Покондирена тиква/16
| ◄ Позорје 6. | Позорје 7. | Позорје 8. ► |
Позорје седмо
ФЕМА, ПРЕЂАШЊИ
САРА: Апропо, како вас могу назвати, богиња, грација, графица или бароница, ја не могу да се резолвирам.
ФЕМА: Коми фо! Ја не знам шта ви с овим желите казати.
САРА: Ах, гледајте како сте срећни, како сте алабонер. Господин филозоф, мој рођак, који се у Паризу могао оженити, мој рођак, ја се дичим, склонио се, хоћете ли моћи погодити? Склонио се ...
ФЕМА: Узети моју кћер ...
САРА: О, маните фрајлицу, она је јошт зелена.
ФЕМА: Слута је она, а не зелена; жао ми је што се и назвала мојом... али нека ... шта су се господин филозоф склонили?
САРА: Гледајте како је дивно, ја вас могу поздравити ле бон тон, ви сте супруга господина филозофа.
ФЕМА: Ох! (Извали се на столицу.)
САРА: Хоће да падне у несвест. Фришко хофманише тропфн (узме стакло с пенџера и принесе јој к носу).
ФЕМА: (лагано): Јесам ли добро показала како се ноблеса владају?
САРА: Ни моја грофица није могла боље.
ФЕМА: (стави се у другу позитуру): Господин от филозоф, дакле, ви зацело мислите?
РУЖИЧИЋ: Ја с облака силазим и тебе за мене налазим.
ФЕМА: Ох, ох! (Лагано Сари) Како се француски уздише?
САРА: Алабонер.
ФЕМА: Алабунар, алабунар, господин филозоф, ја сам слаба, нећу моћи ...
САРА (лагано): Немојте се устезати да се не расрди.
ФЕМА: (нагло): Хоћу, господин вилозов, верујте хоћу. Ј"а сам вам само хтела показати како ноблеси раде, но ја хоћу ... Ах, ја од радости опет падам у несвест кад помислим како ће око мене моје комшинице пузити, како ће ме називати милостивом госпојом филозофицом, а ја ћу њих преко гледати, да покажем да сам већа од њих.
САРА: Ми ћемо се сваки дан на четир' коња возити.
ФЕМА: Нећу се ја мешати с којекаквима. Ко си ти? - Ја сам ваш брат, ја сам ваш ујак, стриц. Јеси ли и ти вилозов? Јеси ли немеш? - Несам. Марш испред мојих очију! Да си ми ти род, и ти би био вилозов као ја.
САРА: Видите воспитаније?
РУЖИЧИЋ: Која њу у восхиштеније доводи, јест благодетелна муза. Ми ћемо непреривно у содружеству богиња и грација бити.
ФЕМА: Ја ћу бити с њима "пер ту".
САРА: Право, право!
ФЕМА: Како се каже француски драга?
САРА: Ma chère.
ФЕМА: Кад их запитам како сте ми, ма шере, како сте спавали, кад ћете у шпанцир, ко вам је правио кур.
РУЖИЧИЋ: Не лармаз. Љубимац муза и грација јест само Аполо.
САРА: И ми њене другарице, право, право, право.
ФЕМА: Па кад донесу пунча, лимунаде.
РУЖИЧИЋ: Парасток; нема тамо пунча; нектар и амврозија.
САРА: Пунча, мон фрер, пунча, ауспруха, токаера, лимунаде, барбараса, ремаркабл! То ћемо и данас имати, је л' те, госпоја от Мирич, и господин ће филозоф с нама ручати?
ФЕМА: Мекарабл, ја ћу таки ребарбараса справити.
САРА: Право, право! (На уво.) Али хоће ли младожења какав дар добити?
ФЕМА: Алабунар, од мога покојног мужа остало је доста ствари (начини смешан комплимент и отиде) САРА: Но, како вам се допада?
РУЖИЧИЋ: Зла волшебница претворила је лепоту Хелене у руготу Хекубе.
САРА: Видите, колика и каква разлика између ње и њене кћери.
РУЖИЧИЋ:
- Дође мило време
- Да волшебница бреме
- Са Хекубе свуче
- И у грацију обуче
- Тада ће (хм) сунце
- Сјајно своје лице,
- У Хелене оку
- У виспреном скоку
- С радостију гледат
- Задовољств' осећат.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|