Русија и Балкан (А. Јелачић) 2

Извор: Викизворник
РУСИЈА И БАЛКАН
Писац: Алексеј Јелачић


II

Русија под Татарима. - Формирање Московске Русије. - Ондашње везе са Балканом. - Балкански, поименце српски, културни утицаји у Русији. - Пад Балкана под Турке и идеологија Москве - Трећег Рима.


У несумњиво тешко доба зависности Русије од татарских канова највећа национална снага и установа била је руска црква и руска митрополија. На почетку постојала је само митрополија у Кијеву мада је тај град био у рушевинама, и веома се полако дизао, касније је дошло до издвајања из кијевске митрополије митрополије московске, тако да је и митрополита московски узео назив »Митрополита целе Русије«. Ово је био веома важан моменат у историји јачања Москве која средином XIV столећа постаје престоница великих кнежева. Породица тих великих кнежева, потомака Данила, млађег сина светог кнеза Александра Невског, победника над Швеђанима и немачким ритерима, дала је Русији низ веома озбиљних владара који су својом строго промишљеном и систематском политиком постепено, уз помоћ бољара, цркве и целог народа, извели до краја XV столећа уједињење у главним линијама целе Великорусије, пребацили су прве извиднице преко Урала, и ослободили Русију од зависности према Татарима. Победа московске војске под Димитријем, званим Донски, над Татарима – 1380 - пада тачно између битака на Марици - 1371 - и на Косову - 1389. Међутим, док је дошло до тога ослобођења, црквене и културне везе Русије са Балканом настављене су. Руски путници-хаџије нису се само намерали према Византији пего су посећивали и Србију. На Светој Гори пак и даље је постојао руски манастир Светог Пантелејмона. Овај манастир био је под сталном заштитом Немањића и уживао је њихова доброчинства, везан са њима још из доба Немање и Св. Саве, који сам пише у Немањином житију како су и Руси дошли да се поклоне тек умрлом Симеуну Мироточивом. Постоји велики број повеља српских владара Св. Пантелејмону, кога зову још и »Русик«, т.ј. руски манастир. Између других и цар Душан се примио ктиторства над Св. Пантелејмоном. О везама са Русијом српских владара саопштава, например, житије краља Драгутина да је он »слао у руску земљу мноштво дарова у »божанствене цркве и манастире, а и милостињу убогим и малоимућним«. У крајевима, где је Драгутин владао добивши их од Мађара, претходио му је у раније доба руски кнез Растислав Михајловић, зет угарског краља Беле, протеран из Галиције од јаког тамошњег владара краља Данила Романовића.

И у XIV столећу настављају се везе Русије са Балканом. Између осталог вреди спомена повеља кнеза Лазара којом потврђује руском манастиру Св. Паителејмона на Атону његова права на цркву Спасову у Хвосну (Метохија) »да имају Руси цркву ту и села«. Из Србије стиже у Русију и буде постављен за митрополита прво у Кијеву, а онда и у Москви, чиме је цела Русија - Московска и Западна дошла под једног архипастира, владика Кипријан. Он је одиграо велику црквену, политичку и просветну улогу у руским земљама и био је и сâм књижевник. Исто тако је у Русији заузимао положај митрополита (у Кијеву од год. 1416) други један угледни црквени посљеник са Балкана Глигорије Џамблак (Цамвлак, Самвлак, Семивлах) (живео је око 1364-1450). Њега проучавају и својатају руска, српска, бугарска и румунска литерарна историја. Пореклом је био изгледа Влах, а био је задојен српском традицијом, 1431-32 био је игуман у Високим Дечанима; после је ишао у румунске крајеве и створио је румунску азбуку, ширећи тамо словенске црквене књиге. Његова многобројна књижевна дела (житија и проповеди) прикупио је руски митрополита Макарије у својој »Четји-Минеји«.

И, најзад, Пахомије »Сербин«, звани Логотет: Пахомије је написао ванредно велики број житија, похвала и канона светаца (а приписује му се и »Хронограф«) и заузео је велико место у ондашњој руској књижевности утичући и на каснија црквено-књижевна покољања, а према томе на књижевни укус и погледе на свет веома широких кругова руског писменог и неписменог друштва. Не само преко ових познатих, а и непознатих, писаца са словенског југа долазио је јужнословенски утицај у Московску а донекле и у Западну Русију, него и преко многих руских људи који су настављали са путовањима у Свету Земљу преко Цариграда и Балкана, задржавали су се на путу дуже времена и нарочито су дуго боравили на Атону долазећи у додир са тамошњим грчким, српским и бугарским калуђерима, преписивачима књига и књижевницима. Јужнословенски чисто језични утицаји поред формално-књижевних и идеолошких запажају се у великој мери у руским књижевним делима. Поред књига црквених, има ту и других, као например знаменити »Хронограф« који садржи преглед светске историје са наставцима и о руским догађајима. Неколико руских путника забележило је своје утиске са тих »путешествија« и хаџилука. У једном таквом путопису (монаха Игњатија), истина у каснијој редакцији, налазимо извештај о Косовском боју који по свему изгледа да је интерполација, позајмљена из »Хронографа«.

Све веће надирање Турака на Балканско Полуострво довело је у питање опстанак саме Византије, пошто је неколико других балканских држава, међу њима и друго Бугарско Царство, потпало под непосредну турску власт, док су српске још самосталне државе више мање спадале под турски утицај односно су биле у вазалној зависности према султану. Тражећи спаса на Западу Византија је била принуђена да пристане на учешће њеног цара и вишег свештенства на челу са цариградским патријархом на Фераро-Флорентиском црквеном сабору (1435-39). На томе сабору узео је учешће и митрололита московски и целе Русије, по народности Грк, Исидор са својом грчком и руском пратњом (владика Аврамије и други) из чије средине изашао је приказ путовања и самог сабора који се касније прерађивао и допуњавао. Исидор је дао пристанак на унију, као и старије грчке владике и сâм цар, али је по повратку у Русију био ухапшен по наредби вел. кнеза Василија, који није примио унију, и свргнут са митрополитске столице. Од оног времена Русија није више имала митрополите-Грке. Исто тако и Цариград није примио унију. Ускоро затим Турци га освојише уз пасиван став готово целе Европе (1453). Овај догађај светски-историског значаја, као и пад осталих православних (српских и румунских) држава под Турке, изазвао је велико интересовање, а и запрепашћење у Русији. У вези с тиме московски велики кнез је постао једини на свету православни владар, а пошто су у Москви сматрали само православље истинским хришћанством, то су и свога владара сматрали јединим на свету истински хришћанским владаром. У томе смислу, а под несумњивим утицајем традиција јужнословенских царстава, српског Душанова и бугарског Симеонова, развија се у Москви једна веома поносна идеологија и ствара се идеја да је Москва - наследница Византије. У вези с тиме ниче читава једна публицистика делом црквеног, али још више изразитог политичког карактера.

Рим папски се занима за Русију и не губи наде да ће моћи утицати на Москву и убедити тамошњег владара да прихвати унију. У том циљу Рим посредује између последњег византиског деспота Томе Палеолога са Пелопонеза и московског вел. кнеза Ивана III који је извршио уједињење Великорусије а који је постао удовац. Посредовањем папиним ћерка Томина Зоја, друкчије Софија, путује у Москву у пратњи папског изасланика и неколицине грчких и таљанских племића. По доласку у Москву Софија се удаје за Ивана и моћно утиче на мужа и на политички и културни живот Москве, али потпуно у другом смислу него што су мислили у Риму. Од уније и католичке пропаганде нема ништа, него Софија делује на свога мужа у духу утврђивања апсолутизма помало теократског карактера (византиски »цезаропапизам«). У спољној политици истиче се велика византиска православна и светски-историска традиција која се коси са зависношћу московског владара од татарског кана Златне Хорде. 1480 год. долази до формалног, више мање симболичког укидања те зависности. Русија почиње да води једну врло активну политику интервенције у послове појединих татарских каната које ће постепено довести до њихова освојења од стране Русије (Казан: 1552; Астракан: 1556; најзад, Крим, најкасније, већ за време царице Катарине Велике - 1783; Кримски Канат био је у вазалној зависности од Турске, што ће довести до сукоба између Русије и Турске, поред других узрока).

Поред ових крупних политичких промена у Русији за време Ивана III треба споменути и врло интензивни публицистички рад на пољу великих црквених проблема који су онда узрујавали и Западну Европу. Питање црквене традиције и Светог Писма, питање црквене организације, питање односа цркве и државе, као и веома акутно економско питање о црквеним имањима и праву цркве и манастира да располаже са непокретним добрима, као и са сељацима, - сва су та питања постављена у Европи развојем социјално-привредних и политичких односа, као и црквене просвете, проповеди и књижевности. И у Русији се воде полемике и састају се сабори за решавање тих питања. Стварају се две школе »Јосифљана« (по имену њиховог вође игумана Јосифа Волоцког) и »нестјажатеља«, који неће »стјажања«, т.ј. црквених материјалних богатстава. И једна и друга школа ствара своју идеологију и води пропаганду под утицајем православног Истока, т.ј. Балкана, Византије и Јужних Словена, пре свега Атона, одакле је донекле и дошла »нестјажатељска« доктрина у списима знаменитог руског свеца Нила Сорског (око 1433-1508). Нил је дуго боравио на Атону бавећи се преписивањем књига и долазио је тамо између осталог у додир са српским калуђерима. У његовој науци пориче се право, а и корисност за цркву да поседује непокретна добра и да буде феудални господар сељака, а износи се још и већ чисто реформационо схватање да је Свето Писмо главни извор вере и морала.

У овом амбијенту врло интензивног политичког и културног живота старе Москве и под утицајем великих контраста између одличних успеха московске Велике Кнежевине на дипломатском и војном пољу и жалосне и беславне пропасти Византије и других православних балканских држава ствара се веома далекосежна, а и охола идеологија »Москве - Трећег Рима«. Потајно је разрадио ту идеологију »старец«, т.ј. калуђер, Филотије (Филофеј) који је сковао знамениту формулу: »два су Рима пала, трећи (т.ј. Москва) стоји; четвртог неће да буде«. Тиме је проглашено да је московски велики кнез, кога су почели да зову већ и царем, има претензија да буде господар света...