ІV Љубими мој!

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ІV Љубими мој!
Писац: Доситеј Обрадовић
Живот и прикљученија


Ово што би[х] вам рад описати у настојаштем писму, толико је за ме знаменито да ће ми невозможно бити представити вам то тако како ја у свему животу мојему то исто чувствујем. Све остало, сиреч, што сам из Баната изишао, а потом из Хопова, из места у место преходио и опет се враћао и потом изнова отходио, спрама овом случају толико ми се чини колико обични всеопшти догађаји који се сваком повседневно у животу више просто и случајно прикључавају нежели по предваритељном намеренију и плану делају и исполњавају. Али да сам у Смирну дошао, о којој нити сам сањао, нити знао, ни мислио, да сам ту, гди ни дан ни два нисам намеравао стајати, три године пребивао (и да се прежња росијска и турска не заче војна јошт би[х], може бити, три) и да сам онога божественога мужа, новога греческога Сократа, то јест учитеља Јеротеја познао! Њим милостиво примљен био! Његова благодејанија, љубови и науке сподобио се! У овом видим и познајем таково лепо плана расположеније, којега не само ја сам с детињском мојом памећу, него и отац мој и дед да су ми с[а] својим советом помогли, не би[х] могао тако измислити, расположити и благополучније у дејствије произвести. Овде, дакле, очевидно познао сам невидиму десницу благога промисла, која ме води и мном управља.

По плененију Цариграда, кад се сви учени Греци по Италији и по Францији разбегну и те земље зачну просвештавати, за малим је остало било да се јелински језик и наука у истом отечеству и дому своме, то јест у Грецији, сасвим не забораве и не погибну. У островом греческим под венецијанским владенијем једва се јоште гдикоји учен чловек да предаје јелински находио; али кад Турци Кандију, Ципар и Мореју од Венецијана завојују, тада и ту и[х] нестане. После тога, ко је од Греков хотео свој стари језик знати, принужден је био у Италији, у Сицилији или у Францији тражити га или у малим островом Занту и Кефалонији, који су у Венецијана и до данас. При почетку осамнаесте стотине година, два монаха, Макариј Патмиос и Герасим Итакисиос, како у вишеименоватим островом, тако и у Италији, получе лепу науку, не само јелинских мудреца него и новијих, који су у Европи од тога цветали времена. Дођу у Патмос и ту с помоштију цариградски[х], смирнејски[х] и хиотски[х] трговаца не само воздвигну лепа зданија за школе но и домове, комодне за пребиваније учеников, и капитал довољан саставе, од којег до[х]отка да се могу како учитељи содержавати тако и неко число оскудни[х] ученика препитавати.

Из ове школе, у неколико година, изиђу многи учени свештеници и учитељи, који потом составе училишта у различни поглавити мести Азије и Греције, од којих је био један и вечноблажене памети Јеротеј, учитељ смирнејски. Богочестив и благочестив без свакога сујеверја, прост монах, но монашеских злоупотребљенија, лажа и прошјачења и измишљени[х] икона и моштију за новце чудотворења заклет непријатељ и изобличитељ. Како би му ко казао да је та и та икона чудотворна, он би питао: „Стоји ли она сама собом на воздуху или је приковата, прилепљена за зид или о ексер привешена?” И како би чуо да прво није, него фторо, „видиш да није чудотворна — рекао би. За такову своју философическу и управ благочестиву љубоистиност сви калуђери, Јерусалимци и Светогорци, ко жив зна што би му учинили да су могли. Али је његова непорочност и добродетељ тако позната била да не само сав народ смирнејски, христјани, него и исти Турци више су га почитовали и љубили него све калуђере на свету; и зато тешко би оному било ко би у њега дирнуо. Митрополит смирнејски Неофит, иначе благи честни и добродетељни муж, но по нешчастију православан даже до сујеверја, равно 15 година мрзио је на њега, нити га је у све то време пуштао у церкви проповед говорити; и да је могао и власт имао, би га не у Сибирију него у Камчатку у заточеније оправио или, ко зна, ако не би и горе с њим расположио! Зашто је страшна зверка ревност за православије а без разума! Да је у овом веку мода била саборе купити и, ко свашто не верује, проклињати, мој би учитељ много горе прошао него исти Ориген, кога су проклели и анатеми предали, нимало на то не сматрајући што су Василије Велики и Григорије Назијанзин с Оригеновим списанијам цркву и благочестије заштиштавали. По протеченију 15 година, видећи речени митрополит Неофит да слава доброд[е]тељи Јеротејове, не токмо у Смирни него и по свој Азији, Грецији и архипелагу расти, дође у чувство; најпаче, како смо већ рекли, будући добра срца и душе, ужасне се како је могао за толико времена на такова добродетјељна чловека мрзити! Смири се и с Јеротејем љубов и друштво учини; и затим преживили су други[х] равно 15 година у крајњем пријатељству. Месец дана пре него ја дођем у Смирну, престави се Неофит; зато, лицем нисам га познао. Блажене памети, учитељ Јеротеј био је родом из Итаке, Одисејова отечества, који је мален остров у венецијанској держави. Пре мојега к њему пришествија предавао је науке 30 година, а после мене — 16. Он, да је љубитељ богатства био, могао би се у таковом месту и опстојатељствам весма обогатити; али онда не би био то што је био, нити би се овако о њему писало и проповедало.

Кад сам у прекрасну Смирну дошао, знао сам [у]неколико гречески просто, научивши нешто у Корфу, а нешто у Мореји и Хилендару, и могао сам тако говорити да ми се не само деца, него и стари људи смеју; али сам се и ја њима смејао, чудећи се чему се имаду толико смејати. Како би се лекције свршиле, скупила би се на чопоре дечица око мене, како исти врапци на просо, ко ће пре са мном говорити; сви би ме учили и настављали. У оваком милом друштву, у четири пет-месеци могао сам ласно беседити; а како получим ласност у простом језику, јелински ми је било врло удобно. Псалтир и све церковне књиге, то сам све са славенскога совершено разумевати могао; и тако на концу једне године нађем се напреднији него други који су три и четири године пре мене почели. Тада, већ, дечица нису ме питала као прежде: „Παπά, πoïες σέ εχαμε παπά εις χαιρoν, όπoν δεν ιξενρες γρμματα? Попо, ко те је запопио у време кад ниси знао књигу?” У дому школском содержавало се око тридесет ученика из различни[х] места Греције и острова; у моје три године ту неки су одлазили, а неки долазили; и тако имао сам начин познати из свију страна греческа својства. Сви школски алумнисти живјаху у крајњем доброхотству и љубови; нит’ би ту ко узрока имао на кога расрдити се и злобити. Учитељ сâм, будући како ангел небесни и к свима како чадољубиви родитељ, сви смо се старали како ћемо таковој доброти већма угодити; а њему, иначе, није се могло угодити разве чрез прилежност ка ученију и доброту нарава. Љубима греческа јуност склонитија је и способнија к науци паче свију народа на свету. Природно хитри и остроумни, кад се из младости на добро управе, нејма доброте и вредности над њи[х]овом; но из тога самога узрока, ако се на зло упуте, ту се ваља здраво на ум узети; ибо велика хитрост, кад се на лукавство преобрати, велико је зло; али злу, пакосну и лукаву при Јеротеју није било станка ни пристаништа.

Фторо лето, будући кужни помор у Смирни, провели смо у школски прекрасни домови пољски, окружени с предивним башчама, преисполњеним сваким родом воћних древеса, лозâ и зелени које благополучна Азија рађа. Трапезу смо смо сви имали заједно с учитељем; и сваки од ученика, који је вина хотео пити, имао је на обеду и вечери по две чаше пријатнејшега вкуса вина. У јелу и пићу никакво друго разанствије није било, разве ако би благодатни наш учитељ чашу или две вина више него прочи попио. Сви од већи[х] ученика добровољно би и радосно нижњим лекције изјашњавали и неудобразумитељна места толковали, тако да сваки од нас имали смо не једнога учитеља, него десет и двадесет, који би једва чекали да нас у чему наставе. Фтори учитељ за Јеротејем био је Хрисант, од први[х] његови[х] ученика, који је и домостројитељ био. Хрисантос значи златни цвет; но, овога чловека душа такова је блага, слатка и добра била, да је достојан био звати се рајски, небесни, божји цвет! Мој камарада поп Антим Атинејац био је мирски свештеник, но младом умре му супруга. Ови човек, да се није на науку затим дао, без сумњенија не би живио. На дванаест година по смерти супруге своје, кад би год по случају изрекао реч ,,жена моја”, би му потекле сузе, као да се тај дан с њоме растао. Агапије Пелопонисиотски, Кипријан Критски, Максим Ларисиотски - никада нисам на ове људе погледао да не помислим: „Овакове, вечни боже, дај христјанству епископе!” Но, мучно ће од њи[х] који тамо доћи, јер к тому они заната не знаду, а неће да га уче. Овакови су били Јеротејеви ученици; и ласно је веровати да за 45 година својега учитељства много је добра учинио. А кад су Греци под љутим удрученијем то кадри исполнити, што се може од њих ожидавати кад буде божја воља да се освободе и дођу у такова опстојатељства гди сами цесари то изискују и налажу? Мојега првога познаника, архитектона, посештавао сам и всегда сам му благодарио и док сам год жив благодарићу му што ме је к Јеротеју одвео; бог га је сам на то наставио. На исти начин доброга мојега благодетеља, господара Максима Куртовића из Требиња у [Х]ерцеговини, Ту сам најпре познао; и он ме је всегда радо виђао и на свом квартиру дочекивао и при поласку љубезно обдарио.

При окончанију треће године мојега ту слаткопомињајемаго пребиванија почне се говорити да ћеду Турци Росији војну објавити. Мене су многи ту називали „папа Сербос”, а многи - „папа Московитис”; њима је то свеједно било. Кажем учитељу да сеја весма бојим ако се војна зачне. „И ми се сви бојимо“, отвешта ми, „сам бог зна што се овде може случити!” „Дакле боље је мени“, речем, „уклонити се за времена?” „Ја сожалујем“, одговори ми божествени и блажени отац, „али у оваковим опстојатељствам не знам ти совјета дати.” У то време дијакон Максим Ларисиотски, философическе класи ученик, спремаше се за поћи дома; дакле, и ја с њим — у друштво. Нађемо корабаљ идриотски за Мореју, целујемо се и опростимо с оцем, милостивим благодетељем и учитељем Јеротејем, с добрим Хрисантом и с прочи љубими соученици, и пређемо у корабаљ.

Света, блажена, богоугодна Јеротејева душе, давно сам ја од благога бога ови час желио да могу за живота рећи: „Повјем имја твоје братији мојеј и посреде многих народов воспоју тја!” Праведна душе, ти се сад водвораваш с блажени духови у слави небеснога оца, за кога си живила и којега. си свету исполњавала вољу. Прими ови знак вечне моје благодарности и воспоминанија. Проповедајући и славећи ја добродетељ и име твоје, слаВим самога бога који је извор и первејше: начало свакога добра и благодати.

У Сесвегену,
1788.

Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.