Историја Срба, Хрвата и Словенаца 13

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
ИСТОРИЈА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА
Писац: Станоје Станојевић


XIII.
Борба за ослобођење и уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца.

Аустриски су државници од првих година XX века све више утврђивали своје уверење, да је Србија опасна по живот и опстанак Аустро-Угарске. Због тога су предузимане од стране аустро-угарских влада у току прве десетине XX века многе репресивне мере против Србије и српскога народа у хапсбуршкој монархији. Велеиздајничке парнице, економски и финансиски притисак, и, на послетку, проглас анексије Босне и Херцеговине, биле су мере сигурности, које су аустриски државници мислили да морају предузети, да би се одбранили и обезбедили од великог и силног таласа националне идеје, који је бивао све бујнији и све јачи.

Али акција против јачања националне идеје у самој држави и против Србије, као представника и носиоца те идеје, изазвала је обратне резултате од оних, које су аустро-угарске владе хтеле да узведу својим репресивним мерама у земљи против Срба и споља против Србије. После сваке таке акције расло је огорчење Срба у Аустро-Угарској и мржња против државе, према којој су они лојално испуњавали све тешке обавезе, а која их је, при свем том, немилице гонила, само за то, што нису били вољни да напусте своју народност и да се претопе у владајућа племена, Немце и Мађаре.

У Србији су све акције, које су од почетка XX века биле предузимане против Срба у Аустро-Угарској и против саме Србије, утврђивале народ у уверењу, да Аустро-Угарска ради са планом на томе, да уништи Србију и српски народ. Инстинктивно се онда у Србији јавила тежња за самоодбраном. Народ је у Србији све више увиђао да Аустро-Угарска прети животу и опстанку српског народа, у првом реду слободи српске краљевине. Јасно је било, да се слобода и самосталност Србије не може одржати, ако она остане у приликама и у положају у коме се тада налазила. Она је, пре свега, морала постати економски независна, да би могла постати јака и способна за борбу, у којој ће требати бранити живот и опстанак. Економска независност Србије није се међутим могла извести, нити се егзистенција њена могла обезбедити без ослобођења оних Срба, који су били у ропству, у Турској и у Аустро-Угарској.

На тај начин је борба за опстанак, свој и својих санародника у Турској и Аустро-Угарској, нагнала Србију, да у свој програм унесе ослобођење Срба у Турској и у хапсбуршкој монархији.

Србија у томе погледу није имала шта да бира. Она је или морала ослободити Србе у Турској и у Аустро-Угарској, и начинити са њима једну велику државу, која ће моћи обезбедити и њој и целом српском народу слободан живот и културни и економски развитак, — или је морала бити спремна на то, да само животари, остављена на милост и немилост својим моћним суседима, докле њима не затреба да униште и последње остатке њеног живота.

Природан инстинкт за живот и самоодржање гонио је Србију да не дозволи да до тога дође без борбе и без отпора. Али је, сем тога инстинкта, и морална дужност према брави, која су била у ропству, која су тражили од Србије да их спасе и сву наду и уздање полагали у њу, гонила Србију да узме на себе велику дужност одбране и ослобођења свих Срба.

Тако је, због супротних идеја и сукоба погледа и интереса, морало доћи до конфликта. Турска је хтела да уништи Србе у својој држави, да се осигура од Србије и њених претензија, Аустро-Угарска је хтела да уништи Србију, да она не би привукла себи Србе. у хапсбуршкој монархији и тиме растројила монархију. Србија је стога морала предузети мере за своју самоодбрану, а те мере упућивале су је, уз друге етичке и моралне разлоге, на ослобођење свих Срба у Турској и у Аустро-Угарској.

Али су у том погледу настале и друге компликације. Немачка је била вољна и обавезна да помаже агресивну политику Аустро-Угарске због својих потреба и интереса на истоку. Русија је, из истих разлога, потпомагала Србију. Италија је могла доћи у сукоб са Аустро-Угарском због њених агресивних намера против Србије и на Балкану, а Енглеска са Немачком због њеног агресивног држања у опште. Сем тога, интереси Србије и Бугарске били су тако у противности, да их је немогуће било довести у склад.

За Аустро-Угарску настајале су компликације и отуда што се, напоредо са јачањем националне свести Срба у монархији, јавило и необично јачање националне свести код Хрвата и тежња за јединством са Србима. Тој акцији за јединство придружили су се одмах са младићким одушевљењем и Словенци, који су били још у горем и тежем положају него Срби и Хрвати, а који су увек свој спас гледали у њима и у њиховој слози.

Стога су се од почетка XX века све прилике стицале тако, да је српско питање и питање ослобођења и уједињења Срба, Хрвата и Словенаца морало бити постављено. Постављено једном, оно је морало бити решено, а решење његово, пошто је оно могло бити изведено само слабљењем Турске и Аустро-Угарске и одузимањем од њих српских, хрватских и словеначких покрајина, морало је изазвати велике и тешке кризе.

Почетком XX века настаје велики обрт у националном животу Срба и Хрвата. Већ и за оних двадесет година (1883—1903), када је национални живот и рад на народним стварима био готово сасвим престао, када је готово сасвим овладала скепса, малодушност и неверица, било је доста знакова, који су показивали, да није утрнуо баш сваки осећај за велика народна питања, и да има још живота под пепелом. И у то доба је још увек било, покрај свих криза, зала и невоља, људи, који су веровали у снагу и у будућност српскога народа, и који су имали уверење, да не се Срби и Хрвати ипак морати сложити и да ће се нани на заједничком раду и послу.

Покрет и промена на боље у том правцу почела се осећати већ последњих година XIX века. У то је доба (1897 год.) у Троједници једна група младих људи кренула озбиљну акцију за јединство и заједнички рад Срба и Хрвата. Та је акција била замишљена на врло широкој основи и реалније заснована, но сви ранији покушаји у томе правцу. Идеје те групе људи створиле су речку и задарску резолуцију. Задарска је резолуција темељ и основица модерне српско-хрватске заједнице, и зачетак српско-хрватског јединства.

У исти мах се и у Србији почео јављати национализам у новом, модерном облику. Пун, интензиван национални рад у Србији почео је међутим тек од 1903 год., од доласка на престо краља Петра I, када су једним махом била решена сва унутрашња питања, када је у земљи завладала потпуна слобода и парламентаризам, и када је демократизам сасвим прожео цело српско друштво.

У то доба почиње необично интензиван национални рад у свима правцима у целом српском и хрватском народу. Свуда се осећа јако врење и покрет се јавља на врло широкој основи; он обухвата све јужне Словене, и Србе и Хрвате и Словенце и Бугаре.

Заједнички рад са Бугарима био је јако отежан због спора око Македоније, али са Хрватима је брзо постигнуто јединство, потпуно, дубоко, искрено. То се јединство у то доба стално и свуда истицало и изазивало је велике енунцијације братства. Београд је постао средиште целог тог великог националног покрета. На Београд су биле упрте очи свих народних радника у свима покрајинама српског, хрватског и словеначког народа; ту је био нерв целога покрета и рада.

У Аустро-Угарској се убрзо уочио и оценио тај снажни идејни покрет, који је био захватио све духове у свима српским и хрватским земљама. Меродавни фактори у Аустро-Угарској са разлогом су стрепили од те акције и од српско-хрватске слоге и заједнице. Они су стога одмах почели предузимати репресивне мере против целога тога покрета и против виђенијих представника српско-хрватске заједнице. Пошто ситне интриге и мале репресалије нису показале жељене ресултате и успехе, приступило се енергичнијим мерама.

Услед снажног националног рада и полета у Србији, који је био појачан успешно вођеним царинским ратом Србије са аустро-угарском монархијом, постала је Србија још јачом и снажнијом привлачном снагом за све Србе и Хрвате. Србија је сада била народни Пијемонат; у њу су биле упрте очи свих родољуба, у толико више, у колико су унутрашње прилике у Аустро-Угарској бивале све теже и све несносније. У Аустро-Угарској су меродавни фактори све више увиђали, да су слога и тежње Срба и Хрвата за јединством опасне по монархију. Та је опасност морала у тај мах изгледати тим вена, што су сви народи у држави били врло незадовољни, не само због тежње за превлашћу Немаца у Аустрији, а још више Мађара у Угарској, него још знатно више због све тежих финансиских и економских прилика у монархији. Завладао је оправдан страх, да ће то незадовољство појачати тежње за заједницом са слободном српском државом.

Стога су у тај мах предузимане енергичне репресивне мере против српских и хрватских националних радника у свима покрајинама у монархији, особито у Босни и у Троједници. У низу тих мера, које су требале да послуже сузбијању и слабљењу српске национале идеје, био је и проглас анексије Босне и Херцеговине, у септембру 1908 године.

О анексији се већ доста давно говорило. Било је јасно, да се у Аустрији систематски сабира материјал, који ће послужити за мотивацију анексије; знало се. да навршених тридесет година од окупације и проглас устава и парламентаризма у Турској могу дати врло згодан повод и разлог Аустро-Угарској да прогласи анексиуј окупираних земаља. Па ипак је проглас анексије Босне и Херцеговине изазвао силно узбуђење у целом народу, особито у Србији и у Црној Гори. Велико узбуђење добило је том приликом израза у бурним енунцијацима патриотизма и огорчења. То је довело до врло затегнутих односа између Србије и Аустро-Угарске.

Када је Русија, која се била заузела за Србију, под притиском Немачке, морала попустити и признати анексију Босне и Херцеговине, била је и Србија принуђена да даде изјаву и обећање о ренунцијацији на своје аспирације и претензије.

Али народни организам, који је имао много животне снаге, и који је ту животну снагу показао на доста начина баш за време анексионе кризе, није наравно могао извршити тражено и обећано национално самоубиство. Животна снага српскога народа, особито у Србији, избила је на површину после анексионе кризе са необичном силином. Од једном је цео народ осетио у каквом се ужасно тешком положају, и национално и економски, налази Србија, и како је рђава перспектива њене будућности. Осетило се и признавало, да се много грешило и да је силно време узалуд пропуштено. И све је прегло на посао, предано, живо, истрајно, да се накнади про-пуштено време и да се поправи, што се може поправити.

Из тога рада никла је за необично кратко време Нова Србија, препорођена и оснажена. Почело је једно грозничаво спремање и интензиван рад у свима правцима. И држава и цело друштво напрегло је било сву снагу, да се Србија што боље спреми, и материјално и морално, за вршење дужности према држави и народу, када дође време да се решавају велики народни и државни задатци.

Гоњење Срба и Хрвата у Аустро-Угарској настављено је било међутим још јаче. Што се Србија више спремала и снажила, тим су чешће и јаче употребљаване у монархији репресивне мере против Хрвата и Срба. Разне велеиздајничке парнице биле су стално на дневном реду. Али све то није ништа помагало. Идеја о заједници и јединству свих Срба и Срба и Хрвата, била је тако снажна и тако јака, да су је репресивне мере аустро-угарских власти само још снажиле и појачавале. Тако је и у то доба, покрај свег притиска, долазило до великих енунцијација братства и слоге. А Србија је, препорођена и оснажена, све више постајала идеал и стожер свих Срба, Хрвата и Словенаца.

Српско-турски рат 1912-3 г. са великим успесима, што их је, противно очекивањима и надама меродавних фактора у Аустро-Угарској, показала српска војска, и легендарна храброст српских војника и официра, још је знатно више дигла углед Србије код Срба ван Србије, код Хрвата и код Словенаца. Сви су они били сретни и задовољни не само за то, што је освећено Косово и тиме испуњен највећи народни идеал, не само за то, што је углед Србије необично порастао у целом свету, него највише због тога, што су инстинктивно осетили, да је тиме, што се показало да Србија има толико снаге и вредности и да је фактор са којим се мора рачунати, и њихова позиција у монархији постала, истина можда тежа, али у толико јача, и да је идеал, за који су се они за-лагали, био вредан њихове борбе и њихових жртава.

Док је Србија била без икаква угледа, док је изгледала растројена и без вредности, док је цео свет мислио да је немоћна и сматрао је за пропалу државу, дотле је она била слаба привлачна снага за Србе ван Србије и за Хрвате и Словенце. Али сада, када се Србија јављала у сјају славе и успеха, када се цео свет дивио снази и врлинама мале српске краљевине, и Срби у монархији и Хрвати и Словенци осетили су се од једном силно привучени тој Новој Србији, која је тек сада постала права жижа националног живота и инкарнација свих тежњи и идеала на западној страни словенскога југа. Колико је у то доба преданост Србији у тим крајевима била велика, види се не само по оном силном одушевљењу, које је на сваку вест о српским победама обузимало све Србе, Хрвате и Словенце у монархији, не само по великим материјалним жртвама, што су их они поднели у разним, највише новчаним прилозима за српске рањенике, него особито по њиховом држању у дипломатском сукобу, који је због изласка Србије на море избио између српске и аустро-угарске владе. Не само цело српско, хрватско и словеначко јавно мњење, сви слободни и независни људи, и цела журналистика, него и многе особе зависне од владе, и чак неки виши и нижи државни чиновници, особито у Босни, давали су јавне изјаве, у којима су заступали и бранили српско становиште и осуђивали тежњу аустро-угарске владе, да спречи Србији излазак на море.

Аустро-Угарска је влада имала дубоко уверење, да ће Србија бити од Турске побеђена, и због тога није спречила први балкански рат. Она се, уверена да ће Србија бити тучена, хтела чак, особито у почетку рата, показати либералном спрам својих поданика, па је дозвољавала скупљање прилога за српске рањенике и прелазак у Србију публици и лекарима. Тај либерализам није могао, тако се резоновало и рачунало, шкодити монархији, јер се рачунало, да ће Србија извесно бити потучена и ослабљена, па ће изгубити углед, што га је последњих година била стекла, те ће бити и мања привлачна снага за Србе, Хрвате и Словенце у Аустро-Угарској.

Кад су међутим аустриски државници видели, да су се у оцени Србијине снаге и вредности преварили, и кад се показало да је Србија јача и да је њена вредност већа, но што је то ико могао и слутити, да ће према томе српско-турски рат имати сасвим обратан резултат од онога, коме су се они са поуздањем надали, — онда су власти у монархији почеле вршити јаку пресију на Србе, Хрвате и Словенце и брутално сузбијати енунцијације њиховог одушевљења, а у исти мах радити и на томе, да смање на сваки начин Србијине успехе, а особито да јој не даду да се изласком на море економски осигура и оснажи.

Аустро-угарска дипломатија је извела своје намере: сузбила је Србију с мора, створила је албанску државу и отела је Црној Гори Скадар. Али аустро-угарској дипломацији све то још није било доста; она је после тога енергично подржавала и подстрекавала Бугарску, да не попусти Србији у њеном оправданом захтеву, да се изврши ревизија српско-бугарског уговора, и тиме је врло много допринела да дође до српско-бугарског рата у лето 1913 године.

Уверени у сигурну победу бугарског оружја, аустриска дипломатија, штампа и јавно мњење радосно су поздравили бугарски препад на Србију и почетак српско-бугарског рата, у пуној нади, да ће им тај рат извесно донети оно, што им није донео српско-турски рат: пораз, понижење и слабљење Србије. Познато је како је та жеља и нада аустриских меродавних фактора добила јаснога израза у немачкој и мађарској штампи у Аустро-Угарској, која је, и после српских успеха, још увек говорила о бугарским сјајним победама и страшном српском поразу. Још два дана после пада Рајчанског Рида, који је био кључ позиције на положајима, на којима је вођена брегалничка битка, а баш онога дана када је српска војска ушла у Штип и у Кочане, донела је Нова Слободна Преса уводни чланак, у коме је причала, како је брегалничка битка српски Седан, и саветовала је српској врховној команди, да остатке разбијене српске војске окупи, ако може, код Ниша и на Косову, и да покуша да ту даде последњи отпор Бугарима. Толико је јака била жеља и уверење, да ће Србија бити побеђена, да је тако писано још и онда, кад је већ било јасно да је Србија победила. Требало је да прође доста времена, док је јава и стварност надвладала снове и жеље.

Тако се и друга нада аустро-угарских државника у српски пораз није остварила; Србија је и из другог рата изашла као победилац. Аустро-Угарска је јасно видела шта те победе значе за њу и за њене југословенске поданике, који су већ и иначе имали пуно разлога да буду незадовољни све тежим, и економним и националним, животом, што су га проводили у монархији. Стога је Аустро-Угарска непосредно после бугарског рата хтела да нападне Србију, да је онда, када је она била сасвим заморена и истрошена после два тешка и напорна рата, сатре и уништи. Италија је међутим енергично одбила да узме учешћа у том мрцварењу, и тако је аустриски план о уништењу Србије за тај мах пропао.

После букурешког мира (јула 1913 год.) у Србији је почео жив и интензиван рад у свима правцима. Србија је добила била простране и богате земље, али су те земље културно и економски много биле заостале. Било је јасно, да не требати много и врло напорнога рада, па да се те земље културно, политички и економно потпуно изједначе са Србијом. Србији је за то био потребан дуг период мирнога живота, рада и развитка, да постане снажна и културна, хомогена национална држава.

Али Аустро-Угарској то није ишло у рачун; њени су државници мислили да не смеју дозволити да до тога дође. Већ после Кумановске битке Аустро-Угарска је била решена да Србију уништи. Требало је само нани повода за нападај на Србију и дипломатски спремити земљиште за рат. Рад Србије у Старој Србији и Македонији после букурешког мира, напредак тих области под Србијином управом и у опште видно снажење Србије, затим необично јачање идеје о јединству код Срба, Хрвата и Словенаца у монархији, — све је то још више утврђивало аустро-угарске државнике у уверењу, да је Србија опасна за живот и опстанак монархије. Због тога је после букурешког мира рат против Србије у Бечу био решена ствар.

Када је 15 јуна 1914 године погинуо у Сарајеву аустриски престолонаследник, мислило се у Бечу, да је то врло згодан повод да се Србија уништи, или бар ослаби. Дипломатски је земљиште било спремљено. Немачка је била решена да изазове рат.

И ако се није могло утврдити и доказати, да је ико од званичних представника Србије умешан у спрему за убиство аустриског престолонаследника, ипак је Аустро-Угарска окривила српске званичне представнике и цео народ у Србији за то убиство. Аустро-Угарски посланик у Београду предао је у јулу српској влади ултиматум са изјавом, да ће Аустро-Угарска прекинути дипломатске односе са Србијом, ако српска влада после рока од 48 сати не прими све што је у ултиматуму тражено.

Погодбе које је Аустро-Угарска у ултиматуму ставила Србији биле су врло тешке. Аусто-Угарска је тражила, да српска влада јавно осуди српске официре и чиновнике, и у опште грађане, који су радили на буђењу и јачању народне свести међу Србима у неослобођеним српским земљама, да спречи штампање сваке књиге и листа, који би писали против Аустро-Угарске, да растури патриотско друштво Народну Одбрану, да забрани све школске књиге, у којима, по мишљењу аустро-угарске владе, има ма шта што је управљено против монархије, да отпусти из државне службе све чиновнике и официре, које аустро-угарска влада одреди, да аустро-угарска полиција и судије врше ислеђење и истраге у Србији, кадгод аустро-угарска влада нађе то за потребно, и т. д.

Србија није наравно могла примити те услове, онако како су они били постављени, јер би тиме жртвовала своју независност. Ипак је Србија, само да би избегла сукоб, примила готово све што је Аустро-Угарска у ултиматуму тражила, сем онога што би је директно начинило аустриском провинцијом (дозвола да аустриска полиција и судове раде у Србији).

Ма да су све велике силе, чак и Немачка, нашле, да је српски одговор на ултиматум необично помирљив и попустљив, и да га Аустро-Угарска може примити, или бар да он може послужити као основица за даље преговарање, ипак је Аустро-Угарска објавила Србији рат.

Али рат није могао остати ограничен само на Србију и Аустро-Угарску, као што је то Немачка тражила, и као што су се у Бечу надали.

Кад су објављени услови аустро-угарског ултиматума јавно мњење у свима културним државама, сем Аустро-Угарске и Немачке, било је огорчено због неоправданог и грубог насиља, што га је једна велика сила хтела да изврши над једном малом државом, која је уз то још била ослабљена у два велика рата. Због тога су се у аустро-српски сукоб умешале одмах Русија, Француска и Енглеска, у искреној жељи да сукоб изравнају и да спрече рат. Али је Аустро-Угарска хтела пошто-пото да уништи Србију. Ултиматум, који јој је напослетку дао прилику да објави Србији рат, био је пети ултиматум, што га је она у току од две године, од првих победа српске војске над Турцима, упутила Србији.

После објаве рата Србији, Русија је, у тежњи да заштити своје и Србијине интересе, објавила мобилизацију своје војске. Онда је Немачка, у ултиматуму са роком од 12 сати, тражила од Русије, да обустави мобилизацију, а по истеку тога рока објавила јој је рат. Одмах затим она је објавила рат и Француској. Пошто је Немачка без повода ударила на Белгију, да туда лакше продре у Француску, објави Енглеска, због повреде Белгиске неутралности, Немачкој рат.

Тако су српско питање и аустриско-српски конфликт дали повод за европски и светски рат, који је последњих година, због сукоба интереса међу великим силама, често био на помолу.

Ускоро после објаве рата, крајем јула, аустро-угарска војска је продрла са три стране у северо-западну Србију. Потучена до ноге у великој битци на Церу (2—4 августа) она је за неколико дана била избачена из Србије. После тога српска је војска прешла у Срем и заузела је већи део Равнога Срема, али кад нова аустро-угарска војска продре преко Дрине у Србију, буде српска војска отуда повучена. У току борби које су са промењљивим резултатима вођене у јесен 1914 год. дуж Дрине, нестане српској војсци артиљериске муниције. Како је у то доба аустро-угарска војска надирала са све већом силом, српска се војска, у октобру почне повлачити, а Аустријанци у новембру заузму Ваљево и продру до Рудника и Колубаре. Због тога буде онда напуштен и Београд, на који је аустро-угарска војска нападала без успеха од почетка рата.

Али средином новембра почне српској војсци пристизати муниција, а Краљ Петар дође војсци и узимао је лично учешћа у борби. После тога пређе српска војска у офанзиву, пробије фронт аустро-угарске војске на Руднику, а разбије и војску, која је са севера од Београда почела продирати у Србију. Почетком децембра била је целокупна територија српске краљевине очишћена од аустро-угарске војске, која је била потпуно сатрвена и бежала у највећем нереду.

Аустро-Угарским властима пошло је било за руком да доста вешто прикрију свој пораз при првом улазу у Србију, али је други пораз био тако велик, да га је немогућне било затајити. Тај пораз аустро-угарске војске и сјајне српске победе подигли су необично дух нашега народа у Аустро-Угарској.

Положај нашега народа у монархији после објаве рата Србији, био је необично тежак. Чим је објављен рат, аустро-угарске власти су похапсиле и интернирале све виђеније Србе у целој монархији; многи су од њих узети за таоце, многи су осуђени, због сасвим незнатних и наметнутих кривица, на велике казне. Њих је било на хиљаде. Настала је била права хајка на Србе у целој монархији: Срби су гоњени, хапшени, мучени и убијани. Најгоре је било у том погледу у Босни, и, после српске офанзиве, у Срему. У Босни и у Срему је на стотине Срба стрељано без икакве кривице.

Исто су тако аустро-угарске трупе при првом прелазу у Србију, у лето 1914 године, чиниле свуда ужасна зверства; убијали су без икаквог разлога, свакога, на кога су год наишли, старце, жене и децу, мирне грађане, које су на улицама и у кућама налазили; палили су све и разоравали без икаквог разлога, и све су то вршили на најсвирепији начин.

После друге победе над Аустро-Угарском завладало је на српском војишту затишје. И на француском војишту, пошто су Немци одмах у почетку били одбијени од Париза, вођена је само рововска борба, без великих промена и већих резултата. Једино су Руси стално напредовали. Они су у септембру разбили аустро-угарску војску код Лавова, а у пролеће 1915 године освојили су и Пшемисл. У то је објавила и Италија Аустро-Угарској рат.

Али се наде на помоћ Италије нису испуниле. Ускоро после објаве рата од стране Италије, почели су Немци велику офанзиву против Руса, и у сталној огорченој борби, која је трајала неколико месеца, они су потисли руску војску чак до иза Варшаве. Свршив са Русијом, Немци су решили да ухвате везу са Турском. Да се то постигне требало је задобити за себе Бугарску и покорити Србију. Покорењем Србије ослободила би се и аустро-угарска војска, и могла би се употребити за друга војишта.

Силе споразума, видели шта се спрема, нудиле су такође Бугарској савез, и тражиле су од Србије да уступи Бугарској знатан део Македоније, да би она приступила њима. Србија је пристала и на ту велику жртву, само да се помогне општој ствари и да се скрати рат. Али је у време тих преговора Бугарска већ била потписала са Аустро-Угарском уговор, по коме је требало да она нападне Србију с леђа, кад је Немачка и Аустро-Угарска нападну с фронта.

Остављена од Грчке, која је преварило лажном мобилизацијом, па је онда у одсудном тренутку изневерила, и ако је по уговору била обавезна да јој помогне, а без помоћи од савезника, Србија је у јесен 1915 године, нападнута са три стране, од Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске, са војском која је била четири пута већа од српске, после очајног отпора, који је непријатеља стао врло великих жртава, била покорена. Остатци српске војске и знатан део српског грађанства избегао је преко албанских брда, где је много њих пропало, због оскудице у храни или побијено од Арнаута.

Освојена Србија подељена је између Бугарске и Аустрије. У земљи је после тога завладао ужасан терор. И Бугари и Аустријанци вршили су у Србији најстрашнија насиља. Све што је било српско гоњено је и немилостиво уништавано; затворене су све српске школе; у аустријском делу Србије забрањена је била ћирилица, а у бугарском у опште употреба српског имена; српске су књиге уништаване, све што је имало културног значаја и вредности пљачкано је и разношено. Све тековине стогодишњег културног рада српског народа у Србији биле су уништене.

Али је најстрашније било систематско истребљавање српског живља у окупираној Србији. Аустријанци су свакога дана стрељали и вешали, без икаквог разлога, или за сасвим незнатне кривице, на десетине српских грађана, а Бугари су, на најгрознији начин, вешали, убијали, клали и премлаћивали на стотине људи, жена и деце. На најсвирепији начин побили су они преко 150 српских свештеника, а исто толико и учитеља и чиновника. У једном само округу (топличком) побијено је за време бугарске окупације, по званичним податцима, 20.000 Срба ...

Већ пре пропасти Србије, у пролеће 1915 године, образовали су Срби, Хрвати и Словенци, који су били избегли из Аустро-Угарске, у Лондону Југословенски Одбор, са задатком, да заступају и бране интересе нашег народа у савезничким државама. После пропасти Србије, Југословенски Одбор је знатно проширио и појачао свој рад и своју пропаганду у корист нашега народа. Тај рад је помогла и акција србијанских интелектуалаца, који су успели да изађу из Србије, и који су се онда разишли били по свима савезничким земљама, обавештавајући пријатељске народе о положају и тежњама Србије и свих српских, хрватских и словеначких земаља.

Југословенски Одбор сматран је за представника нашега народа у хапсбуршкој монархији. Са председником његовим, др. А. Трумбићем, склопио је председник српске владе у априлу 1916 година на Крфу, где се после пропасти Србије била склонила српска влада и Скупштина, пакт о основним принципима, по којима ће се извести уједињење свих српских, хрватских и словеначких земаља у једну државу.

У то доба српска је војска, која се преко Албаније спасла, реорганизована, и у лето 1916 године послата је на солунски фронт. У исти мах су у Русији од заробљених аустро-угарских Срба и нешто Хрвата и Словенаца, образоване две добровољачке дивизије. Оне су се истакле необичном храброшћу у борбама против Бугара у Добручи, а после руско-немачког мира, преведене су на солунски фронт.

На солунском фронту водили су међутим Срби са својим савезницима стално борбу против Бугара, Аустријанаца и Немаца. Особито су огорчене борбе вођене у јесен 1916 године, кад је српска војска, са безпримерним јунаштвом и са великим жртвама, освојила Кајмакчалан, и тиме омогућила освојење Битоља. Али после пада Битоља није било скоро никаквих промена на солунском фронту, скоро за две године.

Почетком 1917 године огласиле су Немачкој рат и Северо-американске сједињене државе, и на француском фронту су онда почеле врло живе припреме за велику офанзиву. У вези са том офанзивом, која је на француском фронту почела у лето 1918 године, предузета је офанзива у великом стилу и на солунском фронту. Српска је војска, са великим полетом и одушевљењем, помогнута својим савезницима Французима и Енглезима, напала 2 септембра на бугарске утврђене положаје, и после огорчене тродневне борбе пробила је бугарски фронт. Код Бугара је настало расуло, а српска је војска у необичном полету стала гонити непријатеља, и у току од само неколико дана она је заузела све до Косова и Врање. Под притиском потпуног пораза, Бугарска је изневерила своје савезнике, затражила мир и примила све услове, које су јој савезници поставили. Сва бугарска војска предала се у две велике групе Србима.

После тога српска је војска продужила ослобођење Србије, где су јој нешто отпора давали још поједини делови немачке и аустро-угарске војске, који су се повлачили ка северу. Октобра 19 заузет је и Београд и тако је, за месец и по дана, ослобођена цела Србија и Црна Гора.

Али се српска војска није зауставила на старим границама Србије. У Аустро-Угарској је било настало потпуно расуло. Током рата унутрашња снага монархије све је више слабила; финансиске и економске прилике биле су све теже и све горе; дисциплина је стално слабила, државни организам је све горе функционисао. Сви су народи у монархији желели слободу и сједињење са својом браћом у слободним народним државама. Особито су у том правцу радили Срби, Хрвати и Словенци. Жеља за слободом и јединством све се отвореније истицала.

Кад је Бугарска положила оружје, српска војска ослободила Србију и почела продирати на аустро-угарску територију, завладало је у монархији потпуно расуло. Војска је почела отказивати послушност, у великим ма-сама напуштати фронт и враћати се кући. Услед тога су настале у целој земљи борбе, револуциони покрети и анархија.

У последњем тренутку аустриски су државници још покушали да спасу монархију стварањем југословенске државе и издајом свога савезника, Немачке, и понудили су савезницима посебан мир. Али је све то већ било доцкан. У Пешти и Бечу букнула је револуција и проглашена је република, цела је држава била у потпуном расулу, српска је војска продирала у свима правцима у земље бивше монархије, насељене Србима, Хрватима и Словенцима. У исти мах је и Немачка положила оружје и затражила мир. Тиме је светски рат био свршен.

Кад је у Аустро-Угарској настало расуло и анархија, и кад је српска војска почела продирати у земље бивше хапсбуршке монархије, образована су у свима српско-хрватско-словеначким покрајинама Народна Већа, која су узела сву власт и управу у своје руке. Три главна народна већа, у Загребу, Сарајеву и Новом Саду, прогласила су спајање својих покрајина и области са Србијом. Исто су тало прогласили јединство са Србијом и представници Црне Горе.

Тако је, благодарећи великим напорима и тешким несебичним жртвама што их је поднела Србија, и патриотском раду свих Срба, Хрвата и Словенаца, цео наш народ уједињен у једну своју слободну државу.