Краљ Вукашин/10
ПОЈАВА V
Обала Струмска. Видоје сам. — (Ноћ је).
ВИДОЈЕ:
До сад презрен, а сад срамно прогнат!
Ништа боље, вај! и не заслужих.
Куд ћу! ни сам не знам; немам куда;
На све стране као зид преда мном. —
О вихрови, шта с’ не раздухате
Да ме гдјегод баците далеко,
Ил’ сатрете у вртлогу вашем?...
Ево Струме; у води ћу њеној,
Задушити свој стид, своју грижу.
Вај! осјећам ипак да сам невин.
К’о што течеш у кориту твоме
Тиха, бисгра, нит’ си штогод крива
Кад потоци замуте те брдски,
Так’ и мени тецијаше живот;
Ал’ оруђем најгрђег злочинства
Учини га ужасан убица.
О небески духови, ви знате
Да крив н’јесам, бар не хтједох бити;
И ти сада тамо у вјечности
Знаш најбоље, сјенко Урошева,
Да т’ искрено избавити хтједох,
Ал’ не могох. — Невин ја? и смијем
То помислит’ када краљев налог
Претпоставих вољи цара свога?
Ах! ти један, ти бијаше невин
Међу нама свима, кротко јагње,
Окружено тим вуцима дивљим;
Прости мени, добри Немањићу,
Па удари од милости громом
Са небеса. Утекох из двора
Гдје с’ имаше пролити крв твоја,
А слијеп те на вр’јеме не пустих
Да одонуд сам утечеш! Црни
Стражари те по налогу моме
У гробници твојој задржаше.
Крив сам, крив сам, страховито крив сам.
Па још живем?... О ријеко Струмо,
У твоје ме крило нав’јек сакриј.
(Баца огртач, царица га хвата за мишицу).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|