Русија и Балкан (А. Јелачић) 1
| ←< предговор | РУСИЈА И БАЛКАН Писац: Алексеј Јелачић |
2. глава→ |
Почеци. - У зору руске историје. - Кијевска Русија и Балкан.
Под 837 год. један западно-европски летопис прича о доласку ка западном цару Лују Побожном посланства из Византије. Са посланицима су дошли »неки људи« који су »себе, односно народ свој звали Рос«. То је први спомен руског имена у историји. 843-4 год. »многобошци звани Рус ушли су у град Севиљу...« 866 год. Византиско Царство и његова престоница Цариград стрепили су од напада Руса који су допловили Дњепром и Црним Морем пред његове обале и бедеме. »Цар (Михаило III, онај исти под чијом су се владом покрстили Бугари и њихов кан Борис-Михаило, а првоучитељи словенски Константин-Ћирило и Методије били су упућени са богослужбеним књигама писаним словенским словима у Моравску) немајући могућности да победи Русе наговорио их је на мир помоћу богатих дарова који су се састојали од злата, сребра и свилене одеће. Он им је послао једног епископа који их је покрстио«. Толико грчки историчари. Од IX столећа сл територије садашње Јужне Русије или Украјине долазе освајачи, трговци и путници на обале Босфора, док се са тих обала упућују мисионари према северу који, уз ширење хришћанства, шире и византиски културни, политички и привредни утицај у тим пределима. Крајем тога столећа ствара се једна ратничко-трговачка држава, т. зв. Русија, дуж великог воденог пута из Балтичког у Црно Море. Изгледа као највероватније да су је створили Нормани покоривши и ујединивши источно-словенска племена којима су наденули руско име. Два су била главна града те државе: Новгород Велики на северу и Кијев, »мајка руских градова«, на југу, на средњем Дњепру, на једној ванредно важној географској тачки.
Из те државе скандинаво-словенског карактера експедиције трговаца-гусара крстариле су по Црноме Мору и Касписком Језеру, и даље све до Багдада ... Али главни објекат ратних похода и трговачког саобраћаја била је Византија, Балкан. Према томе, везе Русије и Балкана настале су пре једанаест векова. Почетком X столећа забележен је велики поход руског великог кнеза Олега (Хелги) на Цариград. Руски летопис га је окитио легендарним подробностима, очигледно позајмљеним из јуначких песама које су се јамачно певале на двору кијевских кнежева (конунга). Али, мада није сачуван грчки извештај о тој експедицији Олеговој, у руском летопису налазимо текст политичко-трговинског уговора између Русије и Византије из год. 907-911. То је први међународни уговор Русије, и то са Балканом. Позната су имена руских посланика која су га закључила (готово су сва норманска), а склопљен је ои у име великих кнежева Олега и Игора и »осталих кнежева и целог народа«, што је веома занимљиво. Уговор, односно уговори, одређује слободу доласка и боравка руских трговаца у Цариграду, основна начела кривичног права за случај неких злочина које би учинили или од којих би страдали Руси, онда извесна правила пловидбе и трговине. Од оног времена несумњиво је да се развијају трговачки односи између Русије и Византије, а и културне везе су прилично јаке као и интензивна верска пропаганда грчких свештеника у Русији. Из уговора који је закључио после неуспелог похода против Византије следећи руски велики кнез Игор (944 год.) сазнајемо да је у Кијеву било пуно хришћана, а да су имали и своју цркву. Знаменити византиски владар и књижевник цар Константин Порфирогенит на сликовит начин описује везе Русије и Византије: преко зиме словенска племена су секла дрвеће, правила од њих чамце »од једног стабла« и пошто су се реке ослобађале од леда пуштале их да плове до Кијева. Ту су их продавала кнежевској »дружини«, т.ј. трговцима-гусарима. У јуну месецу састајали су се речни каравани близу Кијева из многих градова, Новгорода и других. Затим се јединствен караван спуштао Дњепром до великих брзака (руски »пороги« који су сада послужили као основ за стварање велике и чувене електричне хидроцентрале зване »Дњепрострој«). Ту се морало излазити на обалу и вући чамце конопцем, па, прошавши опасну зону, ући опет у реку и пловити све до Црнога Мора и преко њега до Цариграда. Пут је морски обично ишао дуж обала Балканског Полуострва. Крзно, мед, восак, онда жито и људи (робље) то су били предмети извозне руске трговине. Док се увоз из Византије састојао од вина, штофова (нарочито су гледали да дођу до забрањених за извоз скупоцених свилених тканина), разних луксузних предмета.
Негде око 955 год. за владе споменутог цара Константииа VII била је покрштена удова Игорева и намесница руске велике кнежевине кнегиња Олга (Хелга) примивши име Јелене. Летописац тврди да је сâм цар био њен кум, али је она крштена по свој прилици још у Кијеву. Кнегиња је била примљена на царскоме двору и тај пријем је описао сâм цар. Али Олгин син Светислав, први руски кнез са словенским именом, није хтео да се покрсти. Светислав је био прави јунак из народне песме, ратник пре и изнад свега. У својим походима он је дубоко засегнуо у Балкан, освојио је Бугарско царство и допринео је, као византиски савезник, паду тога царства. Светислав је хтео да напусти Кијево као престоницу и да узме бугарски град »Перејаславец« на Дунаву за своју престоницу. Али, одигравши улогу коју му је наменила византиска политика, био је од стране Византије нападнут и натеран на одлазак у Русију. Ваљда су благовремено известили из Цариграда степске номаде Печењеге о пролазу руског кнеза кроз брзаке на Дњепру, јер је он тамо био нападнут и погинуо. Из доба Светислављева ратовања на Дунаву сачувана је прича сведока о састанку руског кнеза и византискога цара. Цар је дошао на коњу са великом пратњом дворјана у златним оделима. Руски кнез је допловио чамцем и сам је веслао. Био је у кошуљи која се само чистоћом разликовала од кошуља других веслача, Поред тога су перчин на обријаној глави и минђуша са два зрна бисера и једним рубином сведочили о његовом »племенитом пореклу«...
Пред крај X столећа десио се један од најважнијих догађаја у историји старе Русије. Светислављев син, Олгин унук, велики кнез Владимир, који је једно време био на челу т. зв. »многобожачке реакције«, створио у Кијеву читав »Пантеон« словено-руских богова и дао је убити неке хришћане, званично је примио Христову веру из Византије, пошто је са њоме ратовао, оженио се византиском принцезом Аном и покрстио је цео свој народ (разуме се да је многобожачка традиција остала веома јака, али је ипак формално цела Русија од онда постала хришћанска земља). Не само из по мало фантастичних извештаја летописа, него и из других, поузданијих извора знамо да је и римска црква покушавала да Русе привуче у свој круг, али није успела. Руско православље, хришћанство са византиском традицијом, постало је за дуги низ векова један од најважнијих чинилаца руског живота и може се рећи да чак и сада, после толиких преокрета у руском животу, после темељне промене привредне, друштвене и политичке организације, и без обзира на оштру антицрквену и антиверску политику која се током многих година после револуције у Русији спроводила, овај фактор и сада није потпуно за потцењивање. Треба нагласити да верски чинилац послужио је за зближавање између јужнословенских православних народа - Бугара и Срба - и Руса. Први почеци руске књижевности ка словенском језику и писани ћирилицом стоје под несумњивим утицајем старобугарске и старосрпске књижевности. Постоји једно доста образложено научно мишљење да је пре него што је добила самосталнога митрополита кијевска руска црква потпадала је под црквену јурисдикцију охридског архиепископа. На тај би начин старословенски Охрид, та колевка словенске просвете и школе, био метропола руске цркве и просвете. У знаменитој малој руској црквици близу Новгорода, т. зв. Спасу на Нередици између других фресака постоји једна коју је израдио »Грцин Петровиц«. Да л' није тај иначе непознати мајстор био Србин?
Наследник Владимиров био је велики кнез Јарослав, звани »Мудри« (1019-1054) коме се приписује први руски законик звани »Руска Правда«. Зна се за њега потпуно поуздано да је он говорио више језика, да је имао велику књижницу, да су његове и његове земље политичке и културне везе биле јаке на све стране: трговина се водила пре свега са Балканом, али је било веза и са севером Европе (сам Јарослав је био ожењен девојком из једне скандинавске краљевске куће, а једна ћерка је била удата за норвешког краља), са европским центром и са западом (две друге ћерке Јарослављеве биле су удате за француског и угарског краља). Јарослав је пре хиљаду година (1036) саградио у Кијеву саборну цркву Свете Софије, чији је један део са прекрасним византиским фрескама и мозаиком до данас сачуван, и ту је био и сахрањен (недавно су тамо нађене његове кости и испитане, којом се приликом потврдио летопишчев опис физичких мана великог кнеза, и враћене натраг на своје место). Јарослављев старији син Владимир извршио је последњи, неуспели поход на Византију и појавио се са својим лађама пред Цариградом, док се четврти његов син Всеволод (Свевлад) оженио са принцезом из царске грчке куће Мономаха и био по култури веома близак Византији, познавајући и многе европске језике. Син тога Всеволода Владимир, звани по мајци »Мономах«, касније је заузео великокнежевски руски престо и био је један од најбољих владара Кијевске Русије. И други су се руски кнежеви женили са византиским принцезама, као што су се и руске кнегињице удавале за византиске принчеве. Поред тога, наставља се жива трговина између Русије и Балкана, живе културне, црквене, књижевне и уметничке везе, долазак грчких путника и хаџија у Русију и из Русије у Цариград, уопште на Балкан, па преко Балкана и у Свету Земљу. Тако је ишао на граници X и XI столећа преко Цариграда у Јерусалим игуман Данило, који је стигао у Палестину када су је освојили крсташи, и тамо је запалио кандило »за целу руску земљу«. Руски путници-хаџије (»паломници«, од речи »палма«, јер су из Јерусалима носили са празника Цвети палмове гранчице, или »калики«, од латинске речи »caliga«, као што се звала њихова специјална путничка обућа) свраћали су ван сваке сумње и на Свету Гору (Атон) и тамо је основан и руски манастир Светог Пантелејмона. Врло је вероватно, према извештајима старе средњевековне српске књижевности, да је младог Растка, будућег Св. Саву, упутио у правцу монашког живота један руски калуђер. Та година сусрета Св. Саве са Русима (1185) сматра се често као прва година сусрета Руса и Срба уопште после раздвајања у прасловенско доба оних словенских племена која су се касније претворила у руски и српски народ. Али држимо да је тих додира било и много раније.
Међутим у доба Св. Саве, односно касније Нема-њино доба, Кијевска Русија се приближавала своме паду. Већ је Мономахов син Јурије, звани »Долгоруки«, тежио да се пресели из Кијева и да створи себи кнежевску престоницу у центру источно-европоке равнице, тамо, где ће се касније створити т. зв. »Великорусија« (за време тога великог кнеза - 1147 - први пут се спомиње Москва као властелинско добро бољара Кучка). Син тога Јурија велики кнез Андрија, први владар-апсолутиста у руској историји, пренео је престоницу своју на север, у град звани Владимир на реци Кљазми, притоци Оке, притоке Волге, а год. 1169 је чак спалио Кијево. Али и ова велика историска промена и пренос тежишта руске историје према северо-истоку нису прекинули везе Русије са Балканом, нарочито културне, мада су у веома знатној мери ослабиле везе привредне, трговачке. И даље се врши размена црквених путника, долазе из Византије поједини свештеници и владике Грци, који заузимају црквене службене положаје у Русији, а руске хаџије стално се виђају у Цариграду, чак и онда када је Цариград био заузет од Латина. Несумњиво је да нису прекинуте ни везе Руса са Бугарима и Србима, односно са т. зв. »Другим« Бугарским царством, као и са Немањићком Србијом.
Међутим равно пре седам сто година - 1240 - Татари у својој великој навали почетој крајем 1236 год. освојивши северо-источну Русију, појавили су се пред Кијевом и потпуно су га разорили. Тиме се сматра да је почело руско робовање Татарима које је трајало преко два столећа, па је имало огромне историске последице раздвојивши Русију северо-источну и средишну од западне (Белорусија) и Јужне (Украјине и Галиције) које постепено потпадоше под литванску и пољску превласт (Галиција је припојена непосредно Пољској тачно пре шесто година - 1340, - за време знаменитог пољског владара Казимира Великог). Поред тога знатно су ослабљене везе Русије са Западом као и са Византијом и Балканом, а појачане су везе са Истоком, пошто је велики део Русије постао скуп кнежевина, зависних од светског татарског царства. Потпадањем Русије под Татаре, односно на Западу, нешто касније, под Литванце и Пољаке, почиње, дакле, једно ново важно доба руске историје.