Историја Срба, Хрвата и Словенаца 12
| ←< 11. глава | ИСТОРИЈА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА Писац: Станоје Станојевић |
13. глава >→ |
Рад на духовном јединству.
У доба када за српски народ, Доситејевим књижевним покретом и Карађорђевим устанком, почиње нов живот, избијају нове снаге и почиње стварање нове слободне српске државе, која ће, још пре но што је извојевала себи потпуну независност, постати средиште и жижа целокупног просветног и политичког живота и српског и хрватског народа, нада и уздање у тешкој политичкој борби и у мучним данима, — хрватски је народ, као што је речено, преживљавао црне дане, можда најтеже и најгоре од како је дошао на Балканско Полуострво.
Мађари су од краја XVIII века, без икаква обзира на добру вољу Хрвата да се што јаче приљубе уз Угарску и уз Мађаре, јасно показивали своје шовинистичке и империјалистичке тежње и планове, који су ишли за стварањем једне велике јединствене мађарске државе.
Када је за тим, после Наполеонових ратова, завладала у Аустрији поново јака реакција, Хрвати су, као и за време цара Јосифа II, били уверени, да су у одбрани својих слобода и у борби против реакције интереси Хрватске и Угарске и интереси хрватског и мађарског народа идентични. Услед покрета за слободу, који се у то доба почео све јаче осећати, био је аустриски двор принуђен да народима чини у том правцу уступке, и сазвао је 1825 год., после дуге паузе, опет мађарски сабор. На том сабору стали су Хрвати, исто као 1790 год., сасвим уз Мађаре, уверени, да ће Мађари увидети, да им прети заједничка опасност, па да ће стога искрено и поштено радити на одбрани од реакције и заједнички водити борбу за слободу. Одушевљење за Мађаре и за заједницу са њима, било је не само у тај мах, него још и доцније, тако велико, да су још 1830 год. хрватске жупаније саме тражиле, да се донесе закон о увођењу мађарског језика у хрватске школе.
Али Мађари нису тако схватали целу ствар. Попуштање Хрвата и њихова добра воља, да у сваком погледу изађу на сусрет Мађарима, и чак стварање ситуације, која је могла довести до помађаривања Хрвата, Мађаре нису задовољавали. Они су хтели да одмах створе једну велику јединствену мађарску државу, са једним језиком и са једним народом. Да то постигну, Мађари нису имали ни према коме обзира, нити су икога штедели. У том погледу они нису хтели знати ни за какве концесије, ни за какве компромисе. Хладно и безобзирно, они су конзеквентно ишли путем, који их је водио циљу, уверени да су они толико јаки, да морају победити. Они су мислили да могу без штете чак и оне, који би им, уз мале концесије, радо били савезници, и који би онда помогли остварење њихових тежњи, својом непопустљивошћу отуђити од себе.
То и тако понашање Мађара морало је напослетку изазвати код Хрвата реакцију. Већ код првих корака, које су Мађари у правцу своје шовинистичке и империјалистичке политике предузели, још 1790 год., јавила се код Хрвата, инстинктивна реакција против такове политике. Али је та реакција у први мах била у доста благом облику, јер је идеја о заједници са Мађарима и заједничким интересима била тако јака, да је не само у тај мах, него и дуго после тога, потискивала сва друга факта и све друге обзире. Међутим је безобзирни рад Мађара у том правцу временом морао изазвати код Хрвата озбиљну реакцију. Али су, и без обзира на то, и друге прилике, са стране, морале изазвати код Хрвата покрет против мађарских тежњи и рада. Исти фактори, који су ојачали мађарски национализам, довели су и код Хрвата до истог покрета.
Велика француска револуција и Наполеонови ратови изазвали су велик и снажан национални полет у целој Европи, код свих народа. Национална идеја захватила је и обузела све народе, и оне који су већ и дотле имали развијену националну свест, као и оне који су национално били неразвијени или замрли. Услед тога је настао жив покрет и интензиван национални рад и код свих словенских народа. И словенски су народи почели истицати потребу заједнице и заједничког рада, особито према заједничким непријатељима. Под утицајем тих идеја о националном раду и о заједници свих словенских народа, стајала је у другој и трећој десетини XIX века и хрватска омладина. У то се доба јавио код Хрвата јак национални покрет, који је захватио цео хрватски народ, удахнуо му националну свест, препородио га, и дао основицу за стварање модерног хрватства и модерног хрватског национализма. Творци тога покрета узели су, место националног хрватског имена, историско име старих Илира, свакако највише због тога, да би за своје идеје задобили и друге Јужне Словене.
Као почетак илирског покрета узима се обично 1830 година, када је творац и вођа тога покрета, Људевит Гај, издао једну књижицу о правопису, у којој је, под утицајем творца свесловенског романтизма, Јана Колара, доказивао потребу свесловенске књижевне узајамности. Две године после тога нови покрет је већ јасно обележио 76 своје становиште и своје принципе, и у просветним и у политичким питањима.
Те године (1832) изашле су две брошире, које су формулисале захтеве и тежње новога покрета. Иван Дрекос је у једној књижици пледирао за увођење хрватског језика свуда у Хрватској, место латинског, који је још од средњег века био стално у употреби, и још више место мађарског, који су Мађари хтели насилно да заведу. Интересантно је да је Деркос у тој својој брошири нарочито наглашавао, да ће Хрвати, ако усвоје народни језик у држави и у књижевности, привући себи Србе, и то не само Србе у хапсбуршкој монархији, него и Србе у кнежевини Србији. Ту је дакле већ јасно била изражена идеја о просветној и културној заједници Хрвата и Срба.
Исте године изашла је још једна, исто тако важна, брошира, у којој је изнет и формулисан политички програм илирског покрета и модерног хрватства. Гроф Јанко Драшковић изнео је у њој политички програм нове генерације, која је стала на чисто национално гледиште. Јанко Драшковић је доказивао, да је идеал и циљ хрватске националне политике: јединство хрватских земаља и заједница са свима Словенима.
Идеал и циљ твораца илирског покрета био је дакле: језичка и културна заједница са Србима, јединство свих историски хрватских земаља, које треба да буду политички и административно потпуно независне од Угарске.
Вође и творци илирског покрета прегли су да своје идеје и начела популаришу и у најширим масама. То је било доста брзо и добро изведено, јер је земљиште за то већ било спремно, само је требало латентну снагу и вољу изазвати и организовати. Год. 1836 узето је дефинитивно илирско име за све народе на словенском југу, у првом реду за Хрвате, Србе и Словенце, а у исти мах је примљено штокавско наречје, које је већ било у употреби у српској књижевности, за наречје и илирског књижевног језика. На тај се начин књижевни језик илирског покрета потпуно идентификовао са српским књижевним језиком. Од тога је доба језик српске и хрватске књижевности један исти; разлика је само у писменима.
Интензиван национални рад морао је довести Хрвате у ближи додир са Србима и створити идеју о потреби потпуне заједнице са њима. Али је илирски покрет у исти мах морао довести Хрвате у опреку и сукоб са Мађарима, са мађарском државном идејом и мађарским националним тежњама, јер су Мађари баш у то доба најинтензивније, са грозничавом журбом, са гвозденом конзеквенцијом и са тврдоглавом безобзирношћу спроводили и изводили своју империјалистичку политику. На саборима од 1832 до 1848 год., они су стално нападали и крњили муниципална права Хрватске, која су била основа хрватске независности и слободе, хтели су силом да заведу мађарски језик у администрацију и у школе у Хрватској, да тамо колонизирају Мађаре и Немце, а пре свега да отму од Хрватске Славонију и Приморје с Реком. Хрвати су се наравно одупирали свима тим тежњама Мађара и радили су, колико су могли, да осујете решења, која су ишла на то, да униште независност и самосталност Хрватске, и да убију хрватски националном.
Али су Хрвати били у тај мах и сувише слаби, да би то могли својом снагом постићи. На њихову срећу стао је у тај мах уз њих бечки двор, и заузео се за њихове интересе. У Бечу су се у то доба већ почели бојати Мађара, чија је моћ из дана у дан знатно расла, и чија је народна самосвест и силна национална експанзија могла постати озбиљно опасна за реакционарске централистичко-апсолутистичке тежње, којима се бечки двор још увек заносио. Меродавни су фактори у Бечу у тај мах имали уверење, да је у њиховом интересу да подржавају и помажу сваку акцију против Мађара и њиховог сувише наглог јачања. Стога је цар одбио потврду оних закључака мађарских сабора, који су били уперени против Хрватске. На тај начин бечки је двор у тај мах стао отворено на страну Хрвата, а против Мађара. Држање бечког двора изазвало је велику радост у Хрватској, а Мађари су стога наравно били још више незадовољни и огорчени на Хрвате.
Тако се развитком прилика и догађаја већ доста рано почео спремати сукоб између Хрвата и Мађара, који је 1848 год. добио израза у отвореном рату.
Шовинистичка акција Мађара, који су у самој Угарској још много безобзирније но у Хрватској проводили помађаривање, изазвала је и код народа у Угарској, особито код Срба, јак отпор против империјалистичких тежњи мађарских. Отпор Мађарима био је тамо од почетка врло јак, јер су противности између Срба и Мађара, и економске и верске и политичке и националне, биле од увек јаке и велике. И Срби су, исто као и Хрвати у последње време, имали уверење, да ће их у борби против Мађара и хтети и моћи заштитити бечки двор, па су се готово редовно тамо обраћали за помоћ и заштиту.
Тако је 1848 год., кад је дошло до великих народних покрета у Европи и до сукоба између Мађара и бечкога двора, држање Срба и Хрвата већ у главном било опредељено, и њихов положај у том сукобу целим историским развитком тачно одређен. Када су, у пролеће 1848 год., готово сви народи у Европи затражили од својих владалаца, да им даду слободу, затражили су и Хрвати и Срби за себе слободу, и то наравно од оних, који су им дотле слободу сужавали и оспоравали, — од Мађара. Пошто су Мађари, по свему ономе што се дотле догађало, имали разлога претпоставити, да ће они бити јачи од свих оних, који су спречавали остварење њихових тежњи, били су они против сваког попуштања и против сваког компромиса, и одбили су сваки споразум. Једини пут да се ствари реши био је рат. Тако је дошло до рата између Мађара и Хрвата и Срба.
Жеље и тежње Срба и Хрвата у почетку револуције 1848 год. нису дакле нашле пријема и одзива код Мађара, јер су се косиле са њиховим империјалистичким тежњама. Али су оне у први мах биле рђаво примљене и у Бечу, где се пре свега сматрало, да Срби и Хрвати траже сувише много слободе. Стога су у почетку борбе, пре но што је ситуација постала сасвим јасна, у Бечу енергично одбијали и Србе « Хрвате, који су одмах с почетка мађарско-аустриске борбе, уверени да су сувише слаби да самостално нешто предузму, стали на страну Аустрије. Србе је на акцију у том правцу гонила, сем моментане ситуације, и традиционална политика, која их је увек упућивала на што тешње везе са двором, и која их је већ више пута доводила у сукоб са Мађарима, за рачун хапсбуршке династије.
Када је ускоро дошло до потпуног расцепа између Беча и Мађара, у Бечу су се решили да прихвате понуђене услуге Хрвата и Срба, и да њихову борбу против Мађара употребе у своју корист. Тако је бечки двор, кад је опасност од Мађара постала озбиљна и велика, учинио Србима и Хрватима велике уступке, а још већа обећања, да добије савезнике за борбу против Мађара. Срби и Хрвати су онда заложили све своје силе у борби против заједничког непријатеља. Ту добру вољу, поштен рад и велике жртве српског и хрватског народа у борби против Мађара, наградила је Аустрија тиме, што је доцније, при погодби са Мађарима, предала им Србе и Хрвате на милост и немилост, и цинички одузела својим бившим савезницима сва њихова крваво стечена права и повластице. Борба 1848 год. донела је дакле у том погледу Србима и Хрватима негативне резултате.
Али је ипак зато, у другом правцу, 1848 година била врло важна за њихов национални живот и развитак. Кад је почела борба са Мађарима, и Срби и Хрвати су инстинктивно осетили, да су они најближи једни другима, да су њихови интереси идентични, и да им та идентичност интереса императивно налаже да заједнички воде акцију. До тога су природног закључка дошли, у исти мах и сасвим независно једно од другог, и Срби и Хрвати.
Тако је онда дошло до великих искрено одушевљених манифестација за слогу и јединство српског и хрватског народа. Нова српска Војводина и ослобођена хрватска краљевина, која је објавила сједињење Реке, Далмације и Међумурја, решиле су да буду стално у најтешњој вези и у савезу. Познате су велике манифестације братства и јединства, које су чињене у Загребу, када је тамо, као изасланик српскога народа у Војводини, стигао патријарх Јосиф Рајачић и миромпомазао Јелачића за хрватског бана.
Српска кнежевина у почетку свога живота, зависна од Турске, са турским гарнизонима у градовима, била је и сувише заузета унутрашњим кризама и бригама, да би могла обратити озбиљну пажњу и на другу страну. Главна тежња кнеза Милоша била је, да се што више еманципује од Турака и да што боље утврди своју власт у држави. Његова управа наилазила је на јаку опозицију у земљи, особито код народних старешина и великаша, који су радили на томе, да што више скуче власт кнежеву, а свој утицај да ојачају. Сукоби, који су због тога у почетку били стално на дневном реду, изазивали су непрестано трзавице, које су још појачане мешањем страних држава, у првом реду Турске и Русије, у та питања. Када је напослетку кнезу Милошу наметнут устав, који је ограничавао његову власт, он је захвалио на престолу и отишао из Србије (1839 год.).
Али ни кнез Михаило, који га је заменио, није могао остати у Србији у приликама, какве су се биле стекле. Стога је ускоро и он оставио Србију (1842 год.).
Посли његовог одласка изабран је за кнеза син Карађорђев, Александар Карађорђевић. Пошто се странка, која је довела на престо кнеза Александра, ослањала на Турску, а Русија у почетку није била наклоњена новој династији, кнез Александар је тражио ослонца у Турској и Аустрији. То је био један од разлога што се српска влада решила да 1848 год. активним учешћем помогне Србе у Угарској у њиховој борби против Мађара. Тако су у српском устанку 1848 год. узеле учешћа и добровољачке чете из Србије, под командом војводе Книћанина.
Али се у ширим народним слојевима, ни у Србији ни у Војводини, није много водило рачуна о узроцима, који су нагнали српску владу, да дозволи активно учешће српске војске у борби против Мађара, нити су се подробно испитивали интереси и намере српске династије том приликом. Шира народна маса, и у Војводини и у Србији, видела је само факт, да су у борби, коју су Срби у Угарској и Хрватској водили против Мађара, узели учешћа и Срби из Србије, да су они долазили својевољно да помогну својој браћи у тешкој борби, да су се ту уз њих раме уз раме храбро борили, и да су гинули. Та заједничка борба, и жртве што су их Срби из Србије поднели за Србе у Војводини у њиховој борби за слободу, биле су јака веза, која је од сада још више везивала у чврсту заједницу Србе с обе стране Саве и Дунава.
Онда је Србима у Угарској и Хрватској први пут дошло до свести сазнање, да је српска држава, покрај све своје сиротиње, покрај свих унутрашњих криза и несређености, покрај тога што је она још увек била вазална и у градовима својим имала турску војску, — ипак ослонац и потпора целога српског народа, и да ће она једнога дана бити позвана, да ослободи и уједини Србе, не само оне у Турској, него и Србе у хапсбуршкој монархији. Србима из Србије дошло је такође у борбама 1848 год. први пут јасно сазнање, да српски народ и у хапсбуршкој монархији проводи тежак живот, и да ће и те крајеве, исто као и оне у Турској, требати спасавати и ослобађати.
Година 1848 чини дакле епоху и у историји српско-хрватских односа, и у развитку свести о потреби уједињења целог српског народа. Онда се први пут јасно и свесно осетила и констатовала потреба потпуне заједнице српског и хрватског народа, а свест о тој заједници добила је свога израза не само у одушевљеним манифестацијама, него и у заједничкој борби, пуној тешких жртава.
Од тога доба питање слоге и заједнице српско-хрватске није никако више силазило са дневнога реда. То питање пролазило је истина од тада кроз врло разне фазе, јер се непрестано ишло наизменце од слоге ка раздору и обратно. Али српско-хрватска слога и јединство било је и остало после тога стално идеал најбољих синова и хрватског и српског народа, ма да је држава власт у хапсбуршкој монархији непрестано и систематиски радила на томе, да то јединство и слогу омете и поквари.
Познато је како су завршене борбе у хапсбуршкој монархији1848-49 год. Пошто су Мађари били јачи од Аустрије и свих њених савезника, замолио је аустриски цар руску владу, да пошаље руску војску против Мађара. Руска влада се одазвала овој молби аустриског цара, и тако је руска војска продрла у Угарску, потукла Мађаре, покорила Угарску и спасла Аустрију.
Пошто су у то доба у целој Европи били савладани народни устанци и покрети, настала је свуда реакција против народних слобода. У Аустрији је та реакција трајала пуних десет година, док нису спољњи догађаји и пораз Аустрије у рату са Француском (1859 год.), изазвали промену режима, и нагнали меродавне факторе на попуштање народним тежњама за слободом.
За време тих десет година реакције, аустриска је влада тежила да спроведе свуда апсолутистички режим, који ће извести германизацију свих аустриских покрајина. Апсолутизам, клерикализам и германизација, — то је била девиза и циљ целокупне унутрашње политике у хапсбуршкој монархији од 1850 до 1860 год. Том принципу је било све подчињено, њему је морало све служити. Режим, заснован на том принципу, није правио никакве разлике између оних, коју су се 1848-49 год. борили за Хапсбурговце, и оних, који су се борили против њих; сви су они подједнако требали да буду притиснути и нивелисани силом апсолутизма и германизације. Баук слободе и страх од ње био је тако силан, да је утрнуо сваки осећај правде и захвалности, који и иначе у хапсбуршкој монархији никада није био развијен.
Али је идеја слободе већ била ухватила јака корена; времена апсолутизма и реакције била су прошла, и није више било могуће стално владати старим средствима. Тежња за слободом и национални осећај били су већ толико јаки, да је немогуће било одржавати апсолутизам и спроводити германизацију.
Заједнички притисак апсолутизма и заједничка опасност од германизаторских тежњи бечке владе, приближили су једно другом народе, који су дотле били у завади, а народе, који су и дотле били у јединству, још чвршће су везали једно уз друго. Тако су се Срби и Хрвати, који су већ 1848 год. прокламавали јединство својих интереса и својих тежњи, у ово тешко доба још више прибили једно уз друго и још јаче осетили да су једно исто.
Али су се и Срби и Хрвати у то доба приближили и Мађарима. Мађари су и у овај мах, за време борбе народа против бечког апсолутизма и германизаторске политике, урадили оно што су радили већ више пута и пре и после тога. Они су прогласили Аустрију за заједничког непријатеља свих народа у монархији, и позвали су Хрвате и Срби у заједничку борбу против онога, од кога је претила опасност слободи и државним и националним интересима. Наравно да су Мађари и овом приликом чинили велика обећања. Срби и Хрвати су у тај мах, покрај свих горких искустава у прошлости, мислили, да треба да забораве на све што је било, па да приме пружену руку и да заједнички искрено уђу у борбу за народну и грађанску слободу против заједничког непријатеља.
Улазећи искрено у савез са Мађарима, Срби и Хрвати су били уверени, да су тешке невоље и скупа искуства, што су их Мађари, исто као и Срби и Хрвати, до сада, особито у последње време, имали, довели Мађаре до свести и уверења, да је њихов највећи, и национални и државни, непријатељ у Бечу, и да они победу, која ће им осигурати развитак националне индивидуалности и државну самосталност, могу извојевати само у савезу са другим народима у Угарској, у првом реду са Хрватима и Србима. Срби и Хрвати су мислили, да су и Мађари уверени, да ће заједнички рад бити у опште могућан, и да ће заједница моћи бити одржана само тако, ако је обе стране подједнако искрено прихвате, и ако Мађари буду вољни, да и другима даду слободу, коју за себе траже. Било је јасно, да је само на тој основици могло дођи до трајног споразума, и да се само тако могло заједнички радити.
Мађари су у теорији прихватили те принципе, и тако је почела и вођена је заједничка српско-хрватско-мађарска борба против бечког апсолутизма. Али када је бечка влада, после неуспеха на бојном пољу у Италији у рату против Француза (1859 год.), морала променити своју унутрашњу политику и испунити тежње народа у монархији за слободом, Мађари су према Србима и Хрватима одмах почели показивати друкче расположење, заступали су друге принципе и узели друго држање, но што су га имали за време заједничке борбе против бечког апсолутизма.
Када је 1860 и 1861 год. заведен у Аустрији уставни режим, настао је свуда необично бујан живот, не само политички, него и културни и друштвени. Нов живот почео је свуда струјати, отварали су се нови погледи, нови хоризонти, јављали се нови проблеми, нови идеали. Свуда су настале живе припреме за изборе и бурне агитације.
У то доба живога покрета на све стране, национална је идеја добила нове хране и новога подстрека за живот и борбу. Национални покрет Срба и Хрвата у Аустрији, који је 1848 год. добио снажнога израза, а за време притиска под реакцијом се био притајао, сада је избио свом силином на површину. Тај силни национални полет захватио је цео српски народ, и у Аустрији и у Србији и у другим српским покрајинама. Настало је доба необичног напона народне снаге и великог националног елана.
У Србији је мало пре тога изведена била промена династије. Кнез Александар, који је држао са Аустријом и Турском, морао је уступити место кнезу Милошу (1858 год.), који је одмах, чим је примио владу, почео водити агресивну политику према Турској. Када је, после његове смрти, предузео владу кнез Михаило (1860 год.), почела је Србија водити још у већем стилу националну политику.
Влада кнеза Михаила (1860—1868 год.) пада у доба најачег и најинтензивнијег националног полета код Срба и Хрвата. У то доба, које је познато у српској културној историји под именом Омладинског Покрета, и Србе и Хрвате захватила је права патриотска вртоглавица; све је буктало националном страшћу, све је кипело од патриотског одушевљења. Тај покрет, поникао код Срба у Угарској, захватио је убрзо и народ у Србији, а исто тако и Хрвате Кнез Михаило је стајао, може се рећи, на челу целога тога покрета. Оно, о чему се у потаји сневало, о чему се у моментима силног набујалог одушевљења декламовало, то је кнез Михаило систематски и са великим трудом спремао да оствари. Ослобођење Срба, који су под Турцима, у првом реду Босне и Херцеговине, и духовно јединство целога српског и хрватског народа, — то је био циљ и идеал оне одушевљене генерације, која је створила тај покрет. Политичко уједињење целога српског и хрватског народа није наравно могло као програм јавно бити истицано, али се у то доба већ могу видети и константовати јасне контуре силне тежње, да се сви Срби и Хрвати ослободе туђинске власти и да се уједине у једну велику слободну државу.
Кнез Михаило, најважнији и најмаркантнији представник тих тежњи и идеала, водио је за цело време своје владе националну политику на најширој основи. Први и главни његов циљ било је ослобођење Срба у Турској, у првом реду Босне и Херцеговине. Интерес за те две српске покрајине био је у то доба необично велик, особито због устанака, у којима је српски народ показао много јунаштва и самопрегорења. Успешна борба Херцеговаца, која је трајала неколико година, изазивала је велико одушевљење у целом српском и хрватском, патриотски расположеном друштву. Ратно расположење против Турске захватило је све слојеве. Владало је уверење да ће српска кнежевина са својом војском и велико одушевљење целога српског народа лако победити Турску, кад она није била у стању годинама да савлада шаку устаника у Херцеговини. Због тога су нестрпљиве патриоте непрестано гониле у рат и нападале кнеза Михаила, што не почиње рат за слободу.
Али је кнез Михаило много реалније гледао на ствари и озбиљније схватао свој и Србијин задатак, него неодговорне ватрене патриоте. Он је добро знао, да је Турска, при свом том што није могла да савлада устанак у Херцеговини, још увек знатно јача од мале српске кнежевине. Стога је он сматрао, да је за успешну акцију против Турске потребан рад на много широј основи. Он се није дао завести одушевљеним жељама српских патриота, него је на остварењу својих идеала радио, без обзира на ларму и протесте, лагано али реално, смишљено и сигурно.
Рад кнеза Михаила у том правцу имао је врло широку концепцију. Он је, противно српским патриотама, имао уверење, да је Србија сама собом још врло слаба, да сама изврши велики задатак ослобођења свих Срба у Турској. Он је био дубоко убеђен, да за тако велики задатак, као што је уништење турске власти у Европи, није довољна снага саме Србије, чак ни целога српског народа, него да је за његово извршење потребан заједнички рад свих балканских народа. Стога је он радио на томе, да начини на широкој основи коалицију свих балканских држава и народа против Турске.
У том погледу у првом је реду долазила у питање Црна Гора. Преговори с њоме довели су наравно до повољног резултата. Исто су тако довели до формалног уговора о савезу против Турске и преговори са Грчком и Румунијом. Осим рада у том правцу, кнез Михаило је имао и врло живих веза са бугарским првацима у Турској и, особито, са бугарским емигрантима у Србији и у Румунији. И са њима је начињен формалан уговор о акцији против Турске и о организацији будуће заједничке државе, којој је требало да стоји на челу кнез Михаило.
По себи се разуме, да је најача акција у томе правцу вођена у српским областима, које су још биле под Турцима, особито у Босни и Херцеговини. Тамо је била извршена национална револуционарна организација на врло широкој основи и у свима подробностима. Све је било спремно и уређено за једну велику акцију.
Али и ако је рад кнеза Михаила у главном највише био управљен на акцију против Турске и на организацију те акције, ипак тај рад није апсорбовао сву његову пажњу и сву његову снагу. Он је радио врле интензивно и на другој страни, у покрајинама које су биле под Аустријом, међу Србима и Хрватима. Рад његов у томе правцу није познат у свима подробностима, и о већем делу тога рада неће се никада ни сазнати све што је потребно за потпуно разумевање свих догађаја, јер су многи преговори вођени усмено, а многа су писма, акта и документи о томе раду пропали, или су намерно уништени. Али се ипак толико зна и толико је извесно, да је кнез Михаило имао врло живих веза са многим виђеним представницима хрватског народа, особито са најмаркантнијим представником српско-хрватског и југословенског јединства, Јосипом Штросмајером.
Еволуција хрватског национализма ушла је била у то доба у нову фазу. И ако су се Хрвати крајем XVIII века, из страха од реакције, бацили својевољно у наручје Мађарима, ипак су се они већ у то доба, а доцније све свесније и све јаче, врло енергично опирали насилном провођењу мађарске шовинистичке политике. И ако су их и после тешке прилике гониле да се поново враћају политици добрих односа са Мађарима, они су ипак, особито од илирског покрета, све више и све јаче истицали своју националну индивидуалност, своје државно право и своје захтеве, да државна и национална права хрватскога народа буду респектована и да се народни језик свуда заведе. Те тежње, као што је речено, довеле су напослетку Хрвате 1848 год. у крвав сукоб са Мађарима.
За време реакције (1850—1860 год.), старе су ране биле заборављене, и Хрвати су, као и Срби, заједно са Мађарима водили борбу против бечких централистичких тежњи. Кад је та борба била крунисана успехом, Хрвати су, као и Срби, с правом очекивали, да не Мађари показати и сада, када је требало приводити у дело идеју о слободи, за коју су се заједно борили против аустриске владе, исту добру вољу да даду пуну слободу и другима, какву се показивали за време борбе против заједничког непријатеља. Међутим, Мађари су, чим су добили оно за чим су тежили и за што су се борили, јасно показали, да нису вољни да и онда, када је борба успешно завршена, буду лојални савезници.
Нова политика Мађара према Србима и Хрватима није одмах јасно избила на површину, и ново, непријатељско расположење нису показивали одмах сви меродавни фактори у Мађарској. Стога је код Срба и Хрвата, од 1860 год. па на даље, тек постепено освајало уверење, да Мађари нису вољни да испуне оно, што су за време заједничке борбе против бечког апсолутизма обећавали. Први знаци, који су наговештавали промену мишљења код Мађара и промену њиховог држања према Србима, датирају већ из 1860 и 1861 год. Али се код Срба и Хрвата у то доба сматрало, да су то ситне несугласице, које изазивају немеродавни фактори или занесењаци и интриге бечке владе, а да праве воће и представници мађарског народа друкче мисле, и да они никада неће дозволити да се учини ма каква неправда мађарским савезницима у борби против Аустрије, Србима и Хрватима. Стога је на благовештенском црквеном сабору 1861 год. народна странка, са Светозаром Милетићем на челу, била за слогу и заједнички рад са Мађарима.
Мађари су у то доба још увек били врло предусретљиви према Србима и Хрватима, и било је доста прилика, у којима су они још истицали своје симпатије и изјављивали солидарност са Србима и Хрватима. Али што се ближе ишло дефинитивном решењу питања о односима у држави и о уређењу монархије, и што је више било изгледа да ће Маћари победити и добити утицајни положај у монархији, тим је јасније бивало, да ће они свој нови положај употребити само за себе и у своју корист, а против досадашњих својих савезника. Тако се постепено спремао прелом, који је са пуном снагом избио на површину кад је створена двојна монархија (1867 год.), где су у угарској половини Маћари дошли до свемоћног утицаја, а Срби у Угарској и Хрватска предани њима на милост и немилост.
Хрвати су међутим, чим је враћена уставност и чим је почео нов уставни живот, добро схватили свој нови положај и свој задатак. Док су Срби на благовештенском сабору 1861 год. играли улогу простог оруђа у рукама бечке владе, којом је требало застрашити Мађаре, дотле су Хрвати на чувеном свом сабору исте године донели врло важне закључке о територијалној целокупности хрватских земаља. Ти су закључци ускоро и потврђени, и ако после нису имали никаквог практичног значаја. Исти тај хрватски сабор донео је и врло важан закључак о Србима и положају српског народа у Хрватској. Тај је закључак утврдио заједницу и слогу Срба и Хрвата. Али је већ у то доба било доста појава, који су изазивали несугласице између Срба и Хрвата. Ти су се зачетци доцније, делом самим развитком прилика и догађаја, а делом вештачки одржавани и појачавани са стране, развили, узели велике размере и изазвали прелом. Међутим у ово доба, у почетку уставног живота, односи између Срба и Хрвата били су у главном још добри, искрени и интимни.
Томе је много допринела и нова културно-политичка струја у Хрватској, која се у то доба јавила, и којој су одмах приступили најбољи хрватски духови. Ма колико да се видело и осећало, да је илирски покрет имао великог успеха и да је идеја илиризма захватила шире масе, ипак се све више увиђало, да се под том страном и изумрлом туђом фирмом неће моћи постићи оно, што се у почетку смерало. Пре свега, илиризам је већ био и сувише маркиран и компромитован, те меродавни фактори, који су сада били вољни да чине народима у монархији извесне концесије, нису били расположени да раде са организацијом и странком, која је важила за револуционарну. Осим тога, шира Маса, а интелигенција још мање, није никако могла да се загреје за туђе, илирско име.
Ново доба и нови задатци тражили су и ново име. Али је у хрватском друштву у то доба идеја о већој заједници још увек била тако јака, да се и овога пута није за фирму узело национално хрватско име, него име југословенско, као колективни назив, у првом реду за Србе, Хрвате и Словенце, па за тим и за Бугаре.
Међутим је тај назив био, како изгледа, још више идеолошки, још више доктринаран, него илирско име, и према томе још је мање био популаран у ширим слојевима, и још је мање продро у шире масе. Осим тога, ни југословенско име, као и илирско, нису хтели примити Словенци, Срби још мање, а Бугари поготову.
Стога је југословенско име, у оном смислу и правцу у коме је засновано, било осуђено на смрт. Оно је, ван круга његових зачетника, било прихваћено од врло малога броја и уског кола људи, и остало је стално скучено и ограничено. Национална су имена у то доба била већ толико јака, да их је вештачким путем, одозго, тешко било потиснути и заменити другим.
Ипак је југословенска акција била необично важна у сваком погледу, особито у питању српско-хрватске заједнице, јер је на челу тога покрета стајао велики и искрени пријатељ народног јединства, бискуп Штросмајер. Он је, и по своме положају, а још много више по свом необичном таленту, по својој енергији и дубини убеђења, био као створен да буде на челу једног идејног покрета, као што је био југословенски покрет шездесетих година прошлога века.
Тај покрет, који је, по дубоком убеђењу, једнаком љубављу обухватао све јужне Словене, у првом реду наравно Хрвате и Србе, утицао је врло јако на развитак идеје о заједници Срба и Хрвата. И ако је југословенски покрет био више идеолошки, а људи, који су га водили научници и теоретичари, те је према томе у шире масе слабо могао продрети, ипак је он имао и практички врло великих и знатних резултата, особито због тога, што је стајао у вези са српским покретом и ослањао се на њега и на рад кнеза Михаила.
Србија је после дугих преговора 1867 г. добила на послетку мирним путем од Турске градове. Са разлогом се могло сматрати, да је то велики успех. Али је кнез Михаило био далеко од тога да се тим успехом задовољи. Он није мислио никако да је тиме постигао свој циљ, и почео је после тога још живље радити на остварењу својих планова. Он је радио у првом реду на што већој еманципацији српске државе од Турске и на потпуном њеном ослобођењу, а у исти мах и на спремању акције у великом стилу за ослобођење свих хришћанских области, које су још биле под Турцима. Али се њему у далекој перспективи будућности указивало већ и спајање свих Срба и Хрвата у једну велику државу. Та идеја политичког уједињење свих Срба и Хрвата била је међутим у тај мах особито јака и интензивна и изражена је сасвим јасно у раду српске омладине у Војводини.
Хрвати су с правом сматрали, да треба у својој држави да добију што шире слободе и да буду што независнији од Угарске и од Мађара. Због те њихове тежње постајали су односи између њих и Мађара све нејаснији и све затегнутији. Требало је да сабор 1865 год. уреди те мађарско-хрватске односе, али се у том није успело, а расцеп између Хрвата и Мађара бивао је све већи. Мађари су ипак још оклевали да дефинитивно прекину ствар, с једне стране стога, што они у тај мах нису још били у Бечу тако свемоћни да изведу све што хоће, а друго и због тога, што ситуација још увек није била јасна, па су Мађари мислили да им Хрвати евентуално још могу требати.
Мађари су у то доба добро знали и тачно осећали, да не убрзо наступити крупни догађаји и велике промене, да не се ускоро решавати питање о превласти у Немачкој, па су чекали да спољњи догађаји реше и њихово питање и њихов положај. Стога су лето 1866 год. одуговлачили преговоре са Хрватима. Те је преговоре заиста и прекинуо аустриско-пруски рат.
После рата, којим је Аустрија изгубила своје покрајине у Италији и била дефинитивно истиснута из Немачке, капитулирао је Беч сасвим пред Мађарима. Одмах после рата почети су преговори између Мађара и бечког двора, и они су повољно завршени. Као резултат тих преговора и погодбе између бечког двора и Мађара основана је (1867 год) двојна монархија, Аустро-Угарска, По погодби између Мађара и бечкога двора, предани су Срби и Хрвати на милост и немилост Мађарима.
О Србима се том приликом није никако водило рачуна; крајеви који су требали да сачињавају српску Војводину, дати су просто Угарској и постали су мађарске жупаније. Бојени се да Срби у Угарској не буду противни новом стању ствари, Мађари су преко кнеза Михаила покушали да утичу на њих, да прихвате дуализам. Да би се ипак нешто учинило и народностима у Угарској, специјално Србима, мађарски сабор донео је познати закон, којим се народностима у Угарској дају нека права и повластице, да им послуже за заштиту народности и да им гарантују слободан просветни и културни развитак. Али је тај закон, који у осталом, по признању самих Мађара, није никада вршен, поништен множином других закона, који су доцније донети, а који су учинили илузорним и немогућим закон о народностима, све кад би и било добре воље да се он врши.
Са Хрватима су Мађари, на изглед, боље поступили, но са Србима. Позната је изрека творца мађарске погодбе са Аустријом и дуалистичке монархије, Фрање Деака, да Хрватима даје чист лист хартије, да испишу своје захтеве. Гест је био леп и отмен, али је на жалост био само гест, јер су Мађари, одмах после своје погодбе са бечким двором, израдили законски пројекат о односу између Угарске и Хрватске, по коме је Хрватска морала постати потпуно подчињена Угарској, јер јој тим законом није била загарантована скоро никаква слобода и скоро никаква самосталност.
У Хрватској је наравно цео народ устао против таке погодбе и таких услова. Како су се Мађари са разлогом бојали, да Хрватска неће примити Нагодбу о међусобним односима, како су је они спремили и начинили, именован је за хрватског бана Левин Раух, са задатком, да изврши изборе тако, да добије већину, која ће Нагодбу примити. Бан Раух је онда са беспримерним насиљем и бруталношћу извршио изборе, на којима су добили већину они, који су били вољни да прихвате оно, што су Мађари Хрватима давали (1868 год.).
Тако је незаконито изабрани хрватски сабор примио Нагодбу (пошто је у њој још накнадно фалсификован, после краљевог потписа, члан о Реци), по којој је остављено и сувише маха утицају и могућности за насиље Мађара у Хрватској. Народ у Хрватској није примио и признао Нагодбу; он је протестовао и против саме Нагодбе и против начина, на који је она примљена. Али су ти протести, као што је природно, бивали све слабији, опозиција је све више малаксавала, а реални политичари су све више долазили до уверења, да је Нагодба један факт, са којим мора рачунати сваки онај, који хоће да ради. Тако су временом готово све странке у Хрватској признале Нагодбу.
Ма да су одредбе Нагодбе биле неповољне за Хрватску, Мађарима је изгледало, да је за Хрвате много и оно, што им оваква Нагодба даје, па су од првога дана радили против Нагодбе и стално све више вређали и рушили све основне и важније одредбе њене.
Борба Хрвата против Угарске, која је у почетку имала облик борбе против Нагодбе, добијала је све више облик борбе против Мађара, на основу Нагодбе. У то доба, када је створена Нагодба и када је она силом наметнута Хрватској, почеле су се јављати у јачој мери и несугласице између Срба и Хрвата, које ће доцније бивати све јаче и све чешће.
У то доба, када у хапсбуршкој монархији почиње нов живот, у коме се јављају нове организације, нове оријентације и нови правци рада, десила се и у Србији велика промена, која је, заједно и напоредо са новим стањем ствари у Аустрији, за дуги низ година рђаво утицала на развитак српског и хрватског националног живота.
У то доба убијен је кнез Михаило, најважнији радник на југословенској заједници (1868 год.). Доласком на управу регенства настала је промена у раду и акцији српске државе. Правац рада кнеза Михаила био је делом напуштен, делом промењен; место великих спољњих питања на први су план дошла важна унутрашња питања. Традиције кнеза Михаила и његове везе добрим делом су напуштене; место о уједињењу Српства, сада се почиње више говорити о уставу, о унутрашњим слободама и уставним питањима. Цео живот и ред идеја ушао је у други колосек, хоризонат се смањио, идеали су постали ужи.
Ипак је промена била и сувише нагла, да би се од једном и сасвим могло уништити све оно, што је стечено дугим и интензивним радом целога оног одушевљеног кола људи, које је створило и водило омладински покрет. Тако је, при свем том што су после смрти кнеза Михаила унутрашња питања у Србији истакнута на први план, национална тежња још увек била доста јака. Стога је устанак Срба у Херцеговини (1875 год.) изазвао у Србији јако интересовање и жив покрет. Тај покрет је напослетку довео до српско-турског рата (1876 год.), који је завршио српским неуспехом.
Када је, ускоро после тога, ушла у рат против Турске, за ослобођење Бугара, Русија, заратила је и Србија поново на Турску. На берлинском конгресу, којим је за тај мах завршена балканска криза, добиле су Србија и Црна Гора независност и незнатно територијално проширење, а Аустро-Угарској је дат мандат да окупира Босну и Херцеговину. Србија је на тај начин не само изгубила ове две српске покрајине, него је и њеној самосталности и егзистенцији загрожено, јер је Аустро-Угарска, која је ратом 1866 год. дефинитивно истиснута и из Италије и из Немачке, сада била упућена - на Балкан, да ту задовољи своје експанзивне тежње. Да би Аустро-Угарској остао отворен што шири појас за пролаз у Вардарску долину и на Солун, Србија је на берлинском конгресу одвојена од Црне Горе и потиснута даље на исток. Сматрало се, и ако прећутно, да је од сада Бугарска у руској, а Србија у аустриској сфери интереса.
Према такој ситуацији на Балканском Полуострву, Аустро-Угарској је сада било потребно, да Србија буде што слабија, да њен отпор буде немогућ, или бар што мањи, кад Аустрији затреба, било да узме саму Србију, било да кроз Санџак пође у Вардарску долину и ка Солуну. Али је Аустро-Угарској било потребно да Србија буде слаба и растројена можда још више због тога, да она не буде привлачна снага за Србе у монархији и у окупираним покрајинама. Стога је аустро-угарска дипломатија од тога доба радила систематски на томе, да одврати пажњу Србије од окупираних провинција тиме, што ће све њене аспирације упутити на другу страну. Али је она још више радила на томе, да Србија буде унутра разривена и што слабија, те да буде неспособна ма за какву акцију, а уједно и слаба привлачна снага за остале српске земље.
Као згодно оруђе за рад у томе правцу послужио је Аустрији краљ Милан. Краљ Милан је био разочаран и огорчен на Русију, што је у сан-стефанском миру створила Велику Бугарску, у коју су били ушли и многи чисто српски крајеви. Он је онда страховао, да ће Русија и даље водити бугарофилску политику на Балканском Полуострву и да ће и даље радити на томе, да се сан-стефански мир кад-тад и оствари. Краљ Милан је видео, да је берлинским уговором уништена могућност за остварење Србијиних аспирација, па је мислио да је Србија сада упућена у сферу аустриских интереса. Краљ Милан је, разочаран у Русију, мислио да мора доћи под непосредни аустриски утицај и да је у опасности од аустриског завојевања. Он је страховао да ће Русија, пошто је Бугарска остала у сфери њених интереса, увек помагати Бугарску и њене аспирације на рачун Србије. Стога је он сматрао да треба извести нову оријентацију Србијине политике и наслонити се на Аустро-Угарску, да се на тај начин избегне опасност, која је сада Србији са две стране претила.
Али је берлински конгрес, осим тога, врло рђаво утицао и на национални живог српскога и хрватског народа. И ако је идеја о јединству и слози српског и хрватског народа била, особито од заједничке акције 1848 год., врло јака и жива, ипак су се после тога, особито од почетка новог уставног живота (1861 год.), све више и све чешће јављали знаци неспоразума. Пробуђена национална свест изазвала је, као што је то природно, особито код малих народа, велике претензије и шовинистичке тенденције.
Код Хрвата је већ и пре, одмах после покрета 1848 год., било људи, који су сматрали, да су Срби такмаци и најопаснији противници Хрвата, и да се интереси српскога и хрватског народа не могу довести у склад. Ма да је све оно што је било најбоље и у српском и у хрватском народу, имало увек противно уверење, ипак су се ти крајњи и искључиви елементи, самим развитком догађаја и прилика, а подржавани и помагани из Беча и Пеште, не само одржавали, него су чак и напредовали и јачали.
Противност погледа, тенденција и аспирација код Срба и Хрвата истакнута је и појачана особито тиме, што је српски црквени сабор 1861 год. тражио, по инструкцијама из Беча, да би заплашио Мађаре, да се обнови српска Војводина, у коју је требало да уђе и Срем, који су Хрвати сматрали за део Хрватске. Онда су у Хрватској почели све више избијати гласови против Срба и почела је јачати струја, која је хтела борбу са Србима.
Али су званични и прави представници српског и хрватског народа, и на сабору 1861 и на саборима 1865 и 1867 год., чинили велике манифестације за јединство и слогу Срба и Хрвата. Та је слога била још појачана и боље утврђена, када је требало водити борбу против наметнуте Нагодбе. Али је у то доба државна власт почела систематски радити да Србе и Хрвате раздвоји и да их упути у борбу једне против других, да би спречила њихово јединство, које је увек морало представљати извесну снагу, и према томе је било опасно по државне интересе. Рад државне власти у томе правцу имао је успеха. Да би се појачали шовинистички и антисрпски елементи код Хрвата, почело је под баном Иваном Мажуранићем (који је прозван „народним баном“) 1873 год. систематски енергично гоњење Срба у Троједници, да би се још више заоштриле противности и отворио јаз између Срба и Хрвата.
Кад је Аустро-Угарска, по мандату берлинског конгреса, окупирала Босну и Херцеговину, створене су још повољније прилике за рад на раздору, и подвојености код Срба и Хрвата. У Босни и Херцеговини био је до окупације српски елеменат предоминантан. Он је водио ратове против Турака и борбу за ослобођење, он је давао тип овим покрајинама. Стога се Аустро-Угарска после окупације највише бојала Срба, јер су они показивали највише животне и отпорне снаге, имали су највише интелигенције и највише иационалне свести. Осим тога аустро-угарски државници су знали, да Срби у окупираним покрајинама могу потражити и наћи потпоре и ослонца у две своје слободне националне државе, у Србији и у Црној Гори. Стога су у Аустрији одмах од почетка били уверени, да је српски елеменат у Босни и Херцеговини опасан по државне интересе, па су, чим је аустриска војска окупирала Босну и Херцеговину, стали потискивати и гонити Србе, на све начине и свима средствима.
Међутим је требало имати некога, на кога ће се државна власт у борби против Срба ослонити, и кога ће на рачун Срба протежирати и помагати. Природно је да су то могли бити само Хрвати. Њима је већ доста давно указивано на Босну, као на земљу, којом ће бити задовољене њихове националне аспирације. Многи Хрвати били су задовољни тим обећањем и изгледима на велике добитке, користи и освојења на тој страни. Многе од Хрвата није, како изгледа, ни мало бунио факт, да Аустрија за тако дуго време није хтела спојити са Хрватском Далмацију, коју је она имала у својој власти, ма да су то давно и стално тражили и Далматинци и Хрвати.
Ни окупиране земље нису наравно спојене са Хрватском, као што је то било обећавано, али је тамо одмах почело систематско потискивање Српства, а протежирање Хрватства.
На питању око тога, чија је Босна и коме треба да припадне, дошло је онда до распре, борбе и раздора међу Србима и Хрватима, прво у Босни, па у Хрватској, па свуда. Почело се, као обично, са академским и новинарским чланцима, па се прешло на рекриминације и оптужбе, а завршило се са грдњама, тучама и потпуним расцепом. И у том су погледу, као и у многом другом, особито црне биле за Србе и Хрвате две деценије од 1883 до 1903 године.
Тих двадесет година могу се назвати црним периодом нове српске и хрватске историје. То је доба назатка у сваком погледу, доба пропадања и умирања.
У Троједници у то доба влада Куенов, у Босни и Херцеговини Калајев режим, у Србији је то време владе краља Милана и краља Александра, код Срба у Угарској то је доба најстрасније и најжучниЈе страначке и личне борбе. То је време не само гадне међусобне борбе, него и доба омразе и са Бугарима и са Хрватима, доба у коме је српски народ био изгубио сваки углед и поштовање у целом свету ...
У Србији су после берлинског конгреса почеле страначке распре и борбе. Одмах у почетку дошао је краљ Милан у сукоб са радикалном странком, која је имала велику већину у народу. Настала је дуга и огорчена борба, која је настављена и под краљем Александром, после абдикације краља Милана (1889 год.). У тој је борби долазило до устанака и до крви, до атентата и преких судова, до октроисања и укидања устава, до државних удара и разних непријатних сцена и скандала. Брига око унутрашњих питања, борба за устав и уставне слободе, или управо борба за слободу у опште, крвава дуга и мучна борба демократских начела са владалачком самовољом, обузела је била у то доба све духове и све снаге, и заузела цео народни и државни живот и сву пажњу. То је било доба када се на велике националне проблеме није мислило, често чак није ни смело мислити.
Због тако несређених унутрашњих питања, и због рђавих спољњих прилика и неуспеха, осећало се у Србији велико врење и силно незадовољство. Интелигенција је била незадовољна, што се троши толика снага и губи толико време у борби око унутрашњих питања, кад треба решавати велика национална и државна питања. То је био један од најважнијих мотива у маси оних, који су изазвали катастрофу 29 маја 1903 год. Будућност је показала, да је тај крвави догађај био једна историска потреба, једно нужно зло, каквих је много у историји држава и народа...
Код Срба у Угарској у исто се доба (1883—1903 год.) воде огорчене и страсне личне борбе измећу две фракције Милетићева народне странке, и борба народних странака против јерархије, којој је на челу стајао од мађарске владе насилно и незаконито именовани карловачки патријарх Герман Анђелић, а затим патријарх Георгије Бранковић. Међусобна страначка борба и борба против јерархије заузела је била целокупну пажњу јавнога мњења код Срба у Угарској. Старија је генерација, заморена борбом, а разочарана неуспесима на све стране, постала пасивна и апатична, млађа је поставила себи нове проблеме, али уске, скучене, локалне, личне. Хоризонат се био сузио, интерес опао. Реалност је гонила многе у практичан живот, без интереса за јавност и народне потребе.
Тако је код Срба у Угарској, где је за време омладинског покрета рађено са онолико много воље, одушевљења и издржљивости на народним пословима, где је са ретком ватром и интуицијом сновано и рађено на политичком уједињењу не само целога српског народа, него и свих Срба и Хрвата, — у осамдесетим и деветдесетим годинама XIX века, настала општа малодушност, апатија и цинизам. Српство у Угарској, где је био зачетак великог националног покрета и одушевљења и центар културне и животне снаге српскога народа, пало је у то доба у дубок летаргичан сан.
У Хрватској је, после насилно изгласане Нагодбе, незадовољство у народу било врло велико; долазило је до немира и крвавих сукоба, и јавно се мњење све више окретало против Мађара. Стога је угарска влада послала у Хрватску за бана грофа Куена (1883 год.) са задатком, да уништи опозицију у Хрватској и да умири Хрвате. За рад у томе правцу дала му је угарска влада потпуно одрешене руке, да ради шта и како нађе за добро.
Гроф Куен је свој задатак добро схватио и још боље извео. Вешто и окретно, са бруталним насиљем или са великим уступцима, са положајима и концесијама, са претњама или ласкањем, употребљавајући непрестано једне против других, и народе и сталеже и странке, он је систематски ломио и људе и странке, и постизавао је на тај начин оно што је њему било потребно. Његов је систем прожео, растворио и корумпирао цео политички, јавни и друштвени живот у Хрватској. Изгубљена је била свест о достојанству и осећај морала, цело је друштво било утонуло у једну гадну загушљиву атмосферу, у којој се више није ништа чуло, ништа видело, ништа осећало.
Али је Куенов режим најгоре утицао на национални живот у Троједници, и на међусобне односе Срба и Хрвата. Пошто су у Троједници најважнији и најачи елеменат Хрвати, требало је, по његовом уверењу, прво њих сломити. Као помагач у томе послу требало је да му послуже Срби. Срби су били слабији елеменат у Хрватској, али помогнути од државне власти, они су постајали важан фактор, који се згодно могао употребити против Хрвата.
Материјала са спорове између Срба и Хрвата и распри међу њима било је у то доба већ врло много, електрике је било накупљено и сувише, тако да није требало ни много труда, ни много вештине и времена, па да дође до потпуног расцепа. Борба због Босне и око Босне била је у јеку. Хрвати су стално и систематски заваравани надом и обећањем, да ће Босна бити дата Хрватској. Распра око Босне повела је онда за собом и друга питања и рекриминације. Борба је постепено бивала све жучнија, захватала је све шире слојеве и узимала је све веће размере. Та је борба онда стално помагана од власти и са врхова државне управе; државна је власт у тој борби узимала активна учешћа и руководила је. Она је с једне стране протежира Србе, помагала и остваривала њихове захтеве и тежње, а с друге стране помагала је у исти мах на хрватској страни екстремне елементе, који су имали задатак, да драже хрватско јавно мњење против Срба, што се овима сувише попушта и сувише даје. Услед таког држања и рада државних фактора, хватала је маха све већа заоштреност између Срба и Хрвата. Борба је у првом реду и у први мах вођена на обе стране само од екстремних и најекстремнијих елемената, али је свађа и омраза постепено хватала све шире слојеве и захватила је временом и најумереније елементе.
Истина, било је и у то доба, и на једној и на другој страни, доста светлих умова и родољуба ширих погледа, који су стално доказивали, да су Срби и Хрвати један народ, да је та завада и борба међу синовима истог народа, око ситних и безначајних питања, бесмислена, да су интереси српског и хрватског народа идентични, и да ће се они кад-тад морати погодити и наћи на сложном раду у истом правцу. Али то су били само светли изузетци, на чије се речи у то доба слабо ко обазирао. У ствари је у то доба аустриска и угарска државна политика славила свој највећи триумф: Срби и Хрвати били су крвно завађени међу собом.
Исти метод за међусобну заваду и за сузбијање јачег елемента, какав је употребљаван у Хрватској, употребљавала је у исти мах аустриска политика и у Босни. Оно исто што је радио у Троједници бан Куен, радио је у Босни и Херцеговини В. Калај, — само у обратном правцу. У Троједници је Куен помагао Србе на рачун Хрвата, у Босни је Калај у исти мах стварао и протежирао Хрвате на рачун Срба. Резултати су били одлични: и у једној и у другој покрајини елеменат, који је чинио већину, сузбијан је и на тај начин слабљен, а посејано је семе крвног раздора на обе стране. То семе раздора пренето је онда и у крајеве, где Срби и Хрвати нису били у непосредном додиру, где дакле није било никаква материјала чак ни за личну и локалну борбу, — у Угарску и у Србију. Једино је у Далмацији та борбе увек била знатно мање заоштрена, мање лична и мање жучна; тамо је увек међу интелигенцијом с обе стране већина проповедала слогу и радила на јединству.
Тако две десетине година после берлинског конгреса показују свуда, у сваком погледу и у свима правцима, у националном животу Срба и Хрвата пасиван биланс. Крвна завада између Срба и Хрвата убила је била готово сваки осећај за заједницу и јединство, чак и у ширим народним масама. Држава је радила систематски на томе, да ту заваду одржи и појача, а уз то је Босну, Далмацију и Хрватску и економски са планом слабила и експлоатисала, упропашћујући, у првом реду економски и финансиски, Србе и Хрвате. У Угарској су славиле оргије бесомучне страначке распре, а у Србији је сву пажњу и сав рад била апсорбовала унутрашња борба за слободу и борба измећу народа и династије. Интереса за дубље концепције, за шире погледа и за велика национална питања било је нестало готово сасвим, свуда су овладали ситничарски погледи и уски, лични и локални, интереси.