Краљ Вукашин/12

ЧИН ДРУГИ

ПОЈАВА VII

ПОЈАВА VII
Јелена, Бојо, Никша, Драшко и још двојица.

ЈЕЛЕНА:
Добро дошли, мили пријатељи!
Овдје, даље од табора, гдје нас
Прислушкују радо, ја вас позвах
И вечерас на договор тајан.
Ви дођосте и хвала вам. Знајте,
По вечери позваће кнез Лазар
На збор к себи све војводе наше.
Реците ми, дишете ли јоште
Истим духом којим дисали сте
Кад бијасмо у Приштинском двору?
БОЈО:
Повода ти не дадосмо, госпо,
Да о томе сумњаш.
ЈЕЛЕНА:
Још никаква;
Али ћу вас ипак подсјетити
Да сте ми се ондје сви заклели
Над крвавом лешином свог цара
Да сабаља нећет’ отпасати
Док узживе његов убојица.
БОЈО:
И водимо рат ужасан, видиш;
Сваку стопу биљежимо крвљу,
А побједом сваки божји данак.
ДРАШКО:
Тјерајући пред собом злочинца
Од области до области, ето
Стјерасмо га већ у Маћедонску;
Ту ћемо му крај учинит’ сада.
ЈЕЛЕНА:
Неће њему ту бит’ крај, но рату.
НИКША:
Ко то вели, госпо ?
ЈЕЛЕНА:
Не видите
У табору римског посланика?
Не чујете какве сипа р’јечи
Што душама живо приањају?
БОЈО:
Издајица кога послушао!
НИКША:
Ја бих тому забо нож у срце.
ЈЕЛЕНА:
А мислите л’ да у сваком овдје
Дише ваша племенита душа?
Колико је њих испрва дошло
Под засгаву са намјером светом
Да уздигну понижени престо?
Колико их под њом и сад стоји
Да освете кућу Немањину?
Већ времена Душанових нема;
Ондашња је поносита мис’о
О држању и величју царства
Испахала из лешине труле
Властеле нам српске; сад гамижу
По њој само ситни црви, сваки
Наваљујућ’ да што више прождре.
ДРАШКО:
По несрећи то је тако.
ЈЕЛЕНА:
Неки
Одбјегоше чувши да им земље
Притиснуше вјероломни Угри.
То и кнезу дух је уздрмало;
Па се бојим да ће сада лакше
Р'јечма мира приклонити ухо.
БОЈО:
Вукашин је непријатељ главни;
Тек коначно кад сатремо њега
Поћи ћемо да грабежну жеђу
Загасимо Угром у Дунаву.
ЈЕЛЕНА:
То ј’ и моја мис’о, и такову
Што хитније распростр’јети треба.
А у кнеза ако ноћас дође
Да озбиљних о мирењу р’јечи,
Одбијте их с таким презирањем
Да и њему и свакому лица
Узморају планути од стида.
Чули сте ме, па идите сада,
Ви с те стране, ја ћу с ове друге;
Па свак живо нек прионе послу
Чим у табор стигне.
НИКША:
Да ту мира
Неће бити јемчимо ти, госо.
(Одлазе.)
ЈЕЛЕНА:
И ја велим за сада га неће
Нити смије бити. Српска земљо,
Ја те љубим, ну тек ћу ти онда
Допустити да се тужна смириш,
По што будеш из њедара својих
Мрњин отров са свим избацила.
А све дотле нек у теби тутњи
Зуј стријела, лупа буздована,
И бораца разјарених вика.
То ј’ оп’јело задњем’ Немањићу,
А новому царевању поздрав.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.