О листје ме спивно, ко створи љувен вај,
вилу му кад дивно ја служих на свит сај,
труднојзи руци мој бив дошло јур вриме
жуђени дат' покој, ки драг тач јес свиме;
покли поћ далек тја имате толикој,
свит ви ови дају ја, будући створ ви мој:
не узмите бољезни, ако би тко рекал,
да нијесам с љувезни вас добро изрекал.
Ну њему ви на тој хотите тад рити:
кад у ки перивој ти будеш отити,
убрав цвит на грани не ођеш ли драчу вик,
цић да те не рани кроз та ње начин прик?
то исто створ' тва памет овди сад, гди сам ја,
што је добро, хти вазет, а што је зло, пуштај тја.
