Вукашин алити Љубав питур — Ле Сицилиен оу L'Амоур пеинтре/11
| ←Шена десета | Вукашин алити Љубав питур Писац: Молијер Шена једанаеста |
шена дванаеста→ |
Вукашин: Ево овђе овога госпара кога нам шаље ил сциор Пиеро и који се хоће да затруди упенгат те. (Овди Џоно љуби Аницу, а Вукашин му говори) Е, еј, госпару питуре, тако се не јавља у нашему вилајету.
Џоно: Овако се у нас проходи кад дођеш у кога у кућу.
Вукашин: То је добро за вашијех жена, али за нашијех није таки адет.
Аница: Ја примам ову час с великијеим весељем. Пригода коју имам одвеће ме приузима, и за ријет сву истину, нијесам се надала имат овако врла питура.
Џоно: Не би се нашло без сумње никога ко се не би цијенио честит моћ ставит руку на једну таку оперу. Ја не умијем онолико колико би се хтјело, ма више чеса имам ставит мој труд, то ће ме исто по себи помоћ и не може него изит што добро кад се има један ориџино какав је ти ту.
Аница: Ориџино је ништа, ма хитрина од питура умјет ће надомјерит и покрит сва поманкања која су у њему.
Џоно: Питур не находи ниједнога и све што жуди јес да би мого приказат с његовијем пенилом свему свијету драгости онако велике и онаке какве их и он види.
Аница: Ако твоје пенило тако сладко вара како и твоја уста, ви ћете ми учинит један ритрат који неће имат нимало од мене.
Џоно: Небеса која су учинили ориџино не даду нам да можемо учинит један ритрат који може икога приварит.
Аница: Небеса, можете говорит што хоћете, нијесу ...
Вукашин: Де, парјајмо већ те трице, бацимо чарамуније и да виђамо од летрату.
Џоно: Виа, донесите све овди. (Доноси се што је од потребе за упенгат Аницу)
Аница: Дје заповиједате да станем?
Џоно: Овди, ово је џусто најбоље мјесто и у кому примамо свјетлос која нам је од потребе.
Аница: Стојим ли добро овако?
Џоно: Стојите. Подигните се мало, ако вам је драго. Мало веће на ову страну овамо, животом да вам је обрнут овако. Главу мало узгори за да се види чин од врата; ово овди мало отвореније. (Ово разумије прси) Тако, добро, мало веће, још мрвицу.
Вукашин: Много се хоће трудит за упоравит те; не умијеш ли се једном намјестит како иђе?
Аница: Ово су ствари сасвијем нове за мене, овди госпар има ме ставит како он хоће.
Џоно: О, иде веома добро, и стојите да се боље не може. (Обраћајући је мало пут себе) Овако, ако вам је драго. (Вукашину) Све стоји у атеџаменту који се дава чељадету кога се пенга.
Вукашин: Врло добро.
Џоно: Мало веће с ове стране; чини да ти су очи свеђ према мени, молим ти се; вас поглед свеђ стучен с мојијем.
Аница: Ја нијесам од онезијех жена које хоће, кад их се пенга, ритрат који не има ништа од њих и питур им не може никако угодит докле год их не учину л'јепшијех него су. Хтјело би се, за смирит их, учинит један сâм ритрат који ће служити за свијех, зашто свеколике ишту исто: месо да им је бијело и румено, нос складан, рилица малахна, очи велике и веселе и јако отворене, а више свега образ, може бит највећи, да није дебљи него га можеш у руке узет. Ја хоћу да га мени учиниш у кому се позна мене и кога ко год види не има потребе припитиват: ко је ово?
Џоно: Не може се то припитиват од вашега. Ви имате њеке драгости, у којијем мало је онезијех жена које су вами приличне, и толико вежу и заносу једно срце да се јако за страшит пенгајући их.
Вукашин: Чини ми се нос одебљи.
Џоно: Лего сам, не споменивам се дје, да је Апеле у њеко доба пенго госпођу Алесандрову, која је била веома лијепа, и да пенгајући тако се на њу намуро да омало што није с ње живот изгубио. Алесандро, гледајући то за своју благодарнос, пустио је њему ону коју је он исти толико љубио. (Говори Вукашину) Ја бих мого овди учинит што је у то доба учинио Апеле, ма ти не би можебит учинио што је учинио Алесандро. (Вукашин се на ово мрди.)
Аница: Заисто се позна по вашему говорењу колико сте у свему складни и галанти.
Џоно: Није ласно приварит се у овакијем стварима. Ви имате толико спирита да можете ончас видјет одкле изходу ствари које вам се говору. Тако је, да је овди Алесандро и да је он твој љубовндк, ја не бих мого од мање него ти ријет да ја нијесам видио ствари л'јепше од ове што сад гледам, и да ...
Вукашин: Шјор питуре, мним да би боље било да мање бесједиш, ер те омета да не чињаваш патигу коју чињаваш.
Џоно: Не, не, ја сам научан свеђ што говорит кад пенгам, и од потребе је у овезијем стварима мало разговора за држат растресено и весело у образу чељаде кога пенгаш.
|