Покондирена тиква/15
| ◄ Позорје 5. | Позорје 6. | Позорје 7. ► |
Позорје шесто
САРА, РУЖИЧИЋ
САРА: Но, како вам се допада мадамојзел?
РУЖИЧИЋ: Хелену је Јуно у пауна претворила. Леп је паун, и красан, и с перјем се дичи, али би се постидио да зна како кричи, каже безсмертни Доситеј Обрадович.
САРА: Дакле, ништа нема од свадбе?
РУЖИЧИЋ: Химен само два једнака серца стеже?
САРА: Имате право, невоспитана је, а и свашта. Него, мати јој је друга жена. Она и вас на ручак позива.
РУЖИЧИЋ:
- Велкоможни трбуве,
- Твоје силне меуве,
- Гоне гладног певати,
- Гоне стихе правити.
- С тебе многе девојке
- За старкеље полазе,
- С тебе лепи младићи
- Бабускере узимају.
САРА: Кажите ви мени право, али само право, мон фрер, како вам се допада госпоја от Мирич.
РУЖИЧИЋ: Троја пада, но Хекуба живи Да као сова унучад преживи.
САРА: Ја имам један леп план; истина, ја сам слаба жена, немам толико разума, толико памети као ви, али сам ваша тетка, мон фрер, а тетке, знате, свуда се умеду наћи, а и треба да се за вас старам. Видите, ви сте млади, ја сам мало старија, треба да вас усрећим, да лепо живите, ја имам један врло леп план: да узмете госпоју от Мирич за жену.
РУЖИЧИЋ: Хо, хо, хо! Небо плаче, земља се отвара да Хекубу у објатја прими.
САРА: Мислите ви гди је она у годинама? Треба да знате, мон фрер, да су удовице као зелено шибље; што више с једне стране горе, то већма сок на другом крају пуштају. Тако и жене, што више година имаду, то јаче и силније љубе.
РУЖИЧИЋ: А кад аморети дођу на посјешченије, и кад усхтем Венус појати, и кад ми грације воображеније обузму, гди је оригинал?
САРА: Е, није него још штогод, ви не знате какав је био Вулкан, па шта је фалило вашој Венери? Јести и пити, мон фрер, јести и пити, то је љубов; маните се ваших грација и богиња.
РУЖИЧИЋ (разрогачи се): О, Аполо, гди је твоја сила да претвориш опорочителницу у краву!
САРА: Гледајте ви, мон фрер, да се усрећите; слушајте мој совет, мон фрер, она је красна жена, ваша прилика. Колико су ваши ти богови са мало постаријим персонама задовољни били, само да им је пун трбу'.
РУЖИЧИЋ: Стан'те, Бауцис и Филемон, срећни пар људи. Хоћу - тек тако могу ја моја сочиненија издавати.
САРА: Хоћете, мон фрер?
РУЖИЧИЋ: Музе покој љубе, с пренумерацијом се књиге не издају. Миричка ће бити мој ферлегер.
САРА: Vivla! Ја ћу њојзи овај весео глас однети, она ће то волети него богзна што, она ће видити да сам јој пријатељица. А, ево је, ремаркабл.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|