Русија и Балкан (А. Јелачић) 3

РУСИЈА И БАЛКАН
Писац: Алексеј Јелачић

III

Московска Русија XVI-XVII столећа и Балкан

Према једном извештају 24 јуна 1509 год. велики кнез Московски и целе Русије Василије, син Ивана и Софије Палеологове, примио је српско посланство у које су, поред других, улазили митрополит Теофил н деспотица, онда калуђерица Ангелина. Према другом извештају, деспотица је само послала у Москву свога свештеника. Она је молила руског великог кнеза да узме у заштиту руски манастир Св. Пантелејмона на Атону. Деспотица је била у родбинској вези са великим кнезом, јер је деспот Лазар Бранковић имао за жену Јелену Палеологову, старију сестру Софијину. А син Ангелинин, деспот Јован Бранковић био је ожењен са Јеленом, трећом ћерком војводе Јакшића. Међутим старија кћи Јакшићева Ана била је удата за литванско-руског кнеза Василија Глинског коме је родила ћерку Јелену. Ова Јелена дошла је заједно са оцем у Москву када је њен отац напустио пољско-литванску страну прешавши на страну Московске Русије. У ту се Јелену заљубио већ старији велики кнез Василије, па, пошто се развео са својом »неплодном« женом, оженио се по други пут са Јеленом Глинском. Из тога брака родило се два сина: Иван, будући знаменити »Грозни« цар (родио се 1530, владао је од 1533 до 1584, када је 18 марта умро) и слабоумни Ђорђе. О Ивану Грозном српски летописац вели да је био »по истини велики Константин, који васпостави венац царски свега новог Израиља и затражио стародревно своје отаческо наслеђе и лепоту, пошто је раније Јелена царица, велика кнегиња српска, родила цара и великог кнеза Ивана Васиљевића, самодржца све Русије, наду новог Израиља«.

Отац Иванов велики кнез Василије, а и сам Иван често су помагали српску цркву и српске манастире, пре свега у новцу. Од оног времена почиње чести долазак у Русију српских калуђера и других путника који буду у Русији увек најлепше примљени и враћају се кући са обилним даровима. Новац, онда књиге, нарочито штампане, од времена када су у Русији уведене штампарије, иконе, црквени судови и одећа - такви су ти дарови. Али и руски калуђери посећују Балкан где је Св. Пантелејмон на Атону остао и даље кроз векове и за време Турака руско средиште на Балканском Полуострву. Између Русије и Турака на почетку нема сукоба, али ни прво посланство руско у поседнут од Турака Цариград - Истамбул (1497), ни следећа посланства не стварају односе поверења између Москве и Истамбула.

Иван IV прогласио се и венчао за цара Московског и целе Русије још год. 1547 тиме истичући своје »право« наслеђа Византије и своје далекосежне претензије на вођство хришћанског света, али му се дуго времена царска титула није признавала, као ни његовим наследницима. За ову титулу морала се водити једна врло тешка дипломатска борба. Међутим год. 1562 (тек!) цариградски патријарх је признао Ивана за цара.

За време владавине руског цара Ивана IV, нешто пре чувене повеље васељенског патријарха, коју смо мало пре споменули, обновљена је Пећска православна српска патријаршија (1557). Ова патријаршија одржавала је доста живе везе са Русијом. Не улазећи у подробности, које је изнео у својим специјалним радовима прота Ст. Димитријевић, изнећемо само неколико важнијих момената.

Год. 1585 стигао је у Москву, за време сина и наследника Ивана Грозног цара Тодора, последњег изданка Рјурикове, односно Александра Невског куће, митрополит Висарион кратовски у пратњи Гервасија, игумана осоговског и јеромонаха Стевана. Висарион је носио собом молбу »архијепископа српског« у којој овај са целом црквом својом »скрстивши руке и преклањајући колена, ниско челом бије пред венценосцем и помазаником Божијим, царем Теодором Ивановићем«. Радило се о томе да руски цар помогне Осоговски манастир. Иза овог документа настаје празнина у односима између Пећске патријаршије и Москве, али није искључено, да, и поред тешких револуционарних и ратних прилика које су настале у Русији, те су се везе ипак донекле одржавале. Међутим још пре почетка »доба немира« у Русији (1598, одн. 1603-1613) десио се у историји Московске Русије, а нарочито руске цркве велики догађај: руска црква је добила самосталног патријарха »Московског и целе Русије«. Дотле је руска црква формално спадала под највишу јурисдикцију васељенског цариградског патријарха, а тај је био поданик султанов и сматрао се, према томе, као »султанов роб« што се пребацивало руској цркви и од стране католика. У Москви је постојало чак гледиште да уопште није препоручљиво одржавати црквене везе са православним истоком, Грцима, Словеним и осталим хришћанима, турским поданицима, јер, су они »робље неверника«. Са овим мишљењем борио се знаменити светогорски монах Максим, звани Грк, који је прве половине XVI столећа дошао у Москву и плодно је радио на црквеном и просветном пољу, док нису га оптужили због неке врсте »јереси« и затворили у једну манастирску тамницу где је провео многе године.

Велики значај Москве и њене цркве, као и доста тешки и често опасни односи са Турском куда су ишли руски посланици, али са којом није могло да буде правог мира због поступања Кримских Татара, султанових штићеника, који су стално упадали у руске пределе, као и због донских козака, и терских (на северном Кавказу), московских штићеника, који су опет узнемиравали турске поседе, највише утврђени град Азов близу ушћа Дона и кавкаску границу, а најзад и због политике интересовања Москве за православне султанове поданике и опет интересовања Порте за муслиманске поданике цареве.

У Цариграду у патријаршији стално су били у науци руски младићи, а руски посланици су свраћали у патријаршију доносећи руску »милостињу«, то исто је учинио и посланик Благов који је Цариград посетио год. 1586. Исте године дошао је у Москву, опет по »милостињу«, антиохиски патријарх. Московски митрополит први га је у Саборној Успенској цркви благословио и тек онда је примио патријархов благослов. За време боравка антиохиског патријарха у Москви цар је ставио предлог да се московска митрополија подигне на степен самосталне патријаршије. Поведени су дуги и компликовани преговори који су се завршили доласком цариградског патријарха Јеремије који је дошао са великом пратњом. 26 јануара 1589 год. посвећен је први руски патријарх Иов. 1591 год. дошао је у Москву митрополит трновски са повељом цариградског патријарха којом се коначно потврђује патријаршија »Московска и целе Русије«. Пре тога је патријарх Јеремија однео султану повељу цара Тодора у којој је московски цар молио »брата« свога »Мурата султана« да »чува« патријарха и да нареди својим пашама да исто тако поступају.

За време патријарха пећског Пајсија неколико пута су долазили у Москву његови изасланици. Сваки од њих је био пажљиво саслушаван, и то не само о стварима црквеним, него и чисто политичким, а чак и војничким. Иста пракса је настављена и касније. Московска влада и врховна војна команда могле су на тај начин да буду обавештаване о приликама у Отоманској Царевини, нарочито на Балкану, односно у крајевима пећске патријаршије. Један од тих московских гостију митрополит Симеон, »сербские земли, города Скопија, монастира Јоана Претечи« дошао је 7 јуна 1641 год. у Москву тражећи да га приме у Русију »на вечно живљење« јер је претрпео прогоне од Турака. »Српске земље пећског Вазнесенског манастира ђакон Дионисије« био је у Москви завладичен и умро је као казански митрополит.

Врло интересантне су биле везе са Русијом патријарха Гаврила који је те своје везе и главом платио. 1654 г., у доба када је у Русији вршена црквена реформа патријарха Никона која се састојала у »исправљању« богослужбених књига и обреда према грчким обрасцима, а Украјина под својим хетманом Богданом Хмељницким била у тешком рату са Пољском и, одвојивши се од ње, признала за свога цара Алексија, цара Московског из дома Романових, стигао је на руску границу митрополит требињски Арсеније са пратњом. Он је био изасланик патријарха Гаврила и донео је између осталог извештај о покушају посредовања патријархова између хетмана Хмељницког и војводе молдавског Матеје. 1 маја на граници се нашао и сâм главом патријарх Гаврило са великом пратњом црквених и световних личности (пет синоваца патријархових). На путу је био лепо примљен и од молдавског војводе и од украјинског хетмана, али изгледа због интрига антиохиског патријарха Макарија, који је онда ишао такође за Москву, био је заустављен. Касније је пуштен и стигао је најзад у Москву и донео је велики број рукописних. књига са молбом да се оне наштампају за Србе. 1656 године пошао је из Русије натраг и завршио је трагично: од Турака »обешен, од својих оклеветан, од браће лажно оптужен (оболган)« ... Тако је постао мученик за једну велику ствар ...

Врло је вероватно да је Гаврило, поред изнетог момента (мржње »браће«) страдао због стално напрегнутих односа између Москве и Турске. Још 1642 год. једва да није дошло до рата између ових сила због заузећа тврђаве турске Азова од стране донских козака.. Козаци су поклонили своје освојење цару, али је цар, саслушавши земаљски сабор који је био мишљења да Русија није у стању да води рат, одлучио да се са Турском одржи мир, па је наредио враћање Азова Турцима. Међутим, примивши украјинске (»запорошке«) козаке у своје поданство цар је прмио и њихове рђаве односе са Турском, због козачког гусарења на Црноме Мору.

И за време Максима, наследника Гаврилова на патријаршиској пећској столици, нису прекинуте везе пећске и московске патријаршије. У послу црквене московске реформе, као и касније у великом црквеном суду на сабору у Москви над патријархом Никоном и над његовим противницима учествовали су и грчки јерарси. А руски свештеници, Арсеније Суханов, по специјалном налогу цара и патријарха, и ђакон Тодор, који је био на страни људи старог обреда, противника Никонових, посетили су Балкан, и то и српске и грчке цркве и манастире (нарочито Хилендар), прикупљајући рукописе и проучавајући на лицу места начин службе Божије. Између Срба и Грка у Русији приликом њиховог боравка тамо долазило је до размирица и суревњивости, и Грци су се трудили да потисну Србе, као и Бугаре, те да им не даду да се користе милостима и пажњом московског цара, партијарха и других црквених и световних лица.

1668 год. посетили су Москву ердељски митрополит Сава Бранковић са младим братом Ђорђем, будућим »деспотом Илирика«, грофом Свете Римске Царевине, аутором велике хронике и аустриским сужњем. Ђорђе је пред царем излагао планове ослобођења Словена од Турака. О томе се иначе говорило у Москви, чак и сам цар је на то мислио и износио своје мисли у томе смеру на седницама Бољарске Думе, тога највишег саветодавног и управног тела царевине. У духу велике, свехришћанске и свесловенске мисије Русије деловао је у Москви и Хрват Јурај Крижанић, који се у Русији јављао као »Јурије Сербин«, и који је за своје идеје и предлоге, сматране у Москви за неумесне, био чак у Сибир прогнан где су га доделили у скромној улози једном провинциском »војводи« (среском начелнику). Својим идејама Крижанић је вероватно утицао преко својих рукописа, познатих на двору, и на самог цара Петра Великог.

Седамдесетих година XVII столећа дошло је и до ратовања са Турцима на Украјини, на деоној обали Дњепра где су се укрштавали интереси Московског Царства, Пољске Краљевине и Отоманске Порте и где се створила између козака једна туркофилска струја. Ово је припремало ступање Русије у велику коалицију против Турске, звану »Света Лига«. Почетком (онда још формалног) царевања Петрова Русија је заиста ушла у савез против Турске, али на почетку њено учешће у рату те »Свете Лиге« ограничило се на два неуспела похода против кримског кана, султанова штићеника.

Српски патријарх, чувени Арсеније III Чарнојевић, обраћа се на руске цареве Петра и Јована (тада су формално владала ова два брата). Нарочито је занимљива његова посланица у којој патријарх позива цареве да пошљу војску на Дунав где ће се њој придружити Срби, Бугари, Молдавци, и »биће (Русима) пут до Цариграда без сметње«. На тај начин опет се појављује идеја руског покрета ка Цариграду...

Свргнут са престола цариградски патријарх Дионисије позивао је цареве на борбу ради заштите Грка, Срба, Бугара и Влаха: »Устаните (цареви!), дођите да нас спасите«. Овим почиње нови активни улазак Русије у сложени склоп балканских проблема што ће се и заиста десити за време цара - револуционара Петра Великог (1682 управо 1689-1725).