Краљ Вукашин/11
| ◄ ПОЈАВА V | ПОЈАВА VI | ПОЈАВА VII ► |
ПОЈАВА VI
Јелена и Видоје.
ЈЕЛЕНА:
Стани; овдје, ноћу, шта тугујеш?
Биједниче, каквој љутој бризи
Тражиш конац у прождерној води?
ВИДОЈЕ:
Вјечни Боже! варам ли се, ил’ си
Ти, царице?
ЈЕЛЕНА:
Ја сам, и ево ти
Запов’једам да већ не покушаш
Из рука се мојих истргнути.
Ко си? кажи; твој глас ми је познат,
Ал’ у мраку не разбирам лице.
ВИДОЈЕ:
Ти, ти главом, Урошева мати,
Да Видоја од смрти задржиш?
ЈЕЛЕНА (пушта га):
Проклет био! ти си? И овдје те
Коб немила на ме нанијела?
Хо! у мјесто да задржим тебе,
Требало је да т’ у воду гурнем.
ВИДОЈЕ:
И сто пута бићеш немилија
Но што бијах, ако ме не пустиш.
ЈЕЛЕНА:
Не, казнити треба ну и спасти
Твоју душу; ни по што јој не дам
Да т’ из т’јела побјегне тол’ брзо.
Нек је грижа полагахно једе,
К’о и мене љута жалост. Жжви
И да слушаш моје страшне клетве,
И да Бога за опроштај молиш.
Коњаници, чувајте га тамо. —
Више жалим тога несрећника
Но што мрзим. Кад му живот спасох,
Нек и даље уз нас мирно живе. —
Ох, мој Боже!
У бујици крвних мојих дјела
Бар милошћу једно нек засија.
Вај! бијах ли ја рођена на то
Да у крви до кољена газим,
И то цвјетно Душаново царство
Да претворим у ужасно гробље?...
Не, то није моје дјело, није,
Но за руком крвавом Мрњавца
Никдо сјеме страшне казне, коју
Бог над Срб’ма преко мене врши.
Нек се збуде пресуда небеса.
|