Лисица и курјак

Лисица и курјак
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Лисица упадне у један бунар. У то исто време, по случају пролазећи туда, курјак чује глас и вику из бунара, погледа унутра и види бедну лисицу готову утопити се, која га почне молити и заклињати да похити колико брже, донесе уже и да је извуче. Курјак се обешта све то учинити, но притому запита је да му каже како је ту упала, она која иначе од свакога почитује се за хитру зверку и врло се ласно не д преварити. „Уже! Уже! — викну она. — Помагај! Видиш да мени није до дангубе и разгвора. Извади ме пре, пак ме онда питај што год хоћеш!”

Наравоученије

Кад видимо кога у нужди и невољи, ако можемо помозимо му; ако ли не можемо, кажимо му управ да се не нада; нити стојмо зановетајући и приговарајући му: „Да ниси то учинио, боље би било.” Кад ко погреши и пострада, тада и сам види да није како надлежи поступио, иити је потреба да му ми кажемо оно што он чувствује. Оно је добар погађач који погоди пре него се ствар случи; а кад се већ што догоди, свака бака може о том прорицати.

Кажу за Шпањоле да ако ће ко од њих и просјак бити, опет је поносит и високоуман. Један од ових заиште од неког господина да му што да, а он га почне увештавати да здрав човек не ваља да проси, него с трудом руку својих да себе обдержава. „'Оћеш ли ти мени дати што ја од тебе иштем? То ти мени кажи!”, — одговори му високоумни просјак — „а то што ти мени сад говориш, држи за се; јер ја све то знам боље од тебе.” Бедна ствар: просјак поносит! Зашто иначе знамо да нужда и убожество смирјава и велику гордост. Срамотна вешт видиш здраво тело да проси, а најпаче кад бива из лености и обичаја. А кад је познато да је ко трудољубив и поштен, пак му се случи какво нешчастије, онда свак чувствује велику радост кад може таком помоћи. У Атини, између прочих судија, уређавали су се и такови надзиратељи који су морали знати на који начин и најпоследњи гражданин своје припитаније и содержаније придобива; ленштину и без нужде просјака нису хотели међу собом трпиш; гди су пак праву нужду вид'ли, ту је све општество јединодушно помагало. Предваравати ваља на сваки начин да се ленштивост не уводи у обичај; а гди је права потреба, онде преблажен онај који показује по своме могућству милостиво и благодјетељно срце и утробу. Овде служе оне свете речи: „Блажени милостиви, јако ти помиловани будут!” Златне су и оне речи Исократа к Димонику: „Mηδενί συμϕοράν ονειδίοης! Кοινή γαρ η τύχη και το μέλλον αόρατον: Никога у злополучију не укоравај! Ибо, случај је општи и време будуште не види се.”

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.