Vukašin aliti Ljubav pitur — Le Sicilien ou L'Amour peintre/11
| ←Šena deseta | Vukašin aliti Ljubav pitur Писац: Молијер Šena jedanaesta |
šena dvanaesta→ |
Vukašin: Evo ovđe ovoga gospara koga nam šalje il scior Piero i koji se hoće da zatrudi upengat te. (Ovdi Džono ljubi Anicu, a Vukašin mu govori) E, ej, gosparu piture, tako se ne javlja u našemu vilajetu.
Džono: Ovako se u nas prohodi kad dođeš u koga u kuću.
Vukašin: To je dobro za vašijeh žena, ali za našijeh nije taki adet.
Anica: Ja primam ovu čas s velikijeim veseljem. Prigoda koju imam odveće me priuzima, i za rijet svu istinu, nijesam se nadala imat ovako vrla pitura.
Džono: Ne bi se našlo bez sumnje nikoga ko se ne bi cijenio čestit moć stavit ruku na jednu taku operu. Ja ne umijem onoliko koliko bi se htjelo, ma više česa imam stavit moj trud, to će me isto po sebi pomoć i ne može nego izit što dobro kad se ima jedan oridžino kakav je ti tu.
Anica: Oridžino je ništa, ma hitrina od pitura umjet će nadomjerit i pokrit sva pomankanja koja su u njemu.
Džono: Pitur ne nahodi nijednoga i sve što žudi jes da bi mogo prikazat s njegovijem penilom svemu svijetu dragosti onako velike i onake kakve ih i on vidi.
Anica: Ako tvoje penilo tako sladko vara kako i tvoja usta, vi ćete mi učinit jedan ritrat koji neće imat nimalo od mene.
Džono: Nebesa koja su učinili oridžino ne dadu nam da možemo učinit jedan ritrat koji može ikoga privarit.
Anica: Nebesa, možete govorit što hoćete, nijesu ...
Vukašin: De, parjajmo već te trice, bacimo čaramunije i da viđamo od letratu.
Džono: Via, donesite sve ovdi. (Donosi se što je od potrebe za upengat Anicu)
Anica: Dje zapovijedate da stanem?
Džono: Ovdi, ovo je džusto najbolje mjesto i u komu primamo svjetlos koja nam je od potrebe.
Anica: Stojim li dobro ovako?
Džono: Stojite. Podignite se malo, ako vam je drago. Malo veće na ovu stranu ovamo, životom da vam je obrnut ovako. Glavu malo uzgori za da se vidi čin od vrata; ovo ovdi malo otvorenije. (Ovo razumije prsi) Tako, dobro, malo veće, još mrvicu.
Vukašin: Mnogo se hoće trudit za uporavit te; ne umiješ li se jednom namjestit kako iđe?
Anica: Ovo su stvari sasvijem nove za mene, ovdi gospar ima me stavit kako on hoće.
Džono: O, ide veoma dobro, i stojite da se bolje ne može. (Obraćajući je malo put sebe) Ovako, ako vam je drago. (Vukašinu) Sve stoji u atedžamentu koji se dava čeljadetu koga se penga.
Vukašin: Vrlo dobro.
Džono: Malo veće s ove strane; čini da ti su oči sveđ prema meni, molim ti se; vas pogled sveđ stučen s mojijem.
Anica: Ja nijesam od onezijeh žena koje hoće, kad ih se penga, ritrat koji ne ima ništa od njih i pitur im ne može nikako ugodit dokle god ih ne učinu l'jepšijeh nego su. Htjelo bi se, za smirit ih, učinit jedan sâm ritrat koji će služiti za svijeh, zašto svekolike ištu isto: meso da im je bijelo i rumeno, nos skladan, rilica malahna, oči velike i vesele i jako otvorene, a više svega obraz, može bit najveći, da nije deblji nego ga možeš u ruke uzet. Ja hoću da ga meni učiniš u komu se pozna mene i koga ko god vidi ne ima potrebe pripitivat: ko je ovo?
Džono: Ne može se to pripitivat od vašega. Vi imate njeke dragosti, u kojijem malo je onezijeh žena koje su vami prilične, i toliko vežu i zanosu jedno srce da se jako za strašit pengajući ih.
Vukašin: Čini mi se nos odeblji.
Džono: Lego sam, ne spomenivam se dje, da je Apele u njeko doba pengo gospođu Alesandrovu, koja je bila veoma lijepa, i da pengajući tako se na nju namuro da omalo što nije s nje život izgubio. Alesandro, gledajući to za svoju blagodarnos, pustio je njemu onu koju je on isti toliko ljubio. (Govori Vukašinu) Ja bih mogo ovdi učinit što je u to doba učinio Apele, ma ti ne bi možebit učinio što je učinio Alesandro. (Vukašin se na ovo mrdi.)
Anica: Zaisto se pozna po vašemu govorenju koliko ste u svemu skladni i galanti.
Džono: Nije lasno privarit se u ovakijem stvarima. Vi imate toliko spirita da možete ončas vidjet odkle izhodu stvari koje vam se govoru. Tako je, da je ovdi Alesandro i da je on tvoj ljubovndk, ja ne bih mogo od manje nego ti rijet da ja nijesam vidio stvari l'jepše od ove što sad gledam, i da ...
Vukašin: Šjor piture, mnim da bi bolje bilo da manje besjediš, er te ometa da ne činjavaš patigu koju činjavaš.
Džono: Ne, ne, ja sam naučan sveđ što govorit kad pengam, i od potrebe je u ovezijem stvarima malo razgovora za držat rastreseno i veselo u obrazu čeljade koga pengaš.
|