан,
А окрутан с мојима на дому.
Свога зета из освете убих,
Нехотице убих с њим и ћерку,
Хотимице, ма да преко срца,
Дадох Томка мучити до смрти,
А то само из злокобне нужде
Да заклоним себе. — Оче, ови
Гријеси су тешки; али један
Још остаје, тај тежак над свима.
Ја не смијем ни да ти га кажем.
ДОЈМО:
Кад си смио учинит' га, синко,
Мораш смјети да ми га и кажеш.
Какав може то гр'јех бити?
ДОВРОСЛАБ:
Авај!
Овог часа можда се тај врши.
ДОЈМО:
Овог часа? имена ти божјег!
Изреци га.
ДОБРОСЛАВ:
Можда сад Радимир...
ДОЈМО:
Кнез Радимир?
ДОБРОСЛАВ:
Испод ножа пада.
¬ДОЈМО:
Да си проклет!
ДОБРОСЛАВ:
И бићу навијек
Кад из уста твојих клетва пада.
(Доброслав устаје, а Дојмо брзо скида са себе одежду.)
ДОЈМО:
Брже, брже; можда ћу још тамо
На вријеме стићи. Али замак
Затворен је; дај ми, дај ми кључе.
Ако њега сачувам од смрти,
Још се можеш надат' опроштају.
ДОБРОСЛАВ:
Ево ти их. Предајем ти можда
Кључе гроба мога; ал' их узми,
Лети тамо, спаси га, а са мном
Нека буде што судбина хоће.
(Дојмо отрчи с кључем.)
Ја наложих стражама да никог
На поље не пусте... Идем за њим
Да слободан излазак му даду. (Одлази.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.