Sveđ lakoma vila ova

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Sveđ lakoma vila ova
Писац: Иван Бунић Вучић


Sveđ lakoma vila ova



Sveđ lakoma vila ova
   zlato ište, zlato pita,
   ni me ljubi bez darova,
   bez poklona i bez mita.

Bez koralja i bisera
   sveđ mi vedri pogled krije,
   kako sama moja vjera
   da obilna plata nije.

O lakoma svijem gospoje,
   za česa je zlato tebi
   ako zlato istočno je
   tvoj pram čisti sam u sebi?

Koralj, biser vrzi s strane,
   zamani se toj ti želi
   pokli usti tvoje hrane
   pod koraljem biser bijeli.

Ljepahna si bez naprave
   i svakoga bez uresa,
   ljeposti su tve gizdave
   narešene od nebesa.

Nije uresa na sem sviti
   od kojega ljepša nijesi,
   ni se možeš uresiti
   čim te narav ne uresi.

Sve najljepše naravno je,
   livada je narešena
   najljepše onda kadano je
   svojijem cvijetjem nakićena.

Bistro nebo najdraže je
   kad vedrinu svoju ima,
   urešeno tere sve je
   svojijem zvijezdam veselima.

Zlato i biser tebe grubi,
   a ne resi dike tvoje,
   tvoj je ures da te ljubi
   verni sluga tvoj, gospoje.

Ah, vik proklet oni da je
   ki najprvi zakon stavi
   da se trži i prodaje
   ljubav i dar od ljubavi!

Ti najprvi uzdivjači
   s vjerenicom vjerenika
   i za roba uharači
   mladoj dikli ljubovnika.

Proklet i oni ki izvadi
   zlato zemlji iz ponora
   i ki prvi biser vadi
   i koralje izdno mora!

Da nije toga na sem sviti,
   ne bi, dušo moja mila,
   htjela mene sveđ plijeniti,
   ni bi mi se lakomila.

Čestit narod ki se rodi
   usred vijeka zlatna onoga
   kad se zlato ne nahodi
   izvan prama razbludnoga;

kad pitome sve diklice
   svojijem drazijem darivahu
   za jedan vjenčac od ružice
   sve što godi poželjahu;

kada plata od ljuvezni
   ne znaše se nijedna druga
   neg razbludne slatke pjesni
   od stravljena svoga druga;

i kad vile sve gizdave,
   milostive, ljubke i blage,
   urešene bez naprave
   ne krijahu prsi nage,

negli svaka vazda udili
   i bez dara i bez mita
   dragi pogled, posmijeh mili
   i što godi verni pita.

Zato, milo dobro moje,
   veće prosit zaboravi,
   neg ljubavi daj mi tvoje
   za uzdar same me ljubavi!




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 361 година.