VІ Дражајши љубими мој!

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
VІ Дражајши љубими мој!
Писац: Доситеј Обрадовић
Живот и прикљученија


Полазећи из Хормова казао сам мојему другу да кад ми буде писати, да управи писмо на Антонија Шћавуна у Корф, будући да сам ја туда имао и проћи и возвратити се. По петмесечному одсуствију дођем у Корф и нађем ту два писма која ме весма оскорбе. Перво — од Максима, гди ми даје на знање да на три месеца по нашем растанку зачну се велика смуштенија у Албанији између помесни[х] паша, у која неодложно и Хормовите морали су се замешати; да он, видећи сву прилику зли[х] следствија, пре него се огањ междусобне војне ужеже, отпуштен је био и отпраћен до Јоанине, за прећи у своје, по свој прилици, у подобним опстојатељствам отечество. Советује ме и заклиње верни друг да нипошто не прелазим у Турску земљу пре него се мир закључи и док не видим исте Хормовите у Корфу, ибо делфински паша, чрез којега владеније надлежи прећи, сложио се је с другима. Фторо писмо било је попа Ђике од стране Хормовита, који ми то исто јављају. Назначују ми на кога да им управим писмо у Јоанину; веле ми да причекам у Корфу који месец док се види што ће бити и, ако се по том не би[х] хотео к њима возвратити, да ће ми послати моју торбу с књигама које су ми онде остале биле.

Сад ми је већ било у Корфу како год да сам у Банату, нити ми се је гречески језик чинио одвећ ситан, него баш како ваља за собеседовати с мусами и грацијами. Нама[х] се познам с једним око седам година старијим од мене, но у јелинском језику и наукам совершеним учитељем, зовомим Андрејем Петрицополом. Јавим му жељу моју да би[х] весма рад био у време мојега ту бављења слушати при њему изјашњенија филологическа ритора и појета греческих. Ови добри и благи муж не само с великом пријатностију и љубовију то што ја просим дозволи ми, него, као да смо се от сложенија мира познавали и љубили, моли ме јоште да дођем узети и квартир баш при његовој соби у школским домовом при церкви Светога Јоана Креститеља, да смо всегда заједно и, кад год време узима, да ми и приватне лекције даје. Учини ме познати се са својим добрим пријатељем, латинскога и италијанскога језика учитељем, попом Хрисантом Закинтијским, при којем начнем опет, после Загреба, учити се латинској граматики, коју он чрез [и]талијански језик у општеј градској школи предаваше и класическе латинске списатеље толковаше. Овде, дакле, имао сам се о чем полезно упражњавати, да ми је слабо Албанија и на ум долазила; но, више из самога љубопитства распитивао сам што се тамо дела, откуда све смутнији и гори долаза[х] у гласови. Таково је бедно состојаније земље без разумнога прављенија, гди сваки паша хоће да је цар. Отпишем Хормовитом о делу што су ми наложили били и кажем им да ја већ у такове немирне земље не желим никада доћи.

При мојем добром и сердечном Андреју пребудем годину и месец и, правда, да како он, тако и учитељ Хрисант, подобне и мој стари пријатељ Антоније [Х]ерцеговац, слабо су ме пуштали да кад у трактеру ручам, позивљући ме к себи на трапезу; но, опет колико-толико трошио сам и сâм понешто и дође већ време да видим моју кесу готову испразнити се. Но, размишљавајући да сам с помоћју бога више получио него сам мислио и надао се, чинило ми се да сам топрв богат постао.

Кажем Андреју мојему да намеравам поћи у Далмацију, него да пођемо распитати за који корабаљ. „То је најлакше!” — рече ми. Пођемо питати и чујемо да проведитор цефалониотски, благородни Венецијан, полази дома са својом фамилијом. Корабаљ наполак празан. Погодимо се с капетаном за три цекина да ме одвезе у Венецију. Кад дам ова три, остају ми јоште само пет. У Венецији потреба стајати на лазарету 21 дан; ту се троши. Одатле до Далмације требују барем од све невоље три. Не би[х] рад казивати да сам у тескоби, а бојим се да после горе не буде. Али шта неће нужда измислити! Полазећи из Смирне дао сам био начинити једну горњу [х]аљину од фине инглеске чоје. Мајстор ми је начини одвећ и дугачку и широку. Ову сам све потезао са собом, а нисам је ни један ред обукао. У Корфу има трговаца који носе таке [х]аљине, а и Андреј такове носаше. Кажем му да онде куд ја полазим није обичај таке [х]аљине носити. Стоји ме око 40 пијастра, а ја би[х] је дао за 20 или за 15. „За 20“, рече ми он, „купићу је ја.” Обуче је; таман како ваља. Радостан, као да му се нешто весело случило, тај час изброји ми новце, а [х]аљину фалећи и говорећи да би у Корфу 50 пијастри коштовала, метне у сандук.

Андреј мој с учитељем Христаном и с често поменутим Антонијем у слоги спреме ми толико провизиона да би четворици довољно за 10 дана било: један великачак под локотом сандук пун само бискота, два велика сепета с различним вешт’ма и 20 бутеља вина. Дође дан растанка. Ласно себи свак може представити каково је разлученије за никада се већ не видити С таковим слатким душама с којима би се за блаженство вмењавало сав живот овде на земљи провести.

Али би тешко мојој души било да сам сасвим Корф оставио не споменувши матер Андрејеву и две сестре његове. Његова родитељница да ме је родила, не би ми могла боља ни милостивија бити. Она би ми често рекла: „О υιoς μoυ εχει χαι αλλoυς ϕιλoυς, oμως τετoιαν αγαπην, oπoυ σoν εχει εγω δεν ειδα εις ιην ζωην μoυ! Син мој има и други[х] пријатеља, но таку љубов, какову к теби има, ја нисам видела у животу мојем.” Старија сестра — од две године за добрим и вредним мужем, у кога би[смо] морали сваке недеље по један ред сви заједно частити се; млађа, у четрнаестој години возраста. Имађаше и два брата најмлађа у фамилији. Небесни ангели да се покажу у человеческом виду, заисто не би се могли ни лепши ни бољи показати од ове миле и предраге фамилије. Најмлађему, у све моје време ту, ја сам давао лекције, зашто Андреј чрезмерно милујући га, дете не мараше толико за лекције; а ја, кад би[х] му је задао, само то би[х] му рекао: „Чујеш, Георгаћи, ако ми до то доба лекцију не научиш, нити ми више долази у моју собу, нити ћу ја к вами доћи.” Ово је претња коју ја и до данас мојим учеником чиним. Никада ми то дете није без изучене лекције дошло. Али сам га и ја умео лепо варати дајући му испочетка малене лекције, а кад детешце добије вкус, научи у два-три месеца око пет или шест листа наизуст; затим обикне, буде му много лакше и само ми почне искати повеће лекције, свако вече фалећи се зету, сестрами и матери шта га је научио. Они би се чинили као да му не верују, а он би им нама[х] наизуст очитао, затим би им толковао и које су части слова и сложеније расказивао. Често би му се зет и сестре заклињале да му верују да зна, само да их се прође. Како је ласно и пријатно учити кад се лепо и разумно предаје! Нити је муке учитељу, нити учеником. Но, сохрани, боже, од замршена и беспоредачна предавања! Природно је мрско и одвратитељно человеческој души то што је замршено, тамно и одвећ трудно. Напротив, пријатно јој се чини, мило и слатко, све што је чисто, јасно, удоб вразумитељно и чиновно расположено.

Не ваља ни ово што се Корфа каса молчанијем преминути: да како сам ту дошао из Албаније, желио сам поћи и усмено благодарити старици игуменији на доброти показаној ми при мојем првом пришествију у тај остров; ал’ се она већ била преставила. Бог јој дао вечно блаженство!

Корабаљ за Венецију била је велика нава од линије. Кроме прове дитора, његове госпође и служитеља, на[х]ођаху се ту јоште четири официра с женами и децом, који на исти начин у Венецију иђаху. Једва смо седамнаести дан к Венецији дошли, имајући по вишој части или слаб или противан ветар; ништа мање време није се дуго чинило при таковом лепом друштву. У Корфу познао сам се био с једним младим, веселе и благе нарави, свештеником, именем Данилом Мораицем, којему кад кажем да ћу у Далмацији пребивати годину или две, рече ми да би и он рад за неко време из Корфа изићи. Моје предложеније до пође са мном у Далмацијује два дочека. Живили смо у крајњеј љубови всегда за две године неразлучени.

У венецијанском лазарету ту се сврши мој бискот, и на дну сандука нађем ону исту моју [х]аљину, коју сам у Корфу мојему Андреји продао, и у овој писмо у којему се извиновљава и проси проштење што ме је тако преварио. Зовем Данила и речем му да гледа и види ако не верује. „Шта ћу гледати?” — пита ме. „Мајсторију и хитрост Андрејеву”, одговорим; „купио хаљину и платио, пак је сакрио на дно сандука под бискот, као да је украо од некога. Зато међер он мени наручаваше да сандук не остављам отворен док год не потрошим сав бискот, зашто морнари краду како сотоне!” Ја сам потом послао неке дарке њему, али то за ништа не држим спрама овој хитрости која се управ може назвати греческе љубови и дружества хитрост. Он ни тренуће ока није штудирао ни мислио, него како ја изреко[х] да ми та хаљина не требује и да би[х] је за полу цене продао, нама[х], аки би задуго о том домишљавао се: „Што ћеш је другом продавати, кад ћу је ја купити? Ево ти новци.” Благородна душа! Лепо, прекрасно слатко срце Андреје мојега! Да је богат био, нека би тако поступао! Но, он поштено и лепо живјаше обаче с[а] својим трудом, нити имађаше за разметање. Ја му моју потребу ни једним словом нисам открио, но паче дерзновено сам му толико крат казивао да до Далмације довољно имам, а онде сам дома. (У копијам ови[х] пис[а]ма, о штампи ништа не стоји, но сад, издавајући их на тип, гдишто придодајем.) Или је, зар, његова сладчајша небесна душа предвидила да ће се то дело на 20 година затим штампи и вечном воспоминанију предавати? Но, како је он могао знати да ћу ја за толико живити, ово блаженство дочекати, ову слатку утеху имати и таково благородно дружеске љубови дело, које би у Персијану или у Татарину с сладостију срца на велику человеческу похвалу описивао, од Андреје љубимаго мојего мени истом показано и сотворено описати, проповедати и блаженој вечности предати и посветити?

Света добродетељи! Божествена верне дружбе и пријатељства љубови, којега сте ви рода и племена, кад ви такова чувствованија у нами возбуждавате, тако силно у прсима нашима дејствујете! И колико већма време живота нашега пролази и ишчезава, толико се ви боље и бећма помлађујете, процветавате, расплођавате, у саму вечност корење своје углубљавате и распростирете, и превише самих небесних висина стабла, гране и благородне верхове своје дижете и узвишавате! Сласти! Телесна угодија и воспријатија богатства! Славе и величества! Кад већ премину и кад и[х] нестане, јесу ли икада кадра оваке за собом остављати следове? Ево њи[х]ови фаљени следови, јао и уви! Сујета! Сујета! И ништа него сујета! Сиромах и бедни човечак на божијој земљи мора онај бити који, кад се обазре за собом, нејма ништа видити него сујету. Ех, камо пуста младост! Гди су вина, паштете и печења! Ала је јадан човек, ништа на свету, него магла, сен и сујета! — мора овако мислити и говорити који не познаје и не чувствује у себи моралну и духовну част себе. Може ли се при читавој памети рећи да је онај живио који у све време живота нити је душу своју ни бога познао? „Их же бог чрево и слава в срамотје их.” Никада и нико не би тако лепо описао као апостол.

Прекрасни мој Андреј Петрицополос Корфиот, љубећи добродетељ, Маријину је он част избрао, која му се довека неће узети. Доброје он знао што је радио. Иако он и није предвидио да ће се овако о њему и о његовом делу на двадесет година после писати и штампати, али је он добро и предвидио и претпознавао оно што је бешчисленократне веће и боље од овога, а то јест оно што је вечни и блажени творац уготовао, обештао и одредио благополучним од синов человеческих, који љубе бога и добродетељ. Славећи ја Андреја мојега, добродетељ славим, које се похвала, чест и слава к самому оцу небесному односи, зашто је он сам по јестеству корен, начало и извор свакога добра и сваке чисте и верне љубови.

Из Венеције пређем с Данилом, другом мојим, у Задар, први и поглавити град у Далмацији. Мени је познато било да овде има довољно Сербов официра и трговаца, и да сам се с којим год од њих познавао, може бити да би ме ту задржали. Али ја, природно страшив и стидљив, никада нисам могао себе препоручивати и у познанство других утискивати се и наметати. Зато ти ја по[х]итим у она моја блажена села и поља гди сам ја већ добро познат и гди, без најмањи[х] ни с једне ни с друге стране церемонисања, комплиментирања и у милост препоручивања, једва ћемо се дочекати.

У Котари, негде око Надина, намера ме намери на неког Спиридона Торбицу Драговићанина. „’Ајде, крашани“, рече ми, „са мном у Плавно. Ти знаш како је оно лепо и здраво место; онде сам ти ја с нашим Мелетијем протосинђелом на капеланији. Кућа црковна има за школу. Тако ми [х]ле6а и соли, што смо заједно јели, хоћемо стајати онде како паше!” „Добро“, речем му, „док сте ви двојица онде. Али ти добро знаш да се ви често промењујете, пак ако после дођу какве кавгаџије на ваше место и узишту да ми игуманишу и заповедају, а мени тога није, фала богу, нужде трпити”. „Шта? Ми отићи, док си ти онде! Нипошто.” Обештам се и дам руку.

Пролазећи, пођем на Косово поздравити попа Аврама Симића с фамилијом, које с великом радостију нађем све у здрављу. У Книнском Пољу нисам те радости имао, јер мој љубими протопоп Новаковић тешко боловаше. На неколико недеља зовне ме из Плавна син његов, поп Лазар, да му дођем на погребеније, гди сам му изговорио, како сам лепше могао, похвално на погребеније слово. Онаковом добродетељном мужу ласно је било венац похвале саставити, ибо сав пут живота његова био је покривен с цвећем благонаравија и добродетељи.

Стојећи у Плавну, у сва три далмације манастира и у друга различна села и вароши на церковне празнике позивали су ме проповеди говорити. То је мени врло ласно било, јер сам довољно на то потребни[х] књига, како на греческом тако и на [и]талијанском језику, имао. На друго лето, оно исто што сам ја предрекао, збуде се; дигну из Плавна речене капелане, а на њи[х]ово место дођу неки, с којима ми није било мирно. Једва то Скрадињани дочекају и зовну ме к себи за проповедника. Овоме сам радији био ради мојега друга Данила, зашто он, деликатнијега стомака него ја, и у селу није научен био живити, а у граду, навластито при мору како што је Скрадин, лепше се живи.

Кад онде дођем, нађем нечајана препјатствија. Бискуп латински, благородни Венецијанин, сопротиви се мојему, ту под тим именем, пребиванију зато што нисам венецијански поданик, нити [х]оћу на то да се потпишем. Одавде опет у Венецију к Аћиму Жарковићу, првому од наши[х] трговаца у Скрадину, који је пре мене отишао био за искати од сената дозвољеније да ми је слободно коју годину ту пребивати под реченим именем и као капелан. У Венецији се дела брзо не свршавају; одем у Задар чекати конац.

Овде су већ били чули за моје проповеди по Далмацији и за моје дело у Венецији. Запросе ме да им у недељу проповед речем и кад учиним, смили се то неким официрем Черногорцем и Сарајлијам трговцем. Учине ми предложеније да се обештам остати при њима, ако не дуже, за годину. Ја се тога не одречем, но с изјатијем, ако Скрадињани не получе дозвољеније да ме могу имати; и будући да се оно не допусти, тако останем у Задру, гди дође к мени и мој Данил, и пребудемо ту целу годину. У Скрадину најжалије ми је било растати се с једним поштеним трговцем Марком Параскевом, који ми је велику љубов и доброту показивао, а с прекрасне науке доктором у медецини господином Леонардом Вордони, родом Греком из Корфа. Ови двојица били су начална причина да сам у Скрадину желио коју годину провести, најпаче зато што ми се речени доктор обештао био лекције у математики предавати. У Задру, колонел Мајна, капетан Јово Грбљанин, конте Зорзи Габо из Кандије, госпођа Ана Рапсоманићи и мој љубими Лазар Славујевић Мостаранин, с[а] својим другом Симатом, и прочи купци Сарајлије — сви су ми ови тако добри и мили били да Ми није могуће словом њи[х]ову благост и доброту описати. По исполњенију године, предраги мој данил Мораитски возврати се у Корф, отечество своје; а ја пређем у Тријесте и одавде у наш славни царствујушти град Беч. Што сам овде радио, то ћу Вам у следујућем јавити писму.

У Класену в Курландији,
августа 28-го 1788.


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.