V Дражајши љубими мој!

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
V Дражајши љубими мој!
Писац: Доситеј Обрадовић
Живот и прикљученија


Ветар смо имали споспешан, но одвећ крепак за изићи из великога смирнејскога пристаништа. Тартана идриотска била је средње величине, новоустројена и здрава, но одвећ обремењена, ибо осим обичнога товара у вештма на[х]ођасмо се ту около 50 персона пасажира, од којих половина је била жена и деце, који сви прелазаху у Мореју. Пошли смо с места пре подне, око вечерње доба били смо већ у широком мору, кад ти се подигне такова силна бура да нисмо се нимало надали од потопљенија избећи. Такове вриске жена и деце не би[х] рад већ у животу чути. Мој друг Максим и ја нисмо о себи ни мислити могли, сматрајући на страх и жалост родитеља о дечици њи[х]овој, и да није корабаљ весма јак био и корабљеници искуснејши људи, мучно би се спасли. У зору престане дожд и бура и капетан озгор повиче нам веселим гласом: „Kαλoχαρδоι, δεν ειναι πλεoν χινδυνoς! добра срца, није више бедствованија!” Тада сви, један на другога наслоњени, поспимо како полумртви.

Сутрадан нађемо се у једном великом но пустом пристаништу острова Митилине. Сви изиђемо на брег и срадујемо се један другом о благополучном избављенију, како да смо једна једина фамилија. Ко би могао описати ону чувствителну срца радост матера к чадам својим! Рекао би да су из мртвих воскреснули. „Не губите времена“, викне капетан, „ту се лепше руча него у тартани; ручајте, пак ћемо збогом путовати.” Дан је велики фторник, но сви смо имали различни[х] морски[х] посни[х] припаса, попржених сипа, охтапода, острија и вина довољно. Ту сви уопште ручамо и напијемо се, како год да је воскресенија дан, и трећи час по подне с тихим ветром дигнемо се и на велики четвртак стигнемо у Навплеон, гди нађемо тај исти дан друштво за Патру. Најмимо и ми две мазге, и по суву дођемо у Коринт. Сиђемо к мору, нас око 15 најмимо велику барку, која нас довезе у Патру на сами дан воскресенија. Овде отпочинемо сву светлу седмицу.

Намери се корабаљ за брегове Епира, куда мој љубезни друг желаше поћи чрез Јоанину у Тесалију, а мени би одатле ласно било превести се у Корф. Но, одавде двадесет цели[х] дана имали смо непрестано противне ветрове и, што је горе, разболи се мој Максим, а на мору боловати, сохрани, господи! У све то време ништа није могао у стомаку држати. Дођемо у Свете Четрдесет спрама Корфа и, како изиђемо на земљу, лакше му буде и у пет дана предигне се; но доћи к крепости, томе се хоће времена. Албанези неки, из Хормова, пролазећи туда и видећи га такова, сожале о њему и обештају се повести га до Аргирокастра, а одатле близо му је Јоанина. Известимо се ту; кажу нам да с Хормовици може ко преко целе Албаније проћи да се никога не боји. Али га ја тако слаба од себе нипошто и никако не би[х] могао отпустити; дакле, нађу нам две мазге, и пођем и ја с њима, прво, за допратити друга мојега љубимога до Аргирокастра, а друго, видити част Албаније.

Хормовита било је до 20 момака, сви с оружјем пешице како лавови, а ми два на мазгами. Од Аргирокастра до Хормова нема више него три сата. Други дан [х]ода дођемо у речени град. Одатле без најмањи[х] комплимента простосердечно зовну нас да идемо у њи[х]ову варош, говорећи нам: „Море, луди сте ако не дођете; море, такога места нити сте вид’ли на свету, нити ћете видити. Ми имамо баш украј вароши један манастирић Светога Николе; десет калуђера могли би у њему лепо живити, а нејмамо него цигло једнога, јер ми Албанези нећемо да се калуђеримо. Ту ћемо вас држати, ако хоћете, три месеца или три године, да ни паре не потрошите. Ако ли вам се смили, останите с нами за живота; нами ће тако мило бити, колико да вас је бог с неба к нами послао. Видите ли какви смо ми момци (све нам ово први од њи[х] гречески беседи); овакови нас има, фала богу, у Хормову до две [х]иљаде осим стари[х]. Видићете ту од осамдесет година старце који иду уз гору под оружјем певајући.”

Разиђу се ови по граду за своји посли. Наш квартир близу школе; одемо посетити учитеља, именем Елефтерија, честнога мирскога чловека с женом и с фамилијом. Кажемо му с ким смо дошли и како нас позивљу к себи, но ми се побојавамо у вилајет далеко к непознаним људма пуштати се. И ови нам потврди о њима то исто што смо пре чули. ’Ајде, дакле, у име божје, барем да сасвим здрава љубезнога мојега видим и да се здрави растанемо. Сутрадан попнемо се на високе хормовитске планине. Нађемо прекрасну велику варош од седам стотина домова, све камена зданија како кастели. Само у вароши има око 50 извора, који накрај вароши састављају малену реку; ова баш код манастира спушта се у преужасно дубоку стрмину с таковим хуком да сам мислио, ту човек никад до века не заспа! А потом сам познао да се нигде на свету лепше не спава: спавајући чини ти се да си на небу и да ту пријатнејшу некакву и чудну музику слушаш.

Ти људи као да су нас чак из Смирне ту дозвали да нас часте! Прве старешине — све по реду. А лако им је частити. Ако се мрси, а он закоље из свога стада овна, полак испече, а од друге половине начини две-три пите с[а] скорупом и с младим сиром; вина свак има у подруму, јер га нема коме продавати. Ако ли се пости, од рибе ту поста нејма; пошље два момка сат [х]ода у долину, гди између планина велика река тече, пуна пастрва и различни[х] други[х] преслаткога вкуса риба. За варење ту нећеду да знаду, нити за чорбу маре. Зејтина преизрјаднога имаду до изобилија, зато и рибу или пржену једу или с питама, које у пост овако праве: обаре зеље, исцеде из њега воду, разложе га с питом у тепсији, успу зејтина без штедње, пак, онда разређај у рибу озгор, и тако се испече с питом заједно у предивнога мириса зејтину; пак онда нек се слободно пред оваком питом сакрију [и]талијанске паштете и инглеске пудинге! Ко би рад знати како се то куша, како ли се у усти топи и какову пријатност у гортану, туда пролазећи, причињава, то неће из овога описанија ни од стотине једну част познати. Ко ово прими за велеречије, весма се вара, ибо пријатност коју толико хвалим не состоји се у готовљењу, него у природној сласти рибе, зеља и зејтина.

Десет дана по нашем пришествију, старешине места определе послати некога попа Ђику у Примет и у друга неколика места к неким албанеским агама ради општи[х] своји[х] дела, ибо Хормовити имаду своје договоре и сојузе с многи поглавари и пашама у Епиру и у Албанији. Запросим да ми дозволе с попом Ђиком поћи за прегледати места куда он има пролазити. „Морε χαλoγερε, να πας; μα τo Θεoεχεις τι να βλεπης!” То јест: „Море, калуђеру, да пођеш; тако ми бота, имаш шта гледати! — одговори ми Дима Дука, један од први[х] старешина.

Речени свештеник за четири или пет дана могао је свршити свој посао и вратити се; но мени за [х]атар ходио је ови чловек са мном равно петнаест дана по такови мести гди су хормовитски сојузници и пријатељи. Свуда од Турака и христјана Албанеза једнако смо били примати и чашћени и од места до места праћени. Поп Ђика и два Хормовита с њим били су, како ваља, вооружени; но и тако гдигди бивало је сумњеније да се не намеримо на веће число хормовитски[х] и њихови[х] сојузников непријатеља; зато у такови мести давали су нам по неколико момака с оружијем за пратњу.

Петнаести дан дођемо дома и нађем мојега друга весела, здрава и румена. Но он се мени почне ругати да сам од сунца поцрнио. „Нека сам“, речем му ја, „кад сам видио што у мом животу нисам мислио видити!” И заисто, доста сам [х]одао, али такови[х] великолепни[х] и божје красоте места нигде нисам видио. Блаженство се некаково чувствује само мислити за онакова дивна места. Како би, дакле, било ту живити да су нарави они[х] људи питоме и да међу њима закони, правда и просвештен разум царствују и њима управљају! Непоњатно и ужасно је и помислити, докле ће онакови прекрасни, хитри и храбри народи и у онаки мести само за незнање и слепоту ума у варварству и дивјачеству нарава пребивати и један другога за багателу како истог зеца с пушком у чело или у срце погађати.

„Мени не би противно било”, рече ми мој друг, „једну годину овде провести.” „И ја ћу с тобом“, отвештам ја, „навластито да би чрез тебе к већем совершенству јелинскога језика постигао.” „Дај руку!” „На!” А кад ово нашим Хормовицем обзнанимо, срдечно се возрадују. Притом, кад им јоште кажемо да ми благодаримо на њи[х]овој љубови и доброти, али залуду хлеб јести, то није праведно, него нека долазе к нами десет или двадесет деце да се што од нас поуче, будући да ми за други посао нисмо. „Добро“, одговори Дима Дука, „кад сте ви таки, и ми ћемо знати како ћемо вас отпустити кад од нас пођете.”

У то исто време чује се по свој Албанији да је Стефан Мали с Черногорци Турке, који су на њих пошли били, разбио; и много се о њему говораше и казиваше. Прође то лето и све се то више о Стефану Малом почну туда гласови разносити.

Ја сам већ могао доста добро албанески говорити. Њи[х]ов је језик прост и зато ласно се даје научити; а с нашим словами пише се колико да су за њега начињена. И тако сваки дан би[х] писао по који разговор и наизуст изучио. Томе се Албанези чуђаху и радоваху, видећи, што никад пре тога нису вид’ли, да се и њи[х]ов језик тако лепо даје писати. Ја сам наблизо две године после тога у Венецији познао некога попа Теодора, учитеља мосхополскога, који је и на штампу издао био нешто албанески с греческими словами; али с овима не може се ни трећа част тако писати као са славенскима, зашто у Греков нема слова за изговарати жа, ча, ша и ћа, а ово је све неотложно за албанески како год и за славенски нужно. Ово прилажем овде зато, ако се по случају ко нађе да прорече да ће с временом албанески како год и влашки народ с славенскими словами књига на свом имати језику, такови человеческому роду доброжелатељни прорицатељ нека се нимало не боји, но нека слободно то пожелатељно опште добро предсказује и прориче. Вешт је то такова која се природно и ласно исполнити може и [х]оће кад се бог смилује на ону храбру нацију и на оне прекрасне земље.

Како је мени мило било од исти[х] Албанеза чути да говоре: „Ко Сербијом облада, тога ћемо и ми за нашега владетеља признати, зашто серпски краљи и наши су били.” Недалеко од Хормова на[х]оде се нека прекрасна поља која Албанези не зову другојаче него „Лепажита.” Питам и[х] ја шта то значи? „Не знамо“, кажу ми, „то је име поља.” А кад им ја то изјасних, казујући им да је серпска реч, „море калуђеру”, одговоре ми, „не чуди се ти томе; ми смо са Сербљи један род и племе у старо време били!”

При почетку месеца септемвра запросе ме старешине хормовитске да им оправим неко дело недалеко од Корфа, о којем делу морао сам се бавити најмање четири месеца. Пођем драговољно. Допрате ме двојица до Свети[х] Четрдесет; они се врате дома, аја пођем на мој посао с уговором да кад им пишем из Корфа, да дођу узети ме.

За једно писмо, љубими мој, мислим да је већ доста написато. Ако ли се вами више него доста учини, из тога желим да ништа друго не закључавате, него да сте ви срцу мојему весма драги кад вам ја толико пишем.

У Риги,
3-го августа 1788.


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.