VІ Dražajši ljubimi moj!
| ←V Dražajši ljubimi moj! | VІ Dražajši ljubimi moj! Pisac: Dositej Obradović Život i priključenija |
VІІ Preljubimi i dražajši gospodine!→ |
Polazeći iz Hormova kazao sam mojemu drugu da kad mi bude pisati, da upravi pismo na Antonija Šćavuna u Korf, budući da sam ja tuda imao i proći i vozvratiti se. Po petmesečnomu odsustviju dođem u Korf i nađem tu dva pisma koja me vesma oskorbe. Pervo — od Maksima, gdi mi daje na znanje da na tri meseca po našem rastanku začnu se velika smuštenija u Albaniji između pomesni[h] paša, u koja neodložno i Hormovite morali su se zamešati; da on, videći svu priliku zli[h] sledstvija, pre nego se oganj meždusobne vojne užeže, otpušten je bio i otpraćen do Joanine, za preći u svoje, po svoj prilici, u podobnim opstojateljstvam otečestvo. Sovetuje me i zaklinje verni drug da nipošto ne prelazim u Tursku zemlju pre nego se mir zaključi i dok ne vidim iste Hormovite u Korfu, ibo delfinski paša, črez kojega vladenije nadleži preći, složio se je s drugima. Ftoro pismo bilo je popa Đike od strane Hormovita, koji mi to isto javljaju. Naznačuju mi na koga da im upravim pismo u Joaninu; vele mi da pričekam u Korfu koji mesec dok se vidi što će biti i, ako se po tom ne bi[h] hoteo k njima vozvratiti, da će mi poslati moju torbu s knjigama koje su mi onde ostale bile.
Sad mi je već bilo u Korfu kako god da sam u Banatu, niti mi se je grečeski jezik činio odveć sitan, nego baš kako valja za sobesedovati s musami i gracijami. Nama[h] se poznam s jednim oko sedam godina starijim od mene, no u jelinskom jeziku i naukam soveršenim učiteljem, zovomim Andrejem Petricopolom. Javim mu želju moju da bi[h] vesma rad bio u vreme mojega tu bavljenja slušati pri njemu izjašnjenija filologičeska ritora i pojeta grečeskih. Ovi dobri i blagi muž ne samo s velikom prijatnostiju i ljuboviju to što ja prosim dozvoli mi, nego, kao da smo se ot složenija mira poznavali i ljubili, moli me jošte da dođem uzeti i kvartir baš pri njegovoj sobi u školskim domovom pri cerkvi Svetoga Joana Krestitelja, da smo vsegda zajedno i, kad god vreme uzima, da mi i privatne lekcije daje. Učini me poznati se sa svojim dobrim prijateljem, latinskoga i italijanskoga jezika učiteljem, popom Hrisantom Zakintijskim, pri kojem načnem opet, posle Zagreba, učiti se latinskoj gramatiki, koju on črez [i]talijanski jezik u opštej gradskoj školi predavaše i klasičeske latinske spisatelje tolkovaše. Ovde, dakle, imao sam se o čem polezno upražnjavati, da mi je slabo Albanija i na um dolazila; no, više iz samoga ljubopitstva raspitivao sam što se tamo dela, otkuda sve smutniji i gori dolaza[h] u glasovi. Takovo je bedno sostojanije zemlje bez razumnoga pravljenija, gdi svaki paša hoće da je car. Otpišem Hormovitom o delu što su mi naložili bili i kažem im da ja već u takove nemirne zemlje ne želim nikada doći.
Pri mojem dobrom i serdečnom Andreju prebudem godinu i mesec i, pravda, da kako on, tako i učitelj Hrisant, podobne i moj stari prijatelj Antonije [H]ercegovac, slabo su me puštali da kad u trakteru ručam, pozivljući me k sebi na trapezu; no, opet koliko-toliko trošio sam i sâm ponešto i dođe već vreme da vidim moju kesu gotovu isprazniti se. No, razmišljavajući da sam s pomoćju boga više polučio nego sam mislio i nadao se, činilo mi se da sam toprv bogat postao.
Kažem Andreju mojemu da nameravam poći u Dalmaciju, nego da pođemo raspitati za koji korabalj. „To je najlakše!” — reče mi. Pođemo pitati i čujemo da proveditor cefaloniotski, blagorodni Venecijan, polazi doma sa svojom familijom. Korabalj napolak prazan. Pogodimo se s kapetanom za tri cekina da me odveze u Veneciju. Kad dam ova tri, ostaju mi jošte samo pet. U Veneciji potreba stajati na lazaretu 21 dan; tu se troši. Odatle do Dalmacije trebuju barem od sve nevolje tri. Ne bi[h] rad kazivati da sam u teskobi, a bojim se da posle gore ne bude. Ali šta neće nužda izmisliti! Polazeći iz Smirne dao sam bio načiniti jednu gornju [h]aljinu od fine ingleske čoje. Majstor mi je načini odveć i dugačku i široku. Ovu sam sve potezao sa sobom, a nisam je ni jedan red obukao. U Korfu ima trgovaca koji nose take [h]aljine, a i Andrej takove nosaše. Kažem mu da onde kud ja polazim nije običaj take [h]aljine nositi. Stoji me oko 40 pijastra, a ja bi[h] je dao za 20 ili za 15. „Za 20“, reče mi on, „kupiću je ja.” Obuče je; taman kako valja. Radostan, kao da mu se nešto veselo slučilo, taj čas izbroji mi novce, a [h]aljinu faleći i govoreći da bi u Korfu 50 pijastri koštovala, metne u sanduk.
Andrej moj s učiteljem Hristanom i s često pomenutim Antonijem u slogi spreme mi toliko proviziona da bi četvorici dovoljno za 10 dana bilo: jedan velikačak pod lokotom sanduk pun samo biskota, dva velika sepeta s različnim vešt’ma i 20 butelja vina. Dođe dan rastanka. Lasno sebi svak može predstaviti kakovo je razlučenije za nikada se već ne viditi S takovim slatkim dušama s kojima bi se za blaženstvo vmenjavalo sav život ovde na zemlji provesti.
Ali bi teško mojoj duši bilo da sam sasvim Korf ostavio ne spomenuvši mater Andrejevu i dve sestre njegove. Njegova roditeljnica da me je rodila, ne bi mi mogla bolja ni milostivija biti. Ona bi mi često rekla: „O υιoς μoυ εχει χαι αλλoυς ϕιλoυς, oμως τετoιαν αγαπην, oπoυ σoν εχει εγω δεν ειδα εις ιην ζωην μoυ! Sin moj ima i drugi[h] prijatelja, no taku ljubov, kakovu k tebi ima, ja nisam videla u životu mojem.” Starija sestra — od dve godine za dobrim i vrednim mužem, u koga bi[smo] morali svake nedelje po jedan red svi zajedno častiti se; mlađa, u četrnaestoj godini vozrasta. Imađaše i dva brata najmlađa u familiji. Nebesni angeli da se pokažu u čelovečeskom vidu, zaisto ne bi se mogli ni lepši ni bolji pokazati od ove mile i predrage familije. Najmlađemu, u sve moje vreme tu, ja sam davao lekcije, zašto Andrej črezmerno milujući ga, dete ne maraše toliko za lekcije; a ja, kad bi[h] mu je zadao, samo to bi[h] mu rekao: „Čuješ, Georgaći, ako mi do to doba lekciju ne naučiš, niti mi više dolazi u moju sobu, niti ću ja k vami doći.” Ovo je pretnja koju ja i do danas mojim učenikom činim. Nikada mi to dete nije bez izučene lekcije došlo. Ali sam ga i ja umeo lepo varati dajući mu ispočetka malene lekcije, a kad detešce dobije vkus, nauči u dva-tri meseca oko pet ili šest lista naizust; zatim obikne, bude mu mnogo lakše i samo mi počne iskati poveće lekcije, svako veče faleći se zetu, sestrami i materi šta ga je naučio. Oni bi se činili kao da mu ne veruju, a on bi im nama[h] naizust očitao, zatim bi im tolkovao i koje su časti slova i složenije raskazivao. Često bi mu se zet i sestre zaklinjale da mu veruju da zna, samo da ih se prođe. Kako je lasno i prijatno učiti kad se lepo i razumno predaje! Niti je muke učitelju, niti učenikom. No, sohrani, bože, od zamršena i besporedačna predavanja! Prirodno je mrsko i odvratiteljno čelovečeskoj duši to što je zamršeno, tamno i odveć trudno. Naprotiv, prijatno joj se čini, milo i slatko, sve što je čisto, jasno, udob vrazumiteljno i činovno raspoloženo.
Ne valja ni ovo što se Korfa kasa molčanijem preminuti: da kako sam tu došao iz Albanije, želio sam poći i usmeno blagodariti starici igumeniji na dobroti pokazanoj mi pri mojem prvom prišestviju u taj ostrov; al’ se ona već bila prestavila. Bog joj dao večno blaženstvo!
Korabalj za Veneciju bila je velika nava od linije. Krome prove ditora, njegove gospođe i služitelja, na[h]ođahu se tu jošte četiri oficira s ženami i decom, koji na isti način u Veneciju iđahu. Jedva smo sedamnaesti dan k Veneciji došli, imajući po višoj časti ili slab ili protivan vetar; ništa manje vreme nije se dugo činilo pri takovom lepom društvu. U Korfu poznao sam se bio s jednim mladim, vesele i blage naravi, sveštenikom, imenem Danilom Moraicem, kojemu kad kažem da ću u Dalmaciji prebivati godinu ili dve, reče mi da bi i on rad za neko vreme iz Korfa izići. Moje predloženije do pođe sa mnom u Dalmacijuje dva dočeka. Živili smo u krajnjej ljubovi vsegda za dve godine nerazlučeni.
U venecijanskom lazaretu tu se svrši moj biskot, i na dnu sanduka nađem onu istu moju [h]aljinu, koju sam u Korfu mojemu Andreji prodao, i u ovoj pismo u kojemu se izvinovljava i prosi proštenje što me je tako prevario. Zovem Danila i rečem mu da gleda i vidi ako ne veruje. „Šta ću gledati?” — pita me. „Majstoriju i hitrost Andrejevu”, odgovorim; „kupio haljinu i platio, pak je sakrio na dno sanduka pod biskot, kao da je ukrao od nekoga. Zato međer on meni naručavaše da sanduk ne ostavljam otvoren dok god ne potrošim sav biskot, zašto mornari kradu kako sotone!” Ja sam potom poslao neke darke njemu, ali to za ništa ne držim sprama ovoj hitrosti koja se uprav može nazvati grečeske ljubovi i družestva hitrost. On ni trenuće oka nije študirao ni mislio, nego kako ja izreko[h] da mi ta haljina ne trebuje i da bi[h] je za polu cene prodao, nama[h], aki bi zadugo o tom domišljavao se: „Što ćeš je drugom prodavati, kad ću je ja kupiti? Evo ti novci.” Blagorodna duša! Lepo, prekrasno slatko srce Andreje mojega! Da je bogat bio, neka bi tako postupao! No, on pošteno i lepo živjaše obače s[a] svojim trudom, niti imađaše za razmetanje. Ja mu moju potrebu ni jednim slovom nisam otkrio, no pače derznoveno sam mu toliko krat kazivao da do Dalmacije dovoljno imam, a onde sam doma. (U kopijam ovi[h] pis[a]ma, o štampi ništa ne stoji, no sad, izdavajući ih na tip, gdišto pridodajem.) Ili je, zar, njegova sladčajša nebesna duša predvidila da će se to delo na 20 godina zatim štampi i večnom vospominaniju predavati? No, kako je on mogao znati da ću ja za toliko živiti, ovo blaženstvo dočekati, ovu slatku utehu imati i takovo blagorodno družeske ljubovi delo, koje bi u Persijanu ili u Tatarinu s sladostiju srca na veliku čelovečesku pohvalu opisivao, od Andreje ljubimago mojego meni istom pokazano i sotvoreno opisati, propovedati i blaženoj večnosti predati i posvetiti?
Sveta dobrodetelji! Božestvena verne družbe i prijateljstva ljubovi, kojega ste vi roda i plemena, kad vi takova čuvstvovanija u nami vozbuždavate, tako silno u prsima našima dejstvujete! I koliko većma vreme života našega prolazi i iščezava, toliko se vi bolje i bećma pomlađujete, procvetavate, rasplođavate, u samu večnost korenje svoje uglubljavate i rasprostirete, i previše samih nebesnih visina stabla, grane i blagorodne verhove svoje dižete i uzvišavate! Slasti! Telesna ugodija i vosprijatija bogatstva! Slave i veličestva! Kad već preminu i kad i[h] nestane, jesu li ikada kadra ovake za sobom ostavljati sledove? Evo nji[h]ovi faljeni sledovi, jao i uvi! Sujeta! Sujeta! I ništa nego sujeta! Siromah i bedni čovečak na božijoj zemlji mora onaj biti koji, kad se obazre za sobom, nejma ništa viditi nego sujetu. Eh, kamo pusta mladost! Gdi su vina, paštete i pečenja! Ala je jadan čovek, ništa na svetu, nego magla, sen i sujeta! — mora ovako misliti i govoriti koji ne poznaje i ne čuvstvuje u sebi moralnu i duhovnu čast sebe. Može li se pri čitavoj pameti reći da je onaj živio koji u sve vreme života niti je dušu svoju ni boga poznao? „Ih že bog črevo i slava v sramotje ih.” Nikada i niko ne bi tako lepo opisao kao apostol.
Prekrasni moj Andrej Petricopolos Korfiot, ljubeći dobrodetelj, Marijinu je on čast izbrao, koja mu se doveka neće uzeti. Dobroje on znao što je radio. Iako on i nije predvidio da će se ovako o njemu i o njegovom delu na dvadeset godina posle pisati i štampati, ali je on dobro i predvidio i pretpoznavao ono što je beščislenokratne veće i bolje od ovoga, a to jest ono što je večni i blaženi tvorac ugotovao, obeštao i odredio blagopolučnim od sinov čelovečeskih, koji ljube boga i dobrodetelj. Slaveći ja Andreja mojega, dobrodetelj slavim, koje se pohvala, čest i slava k samomu ocu nebesnomu odnosi, zašto je on sam po jestestvu koren, načalo i izvor svakoga dobra i svake čiste i verne ljubovi.
Iz Venecije pređem s Danilom, drugom mojim, u Zadar, prvi i poglaviti grad u Dalmaciji. Meni je poznato bilo da ovde ima dovoljno Serbov oficira i trgovaca, i da sam se s kojim god od njih poznavao, može biti da bi me tu zadržali. Ali ja, prirodno strašiv i stidljiv, nikada nisam mogao sebe preporučivati i u poznanstvo drugih utiskivati se i nametati. Zato ti ja po[h]itim u ona moja blažena sela i polja gdi sam ja već dobro poznat i gdi, bez najmanji[h] ni s jedne ni s druge strane ceremonisanja, komplimentiranja i u milost preporučivanja, jedva ćemo se dočekati.
U Kotari, negde oko Nadina, namera me nameri na nekog Spiridona Torbicu Dragovićanina. „’Ajde, krašani“, reče mi, „sa mnom u Plavno. Ti znaš kako je ono lepo i zdravo mesto; onde sam ti ja s našim Meletijem protosinđelom na kapelaniji. Kuća crkovna ima za školu. Tako mi [h]le6a i soli, što smo zajedno jeli, hoćemo stajati onde kako paše!” „Dobro“, rečem mu, „dok ste vi dvojica onde. Ali ti dobro znaš da se vi često promenjujete, pak ako posle dođu kakve kavgadžije na vaše mesto i uzištu da mi igumanišu i zapovedaju, a meni toga nije, fala bogu, nužde trpiti”. „Šta? Mi otići, dok si ti onde! Nipošto.” Obeštam se i dam ruku.
Prolazeći, pođem na Kosovo pozdraviti popa Avrama Simića s familijom, koje s velikom radostiju nađem sve u zdravlju. U Kninskom Polju nisam te radosti imao, jer moj ljubimi protopop Novaković teško bolovaše. Na nekoliko nedelja zovne me iz Plavna sin njegov, pop Lazar, da mu dođem na pogrebenije, gdi sam mu izgovorio, kako sam lepše mogao, pohvalno na pogrebenije slovo. Onakovom dobrodeteljnom mužu lasno je bilo venac pohvale sastaviti, ibo sav put života njegova bio je pokriven s cvećem blagonaravija i dobrodetelji.
Stojeći u Plavnu, u sva tri dalmacije manastira i u druga različna sela i varoši na cerkovne praznike pozivali su me propovedi govoriti. To je meni vrlo lasno bilo, jer sam dovoljno na to potrebni[h] knjiga, kako na grečeskom tako i na [i]talijanskom jeziku, imao. Na drugo leto, ono isto što sam ja predrekao, zbude se; dignu iz Plavna rečene kapelane, a na nji[h]ovo mesto dođu neki, s kojima mi nije bilo mirno. Jedva to Skradinjani dočekaju i zovnu me k sebi za propovednika. Ovome sam radiji bio radi mojega druga Danila, zašto on, delikatnijega stomaka nego ja, i u selu nije naučen bio živiti, a u gradu, navlastito pri moru kako što je Skradin, lepše se živi.
Kad onde dođem, nađem nečajana prepjatstvija. Biskup latinski, blagorodni Venecijanin, soprotivi se mojemu, tu pod tim imenem, prebivaniju zato što nisam venecijanski podanik, niti [h]oću na to da se potpišem. Odavde opet u Veneciju k Aćimu Žarkoviću, prvomu od naši[h] trgovaca u Skradinu, koji je pre mene otišao bio za iskati od senata dozvoljenije da mi je slobodno koju godinu tu prebivati pod rečenim imenem i kao kapelan. U Veneciji se dela brzo ne svršavaju; odem u Zadar čekati konac.
Ovde su već bili čuli za moje propovedi po Dalmaciji i za moje delo u Veneciji. Zaprose me da im u nedelju propoved rečem i kad učinim, smili se to nekim oficirem Černogorcem i Sarajlijam trgovcem. Učine mi predloženije da se obeštam ostati pri njima, ako ne duže, za godinu. Ja se toga ne odrečem, no s izjatijem, ako Skradinjani ne poluče dozvoljenije da me mogu imati; i budući da se ono ne dopusti, tako ostanem u Zadru, gdi dođe k meni i moj Danil, i prebudemo tu celu godinu. U Skradinu najžalije mi je bilo rastati se s jednim poštenim trgovcem Markom Paraskevom, koji mi je veliku ljubov i dobrotu pokazivao, a s prekrasne nauke doktorom u medecini gospodinom Leonardom Vordoni, rodom Grekom iz Korfa. Ovi dvojica bili su načalna pričina da sam u Skradinu želio koju godinu provesti, najpače zato što mi se rečeni doktor obeštao bio lekcije u matematiki predavati. U Zadru, kolonel Majna, kapetan Jovo Grbljanin, konte Zorzi Gabo iz Kandije, gospođa Ana Rapsomanići i moj ljubimi Lazar Slavujević Mostaranin, s[a] svojim drugom Simatom, i proči kupci Sarajlije — svi su mi ovi tako dobri i mili bili da Mi nije moguće slovom nji[h]ovu blagost i dobrotu opisati. Po ispolnjeniju godine, predragi moj danil Moraitski vozvrati se u Korf, otečestvo svoje; a ja pređem u Trijeste i odavde u naš slavni carstvujušti grad Beč. Što sam ovde radio, to ću Vam u sledujućem javiti pismu.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|