Вукашин алити Љубав питур — Ле Сицилиен оу L'Амоур пеинтре/11

←Шена десета

Вукашин алити Љубав питур Писац: Молијер Шена једанаеста

шена дванаеста→

Шена једанаеста

Аница, Вукашин, Џоно и два дјетића

 
     Вукашин: Ево овђе овога госпара кога нам шаље ил сциор Пиеро и који се хоће да затруди упенгат те. (Овди Џоно љуби Аницу, а Вукашин му говори) Е, еј, госпару питуре, тако се не јавља у нашему вилајету.
     Џоно: Овако се у нас проходи кад дођеш у кога у кућу.
     Вукашин: То је добро за вашијех жена, али за нашијех није таки адет.
     Аница: Ја примам ову час с великијеим весељем. Пригода коју имам одвеће ме приузима, и за ријет сву истину, нијесам се надала имат овако врла питура.
     Џоно: Не би се нашло без сумње никога ко се не би цијенио честит моћ ста­вит руку на једну таку оперу. Ја не умијем онолико колико би се хтјело, ма више чеса имам ставит мој труд, то ће ме исто по себи помоћ и не може него изит што добро кад се има један ориџино какав је ти ту.
     Аница: Ориџино је ништа, ма хитрина од питура умјет ће надомјерит и по­крит сва поманкања која су у њему.
     Џоно: Питур не находи ниједнога и све што жуди јес да би мого приказат с његовијем пенилом свему свијету драгости онако велике и онаке какве их и он види.
     Аница: Ако твоје пенило тако сладко вара како и твоја уста, ви ћете ми учинит један ритрат који неће имат нимало од мене.
     Џоно: Небеса која су учинили ориџино не даду нам да можемо учинит је­дан ритрат који може икога приварит.
     Аница: Небеса, можете говорит што хоћете, нијесу ...
     Вукашин: Де, парјајмо већ те трице, бацимо чарамуније и да виђамо од летрату.
     Џоно: Виа, донесите све овди. (Доноси се што је од потребе за упенгат Аницу)
     Аница: Дје заповиједате да станем?
     Џоно: Овди, ово је џусто најбоље мјесто и у кому примамо свјетлос која нам је од потребе.
     Аница: Стојим ли добро овако?
     Џоно: Стојите. Подигните се мало, ако вам је драго. Мало веће на ову страну овамо, животом да вам је обрнут овако. Главу мало узгори за да се види чин од врата; ово овди мало отвореније. (Ово разумије прси) Тако, добро, мало веће, још мрвицу.
     Вукашин: Много се хоће трудит за упоравит те; не умијеш ли се једном намјестит како иђе?
     Аница: Ово су ствари сасвијем нове за мене, овди госпар има ме ставит како он хоће.
     Џоно: О, иде веома добро, и стојите да се боље не може. (Обраћајући је мало пут себе) Овако, ако вам је драго. (Вукашину) Све стоји у атеџаменту који се дава чељадету кога се пенга.
     Вукашин: Врло добро.
     Џоно: Мало веће с ове стране; чини да ти су очи свеђ према мени, молим ти се; вас поглед свеђ стучен с мојијем.
     Аница: Ја нијесам од онезијех жена које хоће, кад их се пенга, ритрат који не има ништа од њих и питур им не може никако угодит докле год их не учину л'јепшијех него су. Хтјело би се, за смирит их, учинит један сâм ритрат који ће слу­жити за свијех, зашто свеколике ишту исто: месо да им је бијело и румено, нос скла­дан, рилица малахна, очи велике и веселе и јако отворене, а више свега образ, може бит највећи, да није дебљи него га можеш у руке узет. Ја хоћу да га мени учиниш у кому се позна мене и кога ко год види не има потребе припитиват: ко је ово?
     Џоно: Не може се то припитиват од вашега. Ви имате њеке драгости, у којијем мало је онезијех жена које су вами приличне, и толико вежу и заносу једно срце да се јако за страшит пенгајући их.
     Вукашин: Чини ми се нос одебљи.
     Џоно: Лего сам, не споменивам се дје, да је Апеле у њеко доба пенго госпођу Алесандрову, која је била веома лијепа, и да пенгајући тако се на њу намуро да омало што није с ње живот изгубио. Алесандро, гледајући то за своју благодарнос, пустио је њему ону коју је он исти толико љубио. (Говори Вукашину) Ја бих мого овди учинит што је у то доба учинио Апеле, ма ти не би можебит учинио што је учинио Алесандро. (Вукашин се на ово мрди.)
     Аница: Заисто се позна по вашему говорењу колико сте у свему складни и галанти.
     Џоно: Није ласно приварит се у овакијем стварима. Ви имате толико спирита да можете ончас видјет одкле изходу ствари које вам се говору. Тако је, да је овди Алесандро и да је он твој љубовндк, ја не бих мого од мање него ти ријет да ја нијесам видио ствари л'јепше од ове што сад гледам, и да ...
     Вукашин: Шјор питуре, мним да би боље било да мање бесједиш, ер те омета да не чињаваш патигу коју чињаваш.
     Џоно: Не, не, ја сам научан свеђ што говорит кад пенгам, и од потребе је у овезијем стварима мало разговора за држат растресено и весело у образу чељаде кога пенгаш.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 352 године.