Историја Срба, Хрвата и Словенаца 11
| ←< 10. глава | ИСТОРИЈА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА Писац: Станоје Станојевић |
12. глава >→ |
Национална борба за слободу. — Србија.
Крајем XVIII века, када је код Хрвата изумирао и политички и национални живот, почео је код Срба у хапсбуршкој монархији велики просветни покрет, који је поставио темеље модерној српској књижевности и просвети. На челу тога покрета стајао је Доситеј Обрадовић, који је у својим делима проповедао јединство нашега народа, без обзира на верске и покрајинске разлике. На тој је основици онда заснована модерна српска књижевност, која је једнаком љубављу пригрлила цео народ. Тај културни програм и рад на остварењу идеје народног јединства, прихватила је са пуном снагом одмах од почетка нова слободна српска држава, основана устанком 1804 год.
У пролеће 1804 год. дигао се српски народ у Београдском Пашалуку на оружје, да уништи дахиски режим, који се због зулума није више могао трпети. Али се тај устанак ускоро развио у борбу против турске царевине, а током времена постао је од локалног устанка велики рат за ослобођење целог народа из турскога ропства. Тако је почела и тако се развијала она велика дивовска борба за слободу српских сељака у Шумадији, без спреме и средстава, против целе турске царевине, борба која је, са незнатним прекидима, трајала пуних девет година. Али се код српских устаника, сасвим природно, убрзо, још за време борбе, јавила тежња, да ослободе и друге Србе, ван Београдског Пашалука. Већ у песми о почетку устанка на Турке, истиче Карађорђе жељу, да пређе Дрину, „племениту међу измеђ Босне и измеђ Србије" и наду, да ће „поносну Босну походити". Та мисао, да се ослободи цело српско племе што је под Турцима, живела је дакле у слободној српској држави од првога дана њенога живота, стално и без прекида. Наравно да се на остварењу те идеје, услед разних неповољних прилика, и спољњих и унутрашњих, није могло увек радити, или бар не увек подједнако и доста интензивно.
У самом почетку устанка главна је брига устаницима била наравно да ослободе Београдски Пашалук и да себи осигурају живот и егзистенцију. Али су они, већ после неколико година, почели продирати и ван граница Београдског Пашалука, до Ниша и до Сјенице, да ослободе и тамошње Србе. Српски устаници, који су се латили оружја у први мах да извојују себи слободу, проширили су дакле, чим је изгледало да је тај план успео и да ће ова намера бити остварена, свој програм, те су почели борбу за ослобођење и других српских земаља, које су остале под Турцима, са намером, да временом ослободе ропства све Србе у Турској.
Али та прва српска слободна држава, која је већ сасвим јасно обележила свој национални програм, радила на његовом остварењу и делимице га почела остваривати, није била дугога века. Већ 1813 год. она је у крви угушена, Срби су савладани, а Турци су опет завладали Карађорђевом Србијом.
Када је после две године, у пролеће 1815 год., Милош Обреновић поново дигао устанак на Турке, успео је он истина да добије неку автономију, али само за Београдски Пашалук. Та друга српска држава имала је одмах од почетка свога живота да савлађује, и унутра и споља, толико тешкоћа, да јој је немогуће било интензивно радити на другим задатцима. Али су при свем том, Срби ван њезиних граница, особито Срби у Турској, у тој, онда још полуслободној Србији, одмах од почетка гледали стожер, око кога не се временом окупити све српске земље и цео српски народ. И Србија је заиста у то доба, и ако још у повоју, већ јасно показивала, да има све оне елементе, који су потребни за стварање једне снажне државе, чији не главни задатак бити да, уз тешку борбу и велике жртве, уједини у једну целину све делове свога народа.
Али је за остварење те идеје онда било још и сувише рано. С једне стране, турска царевина није била још толико истрошена, да би је једна мала и слаба држава, као што је била Србија у почетку XIX века, могла надвладати и уништити. С друге стране, Србија је имала да савлада још силне унутрашње тешкоће, па тек онда да може помишљати на даље извођење својих планова и испуњење свога програма. Осим тога, Србија је била створена устанцима и борбом против Турске, и она је била у вазалном односу према Турској. Стога је било природно, што је Србија у то доба обратила сву пажњу на Турску и на Србе и друге хришћанске народе под Турцима, и што је сматрала, да је њен главни задатак, да ослободи од Турака себе, па онда друге Србе у Турској.
Четири стотине година борбе с Турцима и робовања под њима, створило је менталитет, који се само у том правцу развијао и кретао. Срби на Балкану били су се свикли и уживили у идеју, да су српском народу не само главни, него и једини непријатељ Турци, и да је борба против Турака једини задатак Србије и српскога народа. Борба српства и хришћанства против Турака, била је девиза Србије у почетку XIX века, то јој је била главна мисао, која је занимала и сву обузимала. Борбу против Турака она је сматрала за свој главни задатак. Стога у први мах Срби у Србији нису помишљали на то, да има и у другим, хришћанским државама Срба, који робују и које треба ослобађати.
Али већ и у то доба, далеко пре него што се свршила борба за еманципацију Србије од Турске и од Турака, почиње продирати у народну свест у Србији уверење, да је задатак Србије већи, но што се у почетку мислило, да је њен програм шири, и да су њени интереси опширнији.
Таку је промену у погледима изазвало већ само стање ствари и сам развитак прилика, и политичких и културних и националних. Али су то уверење и потребу проширења националног и државног програма наглашавали и ширили у Србији особито образовани Срби из Аустрије, који су одмах у почетку покрета почели долазити у Србију. Под утицајем њиховог причања и њихових информација, утврдила се код Срба у Србији мисао, да је задатак и дужност Србије, да ослободи не само Србе који су под Турцима, него и Србе у хапсбуршкој монархији, јер и они живе у ропству, исто онако, као и они у Турској.
У колико су њих више гонили и у колико су они све више патили, у толико су њихове мисли и њихови погледи све више управљани на Србију. Србију су они сматрали за стожер, око кога ће се временом окупити сав српски народ, не само онај у Турској, него и овај у хапсбуршкој монархији. А тиме је и народ у Србији све више утврђиван у уверењу, да програм за народно ослобођење у уједињење мора обухватити и Србе у Аустрији.
У то доба, када се у Шумадији, у два крвава устанка и дугом тешком борбом, ствара нова српска држава, и кад се та држава, покрај свих унутрашњих криза и спољњих невоља, спрема да испуни свој велики и опширни задатак, и да оствари своје националне идеале, — хрватски је народ у потпуној апатији. То доба је најцрње и најгоре у историји хрватскога народа, можда у опште, а свакако у модерној хрватској историји. Хрватска као држава извршила је била 1790 год., како каже један хрватски историк, од своје воље самоубиство, а почетком XIX века били су Хрвати на скоку да изврше самоубиство и као народ. Национални живот и народна мисао утрнула је била сасвим. Нигде није било никаквог покрета, нигде трага о народној свести. Све је било утонуло у дубоко мртвило. Изгледало је да хрватски народ умире полаганом страшном смрћу. Тај положај и то стање хрватског народа баш у овај мах, било је у толико опасније, што је од краја XVIII века код Мађара почео необично жив и интензиван национални покрет, који је изазвао мађарску националну империјалистичку политику, и који је одмах у почетку постао опасан и по Хрвате и по све друге народе у Угарској.
Агресивна мађарска национална политика према Хрватима и према народима у Угарској јавља се први пут, али одмах са елементарном силином, 1790 године, као што је истакнуто, баш на оном сабору, који је примио предлог о добровољном подчињењу Хрвата Мађарској. Истина, већ се у тај мах јавила и код Хрвата нека реакција против мађарске империјалистичке националне политике, али је то било више инстиктивно опирање тражењима, која је у тај мах немогуће било испунити, но свесни национални отпор акцији, која је очевидно ишла за тим, да угуши народну свест и да убије народ.
Али баш у то доба, у време када је, после Наполеоновог доба, владала у Аустрији и свуда политичка реакција најгоре врсте, у доба када су се Мађари најенергичније спремали на акцију за остварење својих шовинистичких идеала,— јавио се у Хрватској покрет, који је оживио хрватски народ, повео га новим путем, улио му националну свест и из основице изменио све прилике и односе у Хрватској.