Лав и миш и лисица

Лав и миш и лисица
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Лав у својеј пештери спаваше. Дође миш и претрчи му преко шије: тргне се лав и скочи иза сна. То гледајући лисица споља, начне му се посмејавати говорећи да он, лав будући, миша се боји и плаши. „Не бојим се ја, — одговори лав — што је год мишева, али ја нећу нипошто да се тај обичај уводи: кад ја спавам да се они мени преко шије утркивају; нека трче куд су и пре тога; широко им поље.”

Наравоученије

Злим обичајем ваља на сваки начин испочетка противстајати, да се не уводе и не укорењавају: зашто кад се већ уведу и утврде, силом и на срамоту хоћеду да се за закон држе и почитују. Ево шта простота и сујеверије виче: „Тако су наши стари чинили, тако хоћемо и ми!” Но ово у свачем нимало не ваља. Наши су се стари пре неколико стотина година клањали Давору и Коледу као својим боговом, којих се сад једва име гди чује. Наши су стари за многе којекакве после љуто пострадали: је ли дакле право и паметно да и ми у њима остајемо и страдамо? Нипошто! Кад би људи све једнаки остајали, никада ниједан народ не би се побољшао ни просветио. Разумни иду све набоље, а неразумни или остају како су били, или (што је веројатније) ако се не побољшавају, а они иду све нагоре.

Ово добро да приметимо: док се год један народ находи у простоти, он је у состојанију детињства, зашто детету је природно да је просто; али ово му не бива из доброте његове, него из незнања и неискуства. На исти дакле начин, како год дете: колико више расти, све то већма бива или паметније и боље, или луђе и горе: ако се на добро упућује, наставља, учи и принуђава, с возрастом расти у њему разум и добродјетељ, и тако мало помало постане човек благонараван и совершен, благопотребан себи и другим. Ако ли пак живи и расти својевољан, необуздан, распуштен, а најпаче с строптивим друштвом који му сваки дан дају развраштене примере, бива дан о дан гори и опачнији. Подобним образом бива и с цели народи. Испочетка су сви прости, пак ако се чрез добре обичаје и законе на добро упуте, иду и напредују све к то већем совершенству и благосостојанију; ако ли се упуте на криво и на зло, а они из простоте дођу у варварство, глупост, сујеверије и у свако злонаравије. Зашто су Албанези од толико стотина година све арамије и убице? Ни зашто друго него што остају као су им и стари; и — што је опачније — мало помало бивају све то гори, док год ко паметан њима не облада, пак онда оне који не буду хотели од зла престати — све поизвеша, а остале упути на добро и принуди их да живу мирно и паметно и да буду благополучни.

Да је Велики Петар хотео да његови Росијани остану како су им и стари били, они би били и данас као Татари; али је богопросвештени монарх знао да то ништа не ваља, увео је нове обичаје, науке и законе, и зато је Росија данас тако славна. Сви Европејци да су хотели остати као су им стари били, били би и данас идолослужитељи, а не христјани; варвари, а не просвештени и благоуправљајеми народи.

Из овога, дакле, што сам рекао, и најмање дете може познати колика је потреба отличавати зле обичаје и неваљале од добрих и полезних. Премудри Творац ово је вложио и усадио ујестество вешти: да што је год управ полезно и за всегда полезно, то је и добро. Како хоћемо дакле да познамо је ли једна ствар, или дело, или обичај, добар, прво испитајмо на што је благопотребан и полезањ. И будући да је овде слово о обичаји зли или добри, испитавајмо их и расуждавајмо о њима: и које познамо да су непотребни и ни на што полезни, одмећимо их, ако су чак од Метусалова времена; а добре само уздржавајмо, и утверждавајмо, и нове које познамо за полезне уводимо и узакоњавајмо. И тако поступајући и напредујући, из простоте и детињства нећемо доћи у варварство, које је много горе од детињства, но у возраст мужа совершена и украшена разумом и добродјетељију, и заслужићемо место међу славним и просвештеним нацијама Европе.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.