O listje me spivno, ko stvori ljuven vaj,
vilu mu kad divno ja služih na svit saj,
trudnojzi ruci moj biv došlo jur vrime
žuđeni dat' pokoj, ki drag tač jes svime;
pokli poć dalek tja imate tolikoj,
svit vi ovi daju ja, budući stvor vi moj:
ne uzmite boljezni, ako bi tko rekal,
da nijesam s ljuvezni vas dobro izrekal.
Nu njemu vi na toj hotite tad riti:
kad u ki perivoj ti budeš otiti,
ubrav cvit na grani ne ođeš li draču vik,
cić da te ne rani kroz ta nje način prik?
to isto stvor' tva pamet ovdi sad, gdi sam ja,
što je dobro, hti vazet, a što je zlo, puštaj tja.
