Станковића, Младен, не залете, дохвати Петра Гагића за гушу и обори на земљу. Млађи Гагић, који се прогурао кроз светину, што се беше слегла да их развади, да избави брата, удари Станковића ножем, те се овај на месту сруши. Убицу предадоше кметови субаши, аги Џинићу, који је с неколико гаваза седео на манастирском чардаку и мотрио на ред, а овај га посла везана у Ваљево, кадији.
Баш се у то доба био вратио и игуман Ђера с хаџилука. Кад је видео како између две највиђеније куће паде крв, покуша да измири завађене. Наговарао је Станковиће, да оцросте крв, али које њихов ујак Рупић, које ага Џинић, а овај једва беше дочекао да се виђене куће покавже, учини, те Хаџи-Ђерино мирење не успе никако. После неколико дана Станковићи испише пред кадијом самртну чашу. те тако Турци погубише млађега Гагића.
И тиме се заврже крвна освета. За мало па се њоме отрова и осталих осам села око манастира. Субаша, ага Џинић, имао је одсада пуне руке посла. За ових пет година намирило се деветнаест глава; од Станковића оста само још најмлађи, Милоје, а од Гагића их изгибе четворо, и остала су још два брата и сестра Смиља. Милојева брата Милана, кога сад баш сахранише, нашли су испод Мораваца, на обали Љига, убијена, па, и ако нису знали ко га је убио, у Моравцима су сви као у воску тврдили да је убица из куће Гагићеве.