Свеђ лакома вила ова
злато иште, злато пита,
ни ме љуби без дарова,
без поклона и без мита.
Без кораља и бисера
свеђ ми ведри поглед крије,
како сама моја вјера
да обилна плата није.
О лакома свијем госпоје,
за чеса је злато теби
ако злато источно је
твој прам чисти сам у себи?
Кораљ, бисер врзи с стране,
замани се тој ти жели
покли усти твоје хране
под кораљем бисер бијели.
Љепахна си без направе
и свакога без уреса,
љепости су тве гиздаве
нарешене од небеса.
Није уреса на сем свити
од којега љепша нијеси,
ни се можеш уресити
чим те нарав не уреси.
Све најљепше наравно је,
ливада је нарешена
најљепше онда кадано је
својијем цвијетјем накићена.
Бистро небо најдраже је
кад ведрину своју има,
урешено тере све је
својијем звијездам веселима.
Злато и бисер тебе груби,
а не реси дике твоје,
твој је урес да те љуби
верни слуга твој, госпоје.
Ах, вик проклет они да је
ки најпрви закон стави
да се тржи и продаје
љубав и дар од љубави!
Ти најпрви уздивјачи
с вјереницом вјереника
и за роба ухарачи
младој дикли љубовника.
Проклет и они ки извади
злато земљи из понора
и ки први бисер вади
и кораље издно мора!
Да није тога на сем свити,
не би, душо моја мила,
хтјела мене свеђ плијенити,
ни би ми се лакомила.
Честит народ ки се роди
усред вијека златна онога
кад се злато не находи
изван прама разблуднога;
кад питоме све диклице
својијем дразијем дариваху
за један вјенчац од ружице
све што годи пожељаху;
када плата од љувезни
не знаше се ниједна друга
нег разблудне слатке пјесни
од стрављена свога друга;
и кад виле све гиздаве,
милостиве, љубке и благе,
урешене без направе
не кријаху прси наге,
негли свака вазда удили
и без дара и без мита
драги поглед, посмијех мили
и што годи верни пита.
Зато, мило добро моје,
веће просит заборави,
нег љубави дај ми твоје
за уздар саме ме љубави!
